Pi­še: Ni­ko­li­na Đu­ro­vić

Sin: Oče, mo­ra­mo da raz­go­va­ra­mo, zbu­njen sam.
Otac: Re­ci, si­ne.
Sin: Oče, ta­ko sam ne­bi­tan, ta­ko sam ma­li. Šta god či­nio. To­li­ko je lju­di na ovo­me svi­je­tu. Svi oni ne­što či­ne, pred­u­zi­ma­ju. Svi se oni tru­de. I ako po­stig­nem što­šta, po­sti­gao je i onaj dru­gi. Ka­ko da pro­na­đem svo­je mje­sto me­đu mi­li­jar­da­ma njih, ka­ko da bu­dem za­do­vo­ljan ovim či­me ras­po­la­žem? Ka­ko da se, ova­kav ka­kav je­sam, osje­ćam do­bro? Ka­kva je mo­ja lič­na vri­jed­nost?
Otac: Si­ne, vri­je­diš mno­go. Vred­ni­ji si od svih le­gi­o­na, car­sta­va, ure­đe­nja ze­malj­skih, vred­ni­ji od svih aste­ro­i­da, pla­ne­ta, ko­me­ta. Jer si stvo­ren po obra­zu osun­ča­nom, sa­mo Sun­ce tvo­ju vri­jed­nost ima, ono ti je se­stra bli­zna­ki­nja. Ti i Sun­ce, dva sun­ca. Ali pa­zi, si­ne, i onaj vri­je­di, jer sva­ko svo­je sun­ce no­si, ti­me se i po­no­si, za­to svo­je sun­ce ga­ji ti. U nje­mu je tvo­ja lič­nost!
Sin: Lič­nost? Ka­kva sad lič­nost, šta je to lič­nost?
Otac: Si­ne, lič­nost je ne­što sa­svim lič­no. Sva­ko tre­ba da od­nje­gu­je, svo­ju, lič­nost. Ti svo­ju, ja svo­ju, a on svo­ju. Ali, si­ne, mo­raš da znaš da je bor­ba za lič­nost naj­te­ža ko­ju ćeš ikad vo­je­va­ti. Ona pod­ra­zu­mi­je­va pu­za­nje po pra­hu, sa­gi­nja­nje, ras­ki­da­nje, tu­go­va­nje, bo­lo­va­nje, jer no­vom ži­vo­tu to i pri­li­či. Pre­tr­pi, jer će po­ro­đaj­ni bo­lo­vi br­zo umi­nu­ti, a ra­dost no­vog ži­vo­ta će bi­ti ne­iz­re­ci­va. A pri­je ne­go i sa­gra­diš svo­ju lič­nost, mo­ra­ćeš da kr­čiš, šu­me ja­vo­ra, di­vljeg ke­ste­na, cr­ne jo­ve i to­po­le. Jer lič­nost ni­če na či­stom, plod­nom tlu. Pri­stu­pi, si­ne, grad­nji svo­je vi­še­sprat­ni­ce.
Sin: Oče, to ni­je od­go­vor ko­ji sam oče­ki­vao, sa­da sam još zbu­nje­ni­ji.
Otac: On­da će­mo ova­ko. Od­škri­ni vra­ta i do­zvo­li ovim zra­ci­ma da uđu u dom tvoj. Po­ste­pe­no ih otva­raj da te ne bi osli­je­pi­li. Spre­man?
Zrak pr­vi: Šta god se de­ša­va­lo i kud god išli oni oko te­be, ti idi svo­jim pu­tem. Imaj cilj i kre­ći se put nje­ga, ni­kad ne od­u­staj! Ne­moj da te ne­ko za­ve­de i skre­ne s pu­ta. Bu­di do­sle­dan! Uvi­jek!
Zrak dru­gi: Bu­di drug, do­zvo­li i dru­gom da ide svo­jim pu­tem, jer i drug svo­je sun­ce, put ima. Drug je onaj dru­gi! Sva­ko svo­jim pu­tem!
Zrak tre­ći: Ni­ka­da ni­kom ne­moj da za­vi­diš! Po­za­vi­dje­će onom ko­ji ni­kom ne za­vi­di.
Zrak če­tvr­ti: Ko­ri­sti svo­je vri­je­me, ne­moj da ono ko­ri­sti te­be. Sva­ki tre­nu­tak je šan­sa za ugra­đi­va­nje no­vog ka­me­na u tvo­ju gra­đe­vi­nu. A, ka­men po ka­men pa­la­ča. U su­prot­nom, tvo­ja pa­la­ta se uru­ša­va, a ti ne že­liš da ži­viš na sme­tli­štu. Bez pra­znog ho­da!
Zrak pe­ti: Bi­raj. Iza­be­ri do­bro! Uvi­jek si na ras­kr­sni­ci. Da iza­be­reš pra­vi put po­mo­ći će ti tvoj unu­tra­šnji pri­ja­telj. Po­slu­šaj ga, is­ku­san je.
Zrak še­sti: Ni­ka­da ne­moj bi­ti dio op­šteg, ro­dov­skog, objek­ti­vi­ra­nog. Dr­ži se po stra­ni, is­tu­pi iz ma­se. Zvi­je­zde se sa­bi­ja­ju, Sun­ce per se naj­ja­če gri­je.
Zrak sed­mi: Bi­raj za­dat­ke ko­ji te na­di­la­ze. Ne shva­taj se­be pre­vi­še ozbilj­no. A opet bu­di smrt­no ozbi­ljan i se­bi naj­va­žni­ji za­da­tak.
Zrak osmi: Ugra­đuj u se­be vr­li­nu. Bu­di vr­lin­ski čo­vjek, bu­di do­bar, bu­di naj­bo­lji.
Zrak de­ve­ti: Bu­di ve­seo i za­do­vo­ljan, čak i bez raz­lo­ga, čak i ka­da stra­daš. Bu­di mu­dar.
Zrak de­se­ti: Gle­daj u ne­bo, si­ne moj, i tra­ži još zra­ka jer dži­nov­skoj se­kvo­ji tre­ba mno­go Sun­ca.
Otac: Ka­da ovi zra­ci bu­du oba­sja­li dom tvoj, bi­ćeš lič­nost, si­ne moj. Jer lič­nost je i svo­ja, i mu­dra, i vr­lin­ska... I svo­ju vri­jed­nost osje­ća­ćeš uvi­jek i na sva­kom mje­stu. Jer lič­nost je i va­žna, i po­seb­na, i ne­po­no­vlji­va. I po­što­va­ćeš dru­ga svog, jer znaš da i on svo­ju vri­jed­nost ima. I ži­vje­će­te u slo­zi. I bi­ćeš sre­ćan, si­ne moj! I bi­ćeš vje­čan! Jer lič­no­sti to i pri­pa­da.
Sin: Oče, ovi zra­ci su mi dom osvi­je­tli­li i u pot­pu­no­sti me pro­svi­je­tli­li. Hva­la ti, ni­ko kao Otac...

(Autor­ka je pro­fe­so­ri­ca i knji­žev­ni­ca)