Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Pi­šu­ći pri­je iz­vje­snog vre­me­na o fe­mi­nist­ki­nja­ma, na­gla­si­la sam da me one neo­do­lji­vo pod­sje­ća­ju na vlast- pra­ve se va­žne, a ne­ma­ju se či­me po­hva­li­ti. Na­rav­no da osta­jem pri svom sta­vu i do da­nas.
Ono što me neo­do­lji­vo pod­sje­ća na njih (osim vla­sti) je­ste ogro­man broj onih ko­ji su op­sjed­nu­ti svo­jim ti­je­lom. Da­kle, spo­lja gla­dac, a unu­tra ja­dac.
Da­nas ću se kroz ovu te­mu do­ta­ći i onih ko­je su usko po­ve­za­ne s njom.
Dža­ba kin­đu­riš iz­log, ako ti je pro­dav­ni­ca pra­zna, mo­gla bi da gla­si još jed­na de­vi­za upu­će­na ovoj cilj­noj gru­pi. A ta gru­pa je iz da­na u dan ve­ća i za­hva­ta ve­li­ki dio dru­štva. Da­kle, op­sjed­nu­tost fi­zič­kim iz­gle­dom, odav­no vi­še ni­je žen­ska stvar, ali to i ne ču­di, jer ni mu­ška ''stvar'' ni­je vi­še ono što bi tre­ba­lo da bu­de. Ka­ko god ne­ko shva­tio ovo što pje­snik re­če, či­nje­ni­ca je da su po­lo­vi na ovom lu­dom svi­je­tu u ve­li­koj mje­ri za­mi­je­ni­li mje­sta. Že­ne po­sta­ju fe­mi­ni­stič­ni­je, a mu­škar­ci fe­mi­ni­zi­ra­ni­ji.
De­pi­li­ra­nje ovih ',,de­li­ja'' ta­mo gdje im je pri­ro­da po­da­ri­la naj­bo­lje ,,šu­mar­ke'', naj­bla­že re­če­no je de­gu­tant­no. Za­tim, na­bil­do­va­no mu­ško ti­je­lo, na ko­jem pu­ca­ju ma­ji­ce, a ,,ju­nač­ke '' ru­ke ,,kra­se'' ra­zno­boj­ne te­to­va­že, pod­sti­če u me­ni ja­ku po­tre­bu da po­bjeg­nem s li­ca mje­sta. Me­đu­tim i na­ža­lost, ne mo­že se da­le­ko ute­ći, jer na sva­kom ćo­šku če­ka­ju me ova­kvi pri­mjer­ci.
S dru­ge stra­ne, dje­voj­či­ce, dje­voj­ke i že­ne, umje­sto da bu­du za­lju­blje­ne u ži­vot, op­se­siv­no su op­sjed­nu­te i za­lju­blje­ne u di­je­te i u svoj (ne)sa­vr­šen iz­gled. Nu­tri­bu­lit im je po­stao naj­bo­lji pri­ja­telj. S njim se bu­de, ma­ze ga, pa­ze i pri­tom ga do­bro is­ci­je­de i sa­me­lju.
A on­da te­re­ta­ne, sa­u­ne, šmin­ke­raj i osta­li zna­ko­vi po­red pu­ta. Čor­bi­ca od po­vr­ća je ono što je re­cept da­na, s ta­mo ne­kog TV ka­na­la. Bez hlje­ba, na­rav­no.
Ne­moj­te po­gre­šno da me shva­ti­te, dra­ge da­me, vo­lim ja i vas i po­vr­će, ali ne vo­lim da mi 24 sa­ta na bo­ga pi­taj ko­li­ko TV ka­na­la bu­de uklju­čen blen­der i osta­la nje­go­va ''bra­ća''. Po­šte­di­te me va­še kon­stant­ne po­tre­be da za­či­ni­te sva­ku čor­bu, onim za­či­ni­ma na ko­je moj or­ga­ni­zam, a tek mo­zak ni­je na­vi­kao, ni­ti že­li. Gric­kaj­te vi šar­ga­re­pe i đum­bi­re po­va­zdan, ali pu­sti­te i nas da za­gri­ze­mo po­ko­ju sar­mu i par­če pra­se­ne­ce­ta ili jag­njen­ce­ta. Sa­mo mi ne­moj­te re­ći da je to stvar uku­sa, jer ni­je. To je stvar po­mo­dar­stva i po­tre­be da se do­dvo­ri­te ovom no­vo­pe­če­nom vre­me­nu i ono va­ma. Ne­moj­te me ubje­đi­va­ti da bi­lo ko­ja blen­der­ska mje­ša­li­ca mo­že da se upo­re­di sa krč­ka­njem na jed­nom špo­re­tu. Još ako je špo­ret na dr­va, va­še šan­se su na to­tal­noj nu­li. Bu­di­te vi i ve­ge­ta­ri­jan­ci i ve­ga­ni i bu­di­te mi ži­vi i zdra­vi, ali ne za­bo­ra­vi­te da su i bilj­ke ži­va bi­ća. Us­put, me­ni ko­ja sam ro­đe­na ta­mo gdje su zi­me hlad­ne i du­ge, bez su­vog me­sa, sla­ni­ne i pr­šu­te, ne bi bi­lo ni op­stan­ka, a bo­ga­mi ni užit­ka. Pri­ro­da, ona je­di­na ko­ja nas je stvo­ri­la, a od ko­je se upor­no uda­lja­va­mo, ili još go­re bje­ži­mo, je ja­sno od­re­di­la šta nam pri­pa­da i šta nam je po­treb­no. Iz­la­zi­ti iz nje­nog rit­ma sma­tram vr­lo neo­d­go­vor­nim i opa­snim.
Šta se de­si­lo s od­no­som pre­ma njoj, ži­vo­tu, a sa­mim tim i pre­ma svom ti­je­lu i is­hra­ni? Ka­ko su od­ra­sta­le na­še ba­ke i maj­ke, bez ovih đa­ko­ni­ja ko­je nam ra­znim mar­ke­tin­škim tri­ko­vi­ma po­tu­ra­ju pod nos? Od­ra­sta­li su, a bo­ga­mi i me­ne ta­ko od­ga­ja­li, uz do­ma­ću ku­hi­nju. A ona je po­red svog uku­sa i mi­ri­sa oku­plja­la po­ro­di­cu i oko sto­la i oko sr­ca. Ona je či­ni­la ži­vot sa­dr­žaj­ni­jim, to­pli­jim i bo­ga­ti­jim. Sr­ce i du­ša pu­ni kao oko. I to je ti­je­lo zna­lo da na­gra­di.
Za­to, dra­gi mo­ji, po­za­ba­vi­te se pri­je sve­ga svo­jim du­hom, raz­gi­baj­te ga, pro­še­taj­te ne­či­jim mi­sli­ma. Pro­či­taj­te po­ne­ku knji­gu, pri­je ne­go je sta­vi­te na gla­vu, da bi­ste ho­da­li pra­vo. Pru­ži­te osmi­jeh i ru­ku pri­ro­di, a on­da ras­pa­li­te ro­štilj. Za­mi­ri­sa­će i oni­ma što im ni­šta ne mi­ri­še. Ja ne­mam di­le­mu. Ni ja ni moj bič, jer ti­je­lo bez du­še je kič.(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)