Pi­še: Če­do­mir An­tić

Pro­šla je dva­de­set i jed­na go­di­na od pro­pa­sti Re­pu­bli­ke Srp­ske Kra­ji­ne i pro­go­na nje­nog na­ro­da. Bio je to naj­ve­ći i naj­traj­ni­ji or­ga­ni­zo­va­ni pro­gon jed­nog na­ro­da u ju­go­slo­ven­skim gra­đan­skim ra­to­vi­ma. Zlo­či­nač­ki po­du­hvat ko­jim se da­nas po­no­si sva­ko hr­vat­sko di­je­te, spro­ve­den je je uz po­moć Voj­ske Sje­di­nje­nih Dr­ža­va, mu­sli­man­skih i hr­vat­skih voj­ski iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Srp­ska voj­ska Kra­ji­ne bi­la je bom­bar­do­va­na i blo­ki­ra­na od stra­ne naj­moć­ni­jeg va­zdu­ho­plov­stva u isto­ri­ji ljud­skog ro­da. Va­šing­ton je pret­hod­no po­di­je­lio srp­ski na­rod i pot­ku­pio re­žim Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Od­nos sna­ga na fron­tu bio je 6:1 za naj­mo­der­ni­je opre­mlje­nu hr­vat­sku voj­sku, na sa tri stra­ne op­ko­lje­nom Kni­nu od­nos je bio 16:1... Za sve­ga ne­ko­li­ko da­na ubi­je­no je 1.850 Sr­ba, prog­na­no 250.000. Do da­nas ni­ko ni­je osu­đen za zlo­či­ne u „Olu­ji“.
Od­nos srp­ske dr­ža­ve pre­ma ovoj naj­ve­ćoj mo­der­noj ne­sre­ći na­šeg na­ro­da naj­bo­lje po­ka­zu­je je­dan do­ga­đaj ko­ji se po­na­vlja sva­ke go­di­ne. Ri­ječ je o pa­ra­sto­su ko­ji sva­ke go­di­ne, 4. av­gu­sta, dr­že u be­o­grad­skoj cr­kvi Sv. Mar­ka. Sje­ćam se dav­ne 1995. go­di­ne... Br­zi­na hr­vat­ske ofan­zi­ve i bez­oč­na po­moć ko­ju su joj SAD i EU pru­ži­li u na­pa­du na te­ri­to­ri­ju pod za­šti­tom UN, pri­li­kom ko­je je po­gi­nu­lo ne­ko­li­ko pla­vih šlje­mo­va, kon­ster­ni­ra­li su na­rod. Bi­jed­ni re­žim u Be­o­gra­du skri­vao je vi­je­sti od na­ro­da... Sve­ga ne­ko­li­ko hi­lja­da gr­ađa­na oku­pi­lo se u cen­tru Be­o­gra­da. Po­li­ci­ja ih je sa­če­ka­la pred usta­no­va­ma, ni­je bi­lo ni naj­ma­njeg zna­ka da će se ti so­ci­ja­li­stič­ki ba­ti­na­ši po­bu­ni­ti pro­tiv vla­sti ko­ja je oči­gled­no iz­da­la Kra­ji­šni­ke i pre­kr­ši­la svo­je me­đu­na­rod­ne oba­ve­ze. Ka­da su se de­mon­stran­ti oku­pi­li pred pred­stav­ni­štvom Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske, spe­ci­jal­na po­li­ci­ja ih je pre­tu­kla. Osim cr­kve­nih ve­li­ko­do­stoj­ni­ka, ko­ji su se dr­ža­li mo­le­ba­na i pa­ra­sto­sa, ni­ko od po­zna­tih jav­nih lič­no­sti ni­je se po­ja­vio pred na­ro­dom. U op­štoj za­bu­ni ne­ki pi­ja­ni re­ži­ser go­vo­rio je pre­ko me­ga­fo­na o bi­blij­skim vri­jed­no­sti­ma, ali je po­mi­je­šao Ka­i­na i Da­vi­da i Ave­lja i Go­li­ja­ta. Ka­da se pred cr­kvom Sv. Mar­ka po­ja­vio princ To­mi­slav - sred­nji sin kra­lja Alek­san­dra Pr­vog Uje­di­ni­te­lja i ču­ku­nu­nuk vo­žda Ka­ra­đor­đa Pe­tro­vi­ća - hi­lja­du oku­plje­nih ko­ji su li­stom po­dr­ža­va­li Mi­lo­še­vi­ća i Bro­za spon­ta­no su po­če­li da kli­ču mo­nar­hi­ji i srp­skom kra­lju. Ka­da je ko­nač­no sve za­vr­še­no, na Tr­gu Re­pu­bli­ke oku­pi­lo se jed­ne ve­če­ri ne­što ma­lo vi­še lju­di. Po­zva­la ih je SPC. Bilo je ja­sno da je Kra­ji­na za­u­vi­jek iz­gu­blje­na i da su Sr­bi iz Hr­vat­ske po­sta­li je­di­ni bal­kan­ski Kur­di. Me­đu go­vor­ni­ci­ma bio je i mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je. Nje­go­ve ri­je­či bi­le su utje­šne i ohra­bru­ju­će, ali ne­bo nad njim, nad Na­rod­nim mu­ze­jem is­pred ko­ga je sta­ja­la bi­na, za­pa­ra­le su iz­ne­nad­ne mu­nje i po­tre­sli gro­mo­vi... Ni­je to bi­la na­da, već sim­bol bo­žan­skog gnje­va bi­blij­skih raz­mje­ra.
