Autor: Ma­ti­ja Beć­ko­vić

Po­sto­ji jed­na no­va kri­la­ti­ca. Ime joj je: „zlo­u­po­tre­ba de­mo­kra­ti­je“.
I po­red naj­ve­ćih na­po­ra da ri­je­šim ovu za­go­net­ku, ni­sam uspio. Ka­ko se de­mo­kra­ti­ja mo­že zlo­u­po­trije­bi­ti?
Ubi­ti čo­vje­ka ni­je zlo­u­po­tre­ba de­mo­kra­ti­je, već kri­vič­no dje­lo. Kra­sti, ta­ko­đe, ni­je zlo­u­po­tre­ba de­mo­kra­ti­je. Ra­di­ti pro­tiv na­ro­da i dr­ža­ve, špi­ju­ni­ra­ti, to ta­ko­đe ni­je zlo­u­po­tre­ba de­mo­kra­ti­je, već zlo­čin sa po­zna­tim za­kon­skim kon­se­kven­ca­ma.
Šta bi to mo­gla bi­ti zlo­u­po­tre­ba de­mo­kra­ti­je?
Ići po ki­ši bez ki­šo­bra­na, bi­ti ve­ge­ta­ri­ja­nac, ci­ci­ja, ne­pi­smen, gla­dan, ću­dljiv, ner­vo­zan? Me­đu­tim, to su osnov­na ljud­ska pra­va, i ne mo­gu se na­zva­ti zlo­u­po­tre­bom de­mo­kra­ti­je.
Sta­ja­ti na jed­noj no­zi, go­vo­ri­ti glu­po­sti, bi­ti bez ta­len­ta, pra­vi­ti lo­še knji­ge, pi­sa­ti lo­še pje­sme – sve su to mo­guć­no­sti jed­nog slo­bod­nog čo­vje­ka. Ne, ni to ni­je zlo­u­po­tre­ba de­mo­kra­ti­je.
Ili, ka­kva bi to tre­ba­lo da bu­de de­mo­kra­ti­ja ko­ju ni­ko ne bi mo­gao da zlo­u­po­trije­bi?
Pra­ve de­mo­kra­ti­je se ne mo­gu zlo­u­po­tre­blja­va­ti. Zlo­u­po­trije­bi­ti se mo­gu sa­mo la­žne, tu­đe, po­klo­nje­ne, na­zo­vi­de­mo­kra­ti­je.
De­mo­kra­ti­ja o ko­ju se mo­gu­će ogri­je­ši­ti – ni­je de­mo­kra­ti­ja.
Ne­ki de­mo­kra­ti­jom sma­tra­ju ko­man­du „volj­no“, iz­me­đu dvi­je dru­ge ko­man­de.
U toj pa­u­zi mo­že se pu­ši­ti, mi­sli­ti na ne­što dru­go, pi­sa­ti pje­sme, vo­di­ti lju­bav.
Da li je mno­go pu­še­nja, mno­go mi­šlje­nja, mno­go pje­sa­ma i mno­go lju­ba­vi zlo­u­po­tre­ba de­mo­kra­ti­je?
Dru­gi­ma, opet, ni­je po­treb­na de­mo­kra­ti­ja. Oni de­mo­kra­ti­ju sma­tra­ju luk­su­zom, ka­ći­per­stvom, po­kon­di­re­no­šću, po­mo­dar­stvom, pra­vom sva­ke šu­še da mi­sli, že­li i vo­li. Po nji­ma, de­mo­kra­ti­ja ne vo­di onoj ve­li­koj de­mo­kra­ti­ji u bu­duć­no­sti. Još svi ne­ma­ju pra­va na de­mo­kra­ti­ju. Ta­kva de­mo­kra­ti­ja je anar­hi­ja. De­mo­kra­ti­ja ni­je za sva­kog.
Oni sma­tra­ju da de­mo­kra­ti­ju tre­ba šte­de­ti da se ne bi po­tro­ši­la.
De­mo­kra­ti­ja je mje­sto u knji­ga­ma, pro­gra­mi­ma, iz­lo­zi­ma i mu­ze­ji­ma.
Sva­ka upo­tre­ba ta­kve de­mo­kra­ti­je je zlo­u­po­tre­ba. De­mo­kra­ti­ju ne tre­ba pr­lja­ti ru­ka­ma i vu­ći po so­ka­ci­ma. Uno­si­ti u ne­kom­for­ne sta­no­ve i ne­raz­vi­je­na pod­ruč­ja. Ona je sve­ta ri­ječ, mi­sle­na ime­ni­ca – čo­vjek ni­je do­sto­jan de­mo­kra­ti­je.
Oni ko­ji su je pri­zi­va­li, upla­ši­li su se kad je sti­gla. Oni je ni­su ta­ko za­mi­šlja­li. De­mo­kra­ti­ja ni­je is­pu­ni­la nji­ho­va oče­ki­va­nja.
Na­rod je bio to­li­ko že­ljan slo­bo­de da je htio da je po­je­de. Gla­dan i že­dan de­mo­kra­ti­je, na­rod je po­čeo da je ko­ri­sti pre­ma svom ape­ti­tu i uku­su. Po­čeo je da je sla­vi, vo­li, mr­zi, da se s njom za­ba­vlja i igra. Ma­ze­ći je, dao joj je naj­čud­no­va­ti­ja ime­na.
A ta­da je pa­la te­ška ri­ječ o zlo­u­po­tre­bi de­mo­kra­ti­je.
Po­sto­ji de­mo­kra­ti­ja i za­ko­ni ko­ji je šti­te. Sva­ki nor­ma­lan čo­vjek do­bro raz­li­ku­je slo­bo­du od zlo­či­na. Zna se gdje pre­sta­je slo­bo­da, gdje po­či­nje zlo­čin.
Sem za­ko­na, de­mo­kra­ti­ji ni­su po­treb­ni ni­ka­kvi dru­gi ču­va­ri. Za­ko­ni omo­gu­ća­va­ju, a ne pro­pi­su­ju slo­bo­du i de­mo­kra­ti­ju.
De­mo­kra­ti­ja je be­za­zle­na. Zdra­va. Ne­vi­na. Ona ne slu­ži ni­če­mu dru­gom sem de­mo­kra­ti­ji. Za­to je ne­mo­gu­će zlo­u­po­trije­bi­ti de­mo­kra­ti­ju.
O zlo­u­po­tre­bi de­mo­kra­ti­je go­vo­re naj­če­šće oni ko­ji bi je naj­ra­di­je zlo­u­po­tre­bi­li. Oni ko­ji ne ra­zu­mi­ju i ne pri­zna­ju dru­ge po­gle­de, uku­se, ras­po­lo­že­nja i in­te­re­se – sem svo­jih. Zlo­u­po­tre­bu vla­sti htje­li bi da za­mi­je­ne zlo­u­po­tre­bom de­mo­kra­ti­je.
Ne mo­že bi­ti mno­go de­mo­kra­ti­je, slo­bo­de i prav­de.
Ne­ki još uvi­jek mi­sle da mno­go slo­bo­de i de­mo­kra­ti­je vo­di svi­jet u ka­ta­stro­fu. Za­to tu ka­ta­stro­fu tre­ba od­la­ga­ti – ti­ra­ni­jom, ne­prav­dom, zlo­či­ni­ma, ra­to­vi­ma, bom­ba­ma. Sve to – za do­bro čo­vje­čan­stva.
Ako slo­bo­da i prav­da vo­de svi­jet pro­pa­sti – svi­jet ne­ma dru­gog iz­la­za.
wwwi­skra.co