Autor: Da­ni Ro­drik

Ovog mje­se­ca Evrop­ska uni­ja sla­vi 60. go­di­šnji­cu pot­pi­si­va­nja svog ute­me­lju­ju­ćeg ak­ta, Rim­skog ugo­vo­ra, ko­jim je usta­no­vlje­na Evrop­ska eko­nom­ska za­jed­ni­ca. Raz­lo­ga za sla­vlje ima mno­go. Po­sle vje­ko­va ra­to­va, po­tre­sa i ma­sov­nih ubi­ja­nja, da­na­šnja Evro­pa je mir­na i de­mo­krat­ska. Evrop­ska uni­ja je u svo­je re­do­ve pri­mi­la 11 ze­ma­lja ko­je su pri­pa­da­le so­vjet­skom blo­ku i po­mo­gla im u post­ko­mu­ni­stič­koj tran­zi­ci­ji. U do­ba ra­sta ne­jed­na­ko­sti, ze­mlje čla­ni­ce EU se mo­gu po­hva­li­ti naj­ma­njom do­ho­dov­nom ne­jed­na­ko­šću u či­ta­vom svi­je­tu.
Ali, sve su to us­pje­si ostva­re­ni u pro­šlo­sti. Uni­ja se da­nas su­o­ča­va sa du­bo­kom eg­zi­sten­ci­jal­nom kri­zom ko­ja ugro­ža­va nje­nu bu­duć­nost. Simp­to­mi su svu­da oko nas: breg­zit, za­stra­šu­ju­će sto­pe ne­za­po­sle­no­sti mla­dih u Grč­koj i Špa­ni­ji, za­du­že­nost i stag­na­ci­ja u Ita­li­ji, uspon po­pu­li­stič­kih po­kre­ta, sna­žan ot­por imi­gra­ci­ji i za­jed­nič­koj va­lu­ti. Sve to uka­zu­je ne po­tre­bu za te­melj­nim re­mon­tom evrop­skih in­sti­tu­ci­ja.
Otu­da se mo­že re­ći da se no­va bi­je­la knji­ga o bu­duć­no­sti Evro­pe ko­ju je pred­sta­vio pred­sjed­nik Evrop­ske ko­mi­si­je Žan Klod Jun­ker po­ja­vlju­je u pra­vom tre­nut­ku. Jun­ker ski­ci­ra pet mo­gu­ćih sce­na­ri­ja, i to: na­sta­vak ra­da na do­sa­da­šnjoj agen­di, fo­ku­si­ra­nje na je­din­stve­no tr­ži­šte, uvo­đe­nje mo­guć­no­sti da ne­ke dr­ža­ve na­pre­du­ju ka in­te­gra­ci­ji br­žim tem­pom ne­go ne­ke dru­ge, re­du­ko­va­nje po­sto­je­će agen­de ili am­bi­ci­o­zno pro­mo­vi­sa­nje uni­form­ni­je i pot­pu­ni­je in­te­gra­ci­je.
Ni­je te­ško sa­gla­si­ti se sa Jun­ke­rom. U tre­nut­ku ka­da su evrop­ski po­li­ti­ča­ri pre­o­ku­pi­ra­ni bit­ka­ma na do­ma­ćem te­re­nu, a in­sti­tu­ci­je EU u Bri­se­lu su na me­ti gnje­va fru­stri­ra­nog sta­nov­ni­štva, vi­še od to­ga se ni­je ni mo­glo po­nu­di­ti. Ipak, nje­gov iz­vje­štaj je raz­o­ča­ra­va­ju­ći, jer za­o­bi­la­zi glav­ni pro­blem sa ko­jim se EU mo­ra su­o­či­ti i pre­va­zi­ći ga.
Ako že­li­mo da se evrop­ske de­mo­kra­ti­je kon­so­li­du­ju, eko­nom­ska i po­li­tič­ka in­te­gra­ci­ja se mo­ra­ju urav­no­te­ži­ti. Po­li­tič­ka in­te­gra­ci­ja mo­ra pri­sti­ći eko­nom­sku ili se eko­nom­ska in­te­gra­ci­ja mo­ra uspo­ri­ti. EU će bi­ti dis­funk­ci­o­nal­na do­kle god bu­de­mo od­la­ga­li do­no­še­nje od­lu­ke o tom va­žnom pi­ta­nju.
