Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Svi smo ne­str­plji­vo če­ka­li po­če­tak Olim­pij­skih iga­ra. Ta naj­zna­čaj­ni­ja i naj­ve­ća ma­ni­fe­sta­ci­ja ne­sum­nji­vo je i naj­vi­te­ški­ja i naj­do­sto­jan­stve­ni­ja me­đu svim sport­skim do­ga­đa­ji­ma. Ati­na joj je ko­li­jev­ka, pa ka­ko ne bi i bi­la. Tih da­na svi­ma na­ma (ma­lo vi­še) pro­ra­di na­ci­o­nal­ni po­nos, mno­go vi­še smo za­jed­no, vi­še se dru­ži­mo, mno­go ma­nje spa­va­mo. Adre­na­lin nam je ‘’na vi­si­ni za­dat­ka’’ i ne­ka­ko svi di­še­mo pu­nim plu­ći­ma. Kao je­dan.
Da­kle, ne­str­plji­vo smo če­ka­li po­če­tak Olim­pij­skih iga­ra i do­če­ka­li. Me­đu­tim, ono što smo još (jed­nom) do­če­ka­li i što je ovu he­roj­sku ba­klju ba­ci­lo u drug plan i u ve­li­koj mje­ri za­sje­ni­lo je­ste opet ku­ka­vič­ko zvec­ka­nje oruž­jem. Opet se za­ku­va­lo u bal­kan­skom lon­cu, i mno­gi bi jed­ni dru­gi­ma da ‘’za­pr­že čor­bu’’. Va­tra ko­ja je go­re­la de­ve­de­se­tih, ni­je uga­še­na, osta­vlje­na je da ti­nja i da če­ka tre­nu­tak da po­no­vo buk­ne. Umje­sto him­ne svo­je ze­mlje, ču­ju se ne­sno­sni to­no­vi mr­žnje, umje­sto na­vi­jač­kih pje­sa­ma, od­li­je­žu po­vi­ci na na­si­lje. U de­fi­leu su oni ko­ji ne no­se za­sta­ve vi­te­ške i fer bor­be, već po­di­žu rat­ne sje­ki­re i zvec­ka­ju oruž­jem. Ave­ti pro­šlo­sti su opet pred na­šim vra­ti­ma, na uli­ca­ma, u na­šem kom­ši­lu­ku, u ku­ća­ma. U na­šim gla­va­ma. Opet bi da nas vo­de oni ko­ji su nam uni­šti­li ze­mlju, ra­zo­ri­li po­ro­di­ce, pro­tje­ra­li do­sto­jan­stvo. Ni­je im do­sta mr­žnje i ne­sre­će. Ni­je im do­sta zla.
Opet bi da pro­go­ne i lo­ve ljud­ske gla­ve i ljud­ske du­še i da se na­sla­đu­ju tu­đom mu­kom. Hu­ška­či ra­ta, opet su pred na­ma, is­ke­že­nih zu­ba, uza­vre­le kr­vi i kr­vo­loč­nog po­gle­da.
Ni po­sle sko­ro tri­de­set go­di­na od bra­to­u­bi­lač­kog ra­ta, vo­đe sa­da svo­jih (ras­par­ča­nih) dr­ža­va ni­su spo­sob­ne da po­gle­da­ju jed­ni dru­gi­ma u oči (osim pre­ko ni­ša­na) i da se su­o­če sa pro­šlo­šću. Ni­su spo­sob­ne da ra­zu­mi­ju, da shva­te i da opro­ste. Ni­su sprem­ne da se po­ka­ju i da se iz­vi­ne.
I po­sle sko­ro tri­de­set go­di­na od naj­je­zi­vi­jih vjer­skih su­ko­ba i pro­go­na, na­ši ‘’gla­va­ši’’ i ne zna­ju, a i ne­će jed­ni dru­gi­ma da pru­že ru­ku. Ne­će i ne zna­ju da pre­đu gra­ni­cu, ali ovog pu­ta do­bro­na­mjer­nu i sta­nu no­gom čvr­sto i do­sto­jan­stve­no na kom­šij­sko tle. Oni ko­ji bi to mo­žda i htje­li i smje­li, na­ža­lost, ni­su do­bro­do­šli.
Po­sle sko­ro tri­de­set go­di­na od kr­va­vog gra­đan­skog ra­ta i su­ro­vog raz­bi­ja­nja dr­ža­ve ko­ja nas je či­ni­la i ja­kim i po­no­snim, sa­da­šnje ‘’de­mo­krat­ske’’ i ‘’evrop­ske’’ fa­ce po­ka­zu­ju ogo­lje­ni ci­ni­zam i zlo­bu pre­ma sve­mu što ni­je ‘’na­še’’ ili ‘’nji­ho­vo’’.