Sle­de­ćih go­di­na pa­ra­sto­su je pri­su­stvo­va­lo iz­me­đu 200 i 300 uglav­nom sta­ri­jih lju­di. Ka­da sam po­sle 1997. po­stao po­znat jav­no­sti kao je­dan od vo­đa ve­li­kog stu­dent­skog pro­te­sta, oku­plje­ni su me če­sto s ču­đe­njem gle­da­li, po­što sam bio opo­zi­ci­o­nar, a de­si­lo se ne­ko­li­ko pu­ta da me i ne­po­zna­ti lju­di pi­ta­ju da li sam po­ri­je­klom iz Kra­ji­ne. Ma­lo vi­še svi­je­ta se oku­pi­lo 1999. ka­da su sud­bi­nu Kra­ji­šni­ka po­di­je­li­li ži­te­lji Ko­so­va i Me­to­hi­je. Ta­da je pa­ra­stos dr­žao pa­tri­jarh Pa­vle. Ka­sni­je su ta­kve pri­li­ke bi­le če­šće. Do pro­mje­ne je do­šlo tek 2005. go­di­ne. Ko­štu­ni­či­na vla­da uspje­la je da u to vri­je­me us­po­sta­vi vje­ro­vat­no naj­bo­lje od­no­se Sr­bi­je i Hr­vat­ske od 12. vi­je­ka do da­nas. Ko­štu­ni­ca i Ta­dić do­šli su na de­se­tu go­di­šnji­cu pro­pa­sti Kra­ji­ne. Broj oku­plje­nih se, me­đu­tim, je­dva udvo­stru­čio. Sle­de­će go­di­ne ne­ko od dvo­ji­ce pr­vih lju­di Sr­bi­je ni­je mo­gao da do­đe, pa se i dru­gi iz­vi­nio... Ka­da je 2008. Sr­bi­ja re­kla da „EU ne­ma al­ter­na­ti­vu“, vla­da­ju­ći DS je po­čeo da u cr­kvu ša­lje lju­de iz tre­ćeg eša­lo­na... Po­seb­no po­što su Še­še­lje­vi ra­di­ka­li is­ko­ri­sti­li pri­li­ku pa na mje­sta od­sut­nih pred­sjed­ni­ka i mi­ni­sta­ra po­če­li da ša­lju svo­je op­štin­ske slu­žbe­ni­ke, u slo­bod­no vri­je­me mi­ni­stre u Vla­di Re­pu­bli­ke Srp­ske Kra­ji­ne u iz­gnan­stvu. I dok je ta­da­šnji di­rek­tor gro­blja u No­vom Sa­du i iz­bje­gli pre­mi­jer sta­jao na mje­stu še­fa dr­ža­ve, me­ni se pr­vi put do­go­di­lo da me na ula­zu ne­ka su­ma­nu­ta že­na (ko­ja mi­je­ša Sv. Sa­vu i dr Še­še­lja) iz­gr­di kao da sam usta­ški ge­ne­ral Ra­fa­el Bo­ban lič­no. Re­kao sam joj da cr­kva Sv. Mar­ka ni­je ra­di­kal­ski nu­žnik... Sre­ćom pa je po­sle tri­jum­fa dez­in­fi­ko­va­nih i na­pred­nih ra­di­ka­la 2012. pro­šla i ta pu­sto­lo­vi­na sa ze­mun­skim pi­ja­ča­ri­ma i le­din­skim pa­tri­o­ta­ma... Ne­sta­lo je po­la­ko i ne­ko­li­ci­ne ko­ji su pred cr­kvom u av­gu­stu no­si­li šu­ba­re sa ko­kar­da­ma i po­zi­ra­li pred ka­me­rom HRT-a. Ali ta­da su po­no­vo ne­sta­li i pred­stav­ni­ci dr­ža­ve. Vra­ti­će se 2015, ta­da se tu, mo­žda po dru­gi ili tre­ći put na­cr­tao i Vu­čić.
Pr­vi put dr­ža­va je pre­u­ze­la or­ga­ni­za­ci­ju. Do­dik i Vu­čić na­šli su se na mo­stu na Ra­či. Oku­pi­lo se ta­mo vi­še hi­lja­da gra­đa­na. Slič­no je bi­lo i ove go­di­ne u prog­na­nič­kim Bu­si­ja­ma na­do­mak Ze­mu­na. Ipak, da sve ne bu­de mno­go bo­lje ne­go ra­ni­je po­bri­nu­li su se na­pred­njač­ki struč­nja­ci za mar­ke­ting. Sa­da je is­pa­lo da je su­šti­na od­go­vo­ri­ti Hr­va­ti­ma. I upra­vo u ča­su ka­da eli­ta te po­di­je­lje­ne na­ci­je lu­du­je u srp­skom Kni­nu, mi tre­ba da ov­dje jav­no tu­gu­je­mo. Na­ša tu­ga je po­če­la 4. av­gu­sta, ka­da je za­po­čeo na­pad, a ne 5. ka­da su hr­vat­ske tru­pe ušle u Knin... Ali, ni­šta za­to... Vu­či­će­va vla­da iona­ko go­vo­ri o stal­nom na­pret­ku: bo­lje nam je, ni­ka­da ni­smo ima­li vi­še nov­ca... ka­žu vje­ro­vat­no mi­sle­ći na se­be... I za­to smo ove go­di­ne ima­li dva pa­ra­sto­sa u cr­kvi Sv. Mar­ka – 4. i 5. av­gu­sta. Na­zdra­vlje.
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu
u Be­o­gra­du)