Su­o­če­ne s tim te­škim iz­bo­rom, dr­ža­ve čla­ni­ce će vje­ro­vat­no za­u­zi­ma­ti raz­li­či­te sta­vo­ve za­vi­sno od to­ga gdje se na­la­ze na kon­ti­nu­u­mu eko­nom­sko-po­li­tič­ke in­te­gra­ci­je. To zna­či da Evro­pa mo­ra raz­vi­ti flek­si­bil­nost i od­go­va­ra­ju­će in­sti­tu­ci­o­nal­ne aran­žma­ne za nji­ho­ve po­tre­be.
Evro­pa je od sa­mog po­čet­ka gra­đe­na u skla­du sa “funk­ci­o­na­li­stič­kim” na­če­lom: po­li­tič­ka in­te­gra­ci­ja će usli­je­di­ti na­kon što ostva­ri­mo eko­nom­sku. Jun­ker za­po­či­nje bi­je­lu knji­gu pri­mje­re­nim ci­ta­tom Ro­ber­ta Šu­ma­na, osni­va­ča Evrop­ske eko­nom­ske za­jed­ni­ce (i pre­mi­je­ra Fran­cu­ske), iz 1950. go­di­ne: „Evro­pa ne­će na­sta­ti od­jed­nom i pre­ma jed­nom je­din­stve­nom pla­nu. Iz­gra­di­će je kon­kret­na po­stig­nu­ća ko­ja će pr­vo stvo­ri­ti istin­sku so­li­dar­nost“. Pr­vo tre­ba iz­gra­di­ti me­ha­ni­zme eko­nom­ske sa­rad­nje, što će pri­pre­mi­ti te­ren za za­jed­nič­ke po­li­tič­ke in­sti­tu­ci­je.
Ta­kav pri­stup je u po­čet­ku da­vao re­zul­ta­te. To je omo­gu­ći­lo da eko­nom­ska in­te­gra­ci­ja uvi­jek bu­de ko­rak is­pred po­li­tič­ke in­te­gra­ci­je – ali da pri­tom ne od­mak­ne pre­da­le­ko. Me­đu­tim, od 80-ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka EU je za­ko­ra­či­la na ne­po­znat te­ren. Usvo­jen je am­bi­ci­o­zan pro­gram je­din­stve­nog tr­ži­šta ko­ji će uje­di­ni­ti evrop­ske eko­no­mi­je i ri­je­ši­ti se na­ci­o­nal­nih eko­nom­skih po­li­ti­ka ko­je ome­ta­ju slo­bod­no kre­ta­nje ne sa­mo ro­ba, ne­go i uslu­ga, lju­di i ka­pi­ta­la. Euro, ko­jim je usta­no­vlje­na je­din­stve­na va­lu­ta za od­re­đe­ni broj ze­ma­lja čla­ni­ca, bio je lo­gi­čan pro­du­že­tak tog pro­gra­ma. Bi­la je to hi­per-glo­ba­li­za­ci­ja spro­ve­de­na u evrop­skim okvi­ri­ma.
Vi­še fak­to­ra je do­ve­lo do usva­ja­nja no­vog pla­na. Mno­gi eko­no­mi­sti i teh­no­kra­ti su sma­tra­li da evrop­ske vla­de po­stu­pa­ju pre­vi­še in­te­r­ven­ci­o­ni­stič­ki i da će ih du­blja eko­nom­ska in­te­gra­ci­ja i za­jed­nič­ka va­lu­ta di­sci­pli­no­va­ti. Iz nji­ho­ve per­spek­ti­ve, ne­rav­no­te­ža iz­me­đu eko­nom­skog i po­li­tič­kog di­je­la pro­ce­sa in­te­gra­ci­je pred­sta­vlja­la je pred­nost, a ne ne­do­sta­tak.