Sko­ro tri­de­set go­di­na je pro­šlo od ra­ta ko­ji nas je una­za­dio, po­ni­zio, une­sre­ćio i za­vio u cr­no, a ko­lo­vo­đe či­jim pu­tem da­nas ide­mo, opet nas vra­ća­ju na zga­ri­šte na­ših na­pa­će­nih du­ša, sprem­ni da za­pa­le no­vi opa­sni pla­men.
Ta­ko­zva­ne de­mo­kra­te, ta­ko­zva­ni slo­bo­do­um­ni­ci i la­žni evro­pej­ci, upra­vo po­ka­zu­ju svo­je pra­vo li­ce, ko­je ni­jed­na ma­ska ne mo­že du­go sa­kri­ti.
Či­nje­ni­ca je da je či­tav svi­jet u ko­lap­su, svu­da su ne­mi­ri, te­ro­ri­zam ne je­nja­va, na­pro­tiv, svu­da je op­šte ha­o­tič­no sta­nje. Upra­vo za­to i zbog to­ga ne bi sa­da smje­lo da se na ovim pro­sto­ri­ma do­li­va ulje na va­tru. Zar opet tra­ži­ti đa­vo­la? Iz­gle­da da ni­smo do­volj­no ni hra­bri, ni ja­ki da osta­ne­mo uz­dr­ža­ni i mir­ni i da upra­vo za­jed­no po­ku­ša­mo da sa­vla­da­mo po­te­ško­će. Ovim za­ku­va­va­njem, pot­pa­lji­va­njem na­ci­o­nal­nih stra­sti (a te su naj­za­pa­lji­vi­je), po­sta­je­mo sa­mo ini­ci­jal­na ka­pi­sla ko­ja mo­že sa­mo da ubr­za ili još go­re bu­de glav­ni raz­log za no­ve su­ko­be.
Pred­sjed­nik Sr­bi­je re­kao je da bi do­šlo do gra­đan­skog ra­ta ako bi vlast u Be­o­gra­du pri­zna­la Ko­so­vo. Nje­mač­ka kan­ce­lar­ka An­ge­la Mer­kel po­ru­či­la je da bi Bal­kan za­hva­ti­li oru­ža­ni su­ko­bi uko­li­ko bi Nje­mač­ka za­tvo­ri­la svo­je gra­ni­ce za iz­bje­gli­ce. Bo­šnjač­ki lo­bi­sta Džejms La­jon tvr­dio je da će či­tav re­gi­on bi­ti u rat­nom sta­nju ako Mi­lo­rad Do­dik or­ga­ni­zu­je re­fe­ren­dum u Re­pu­bli­ci Srp­skoj.
Da­kle, ‘’špo­ret’’ je uklju­čen, a ‘’lo­nac’’ sa­mo što ni­je pro­klju­čao. Umje­sto da se tam­pe­ra­tu­ra sma­nji, da se umi­re i stra­sti i na­go­ni, da se po­ku­ša tre­zve­no i ra­zum­no raz­mi­sli­ti, ra­di se pot­pu­no su­prot­no i su­lu­do- va­tra se po­ja­ča­va, a i zvec­ka­nje oruž­jem ne je­nja­va.A taj zvuk ni­ko­ga ne osta­vlja rav­no­du­šnim.
Po­ku­ša­va se mo­bi­li­sa­ti onaj mi­li­tant­ni­ji dio jav­no­sti, ka­ko bi se osu­je­ti­li oni ko­ji že­le da rje­ša­va­ju pro­ble­me mir­nim pu­tem.
Za­to, dra­gi mo­ji, što da­lje od rat­nih, min­skih po­lja. Je­di­no po­lje, gdje že­lim da vi­dim, i vas i se­be, je­ste ono ži­vot­no i ljud­sko. Je­di­no po­pri­šte ne­ka vam bu­de sport­sko. Bu­di­te rat­ni­ci ali za do­sto­jan­stvo, za mir i za to­le­ran­ci­ju. Za­pa­li­te ba­klju lju­ba­vi. Zvec­kaj­te sr­ci­ma, to se naj­da­lje i ču­je i pam­ti. Ja sam za taj zvuk. I ja i moj bič. Jer zvec­ka­nje oruž­jem je kič.(Autor je pje­snik)