Mno­gi po­li­ti­ča­ri su zna­li da bi ta ne­rav­no­te­ža mo­gla pro­iz­ve­sti pro­ble­me, ali vje­ro­va­li su da će ih funk­ci­o­na­li­zam na kra­ju uspje­šno ri­je­ši­ti: ako bu­de­mo do­volj­no str­plji­vi, kva­zi-fe­de­ral­ne po­li­tič­ke in­sti­tu­ci­je neo­p­hod­ne za funk­si­o­ni­sa­nje je­din­stve­nog tr­ži­šta će se raz­vi­ti sa­me od se­be.
Vo­de­će evrop­ske si­le su ima­le va­žnu ulo­gu u tom pro­ce­su. Fran­cu­ska je vje­ro­va­la da će pre­ba­ci­va­nje eko­nom­skih nad­le­žno­sti na bi­ro­kra­te u Bri­se­lu do­pri­ni­je­ti ra­stu nje­ne mo­ći i glo­bal­nog pre­sti­ža. Nje­mač­ka, ko­joj je bi­la po­treb­na sa­gla­snost Fran­cu­ske za uje­di­nje­nje, pri­sta­la je da po­dr­ži ove na­po­re.
Po­sto­ja­la je i al­ter­na­ti­va. Evro­pa je mo­gla da do­pu­sti raz­voj za­jed­nič­kog so­ci­jal­nog mo­de­la pa­ra­lel­no sa eko­nom­skom in­te­gra­ci­jom. To bi pod­ra­zu­mi­je­va­lo in­te­gra­ci­ju ne sa­mo tr­ži­šta već i so­ci­jal­nih po­li­ti­ka, in­sti­tu­ci­ja tr­ži­šta ra­da i fi­skal­nih aran­žma­na. Ra­zno­li­kost so­ci­jal­nih mo­de­la u Evro­pi i oče­ki­va­ne te­ško­će u po­sti­za­nju spo­ra­zu­ma o za­jed­nič­kim pra­vi­li­ma dje­lo­va­li bi kao pri­rod­ni re­gu­la­tor br­zi­ne i op­se­ga in­te­gra­ci­ja.
Ta­ko bi se uveo ko­ri­stan ko­rek­tiv ko­ji bi osi­gu­rao naj­po­želj­ni­ji tem­po i raz­mje­re in­te­gra­ci­je. Re­zul­tat bi mo­žda bi­la ma­nja Evrop­ska uni­ja, du­blje in­te­gri­sa­na na svim ni­vo­i­ma, ili EU sa jed­na­kim bro­jem čla­ni­ca kao da­nas, ali ma­nje am­bi­ci­o­zna u do­me­nu eko­nom­ske in­te­gra­ci­je.
Da­nas je mo­žda već pre­ka­sno za po­ku­šaj fi­skal­ne i po­li­tič­ke in­te­gra­ci­je EU. Ma­nje od jed­nog od pet Evro­plja­na po­dr­ža­va da­lje pre­ba­ci­va­nje nad­le­žno­sti sa dr­ža­va čla­ni­ca na nad­na­ci­o­nal­ne in­sti­tu­ci­je.
Op­ti­mi­sti će tvr­di­ti da raz­log za to ni­je aver­zi­ja pre­ma Bri­se­lu i Stra­zbu­zru kao ta­kvi­ma, ko­li­ko po­ve­zi­va­nje da­ljeg „ja­ča­nja Evro­pe“ sa teh­no­krat­skim fo­ku­si­ra­njem na je­din­stve­no tr­ži­šte i od­su­stvo pri­vlač­ni­jih al­ter­na­tiv­nih mo­de­la. Mo­žda će no­vi li­de­ri i po­li­tič­ke for­ma­ci­je us­pje­ti da raz­vi­ju ta­kav mo­del i pro­bu­de en­tu­zi­ja­zam za re­for­mi­sa­ni evrop­ski pro­je­kat.
S dru­ge stra­ne, pe­si­mi­sti se na­da­ju da u za­ba­če­nim hod­ni­ci­ma cen­ta­ra mo­ći u Ber­li­nu i Pa­ri­zu eko­no­mi­sti i prav­ni­ci uve­li­ko spre­ma­ju plan B za tre­nu­tak ka­da da­lje od­la­ga­nje po­pu­šta­nja sti­ska eko­nom­ske uni­je vi­še ne bu­de mo­gu­će.
Pre­veo: Đor­đe To­mić
Pe­šča­nik.net