Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić

Pri­vi­le­gi­ja ži­vo­ta je bi­ti svoj. Po­sto­ji ci­je­na za bi­ti svoj i uvi­jek je ve­ća i vred­ni­ja ne­go što mi­sli­mo. Slo­bod­ni lju­di se ne ve­zu­ju ni za jed­nu dog­mu, si­lu, moć­ni­ka ili vlast. Oni su uvi­jek usa­mlje­ni na vje­tro­me­ti­ni i na uda­ru, sprem­ni da se uhva­te u ko­štac sa svim ala­ma ovog svi­je­ta. Od to­ga ko­li­ko je gra­đa­na sprem­no da se iz­bo­ri za svoj stav da slo­bod­no mi­sli i ži­vi za­vi­si naš put u bu­duć­nost. Ni­jed­na vlast ne mo­že da se po­na­ša kao da je vla­snik na­ših ži­vo­ta, imo­vi­ne, na­še dje­ce, isto­ri­je... Istin­ska na­rod­na vlast tre­ba da se po­na­ša kao naš slu­ga, da slu­ša na­rod, da re­spek­tu­je sop­stve­ne gra­đa­ne po svim nor­mal­nim i uobi­ča­je­nim prin­ci­pi­ma ci­vi­li­zo­va­nog i de­mo­krat­skog dru­štva. Vlast ne­ma pra­vo da nas bru­ka i po­ni­ža­va u na­še ime. Da­nas je Cr­na Go­ra si­ro­ma­šna u sva­kom po­gle­du, eko­nom­ski is­cr­plje­na i mo­ral­no po­sr­nu­la. Mno­go je gra­đa­na ko­ji gla­sno ko­men­ta­ri­šu da u ova­kvoj dr­ža­vi ne­ma ži­vo­ta. Sve je vi­še onih ko­ji sa­da­šnje vla­sto­dr­šce pre­zi­ru zbog nji­ho­ve ala­vo­sti, pro­sto­te, glu­po­sti, oho­lo­sti, za­vi­sti, de­mon­stra­ci­je si­le i pljač­ke sop­stve­nog na­ro­da i dr­ža­ve. Naj­ve­ća iro­ni­ja je da vlast ko­ri­sti naš no­vac za svo­je ma­ni­pu­la­ci­je i ti­me tro­ši na­šu sa­da­šnjost i bu­duć­nost. Ka­da jed­nog da­na bu­de­mo shva­ti­li da su do­bit­nici sa­mo ovi u vr­hu vla­sti i nji­ma bli­ski pri­ja­te­lji, a svi osta­li gu­bit­ni­ci stva­ri će po­če­ti da se mi­je­nja­ju nabo­lje. La­žna obe­ća­nja vla­sti, ga­la­ma i za­kli­nja­nje u lju­bav pre­ma Cr­noj Go­ri jed­nog bro­ja za­lu­đe­nih gra­đa­na uvi­jek do­bro pro­la­ze. Sta­ru po­slo­vi­cu „Ne slu­šaj šta ti go­vo­rim, već gle­daj šta ra­dim“ ve­li­ki broj gra­đa­na Cr­ne Go­re ni­je ra­zu­mio ili je ni­kad ni­je čuo. Za­to mi je­dan od pri­sta­li­ca opo­zi­ci­je pri­go­vo­ri: „ Ako že­li­te po­bje­du, tre­ba da što vi­še la­že­te, da se što gla­sni­je de­re­te, da pro­tiv­ni­ke što soč­ni­je plju­je­te, da kra­de­te, da sve pred so­bom ga­zi­te, da pri­tom Cr­nu Go­ru što sna­žni­je ve­li­ča­te.“ No, po­sto­ji ci­je­na zbog ko­je svi na to ni­je­smo sprem­ni, za­to se i raz­li­ku­je­mo od re­ži­mli­ja. Za­hva­lju­ju­ći ovoj vla­sti smo po­sta­li dru­štvo bez ori­jen­ti­ra, du­še i sa­o­sje­ćaj­no­sti. Do­sto­jan­stvo, kul­tu­ra i ot­me­nost iz­gu­bi­li su se u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na. Pre­tvo­ri­li smo se u dru­štvo ko­je ži­vi od mi­lo­sti­nje. U ko­me pred iz­bo­re di­je­le mr­vi­ce ne­bi­li ku­pi­li glas vi­še. Zbog to­ga ri­je­či no­be­lov­ca Iva An­dri­ća da će­te čo­vje­ka naj­bo­lje upo­zna­ti ako ga po­sma­tra­te ka­ko se po­na­ša kad se ne­što di­je­li bes­plat­no ni­gdje ne ži­ve kao u Cr­noj Go­ri pred iz­bo­re. Kao da je pre­ko no­ći ne­sta­lo ono vri­je­me ko­je nas je po­ve­zi­va­lo sa onim što smo za­i­sta bi­li i ono što smo mo­ra­li bi­ti. Čoj­stvo i ju­na­štvo oči­gled­no je ne­sta­lo, a sve vi­še nas na­pu­šta­ju i sim­bo­li tog vre­me­na. Kao da ču­ve­na mi­sao Pe­tra II Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša: „Tvrd je orah voć­ka čud­no­va­ta, ne slo­mi ga al’ zu­be po­lo­mi“ vi­še ne sta­nu­je u Cr­noj Go­ri. Glav­ni raz­log to­me je što je u Cr­noj Go­ri na jed­noj stra­ni sve ma­nje slo­bod­nih lju­di, a na dru­goj sve vi­še ne­slo­bod­nih ko­ji se pla­še da sa­mi iza­đu na cr­tu. Sve je vi­še onih što umi­ru u stra­hu, bez sta­va i ot­po­ra.
Za­to u ri­je­ci ovog ne­sreć­nog vre­me­na u ko­me se sve ku­pu­je pa čak i ljud­ske du­še sve iz­gle­da sit­no i bez­vri­jed­no. Sve osim ži­vo­ta. Za­to ne dam da po­ko­re mo­ju mr­vu ži­vo­ta. Jer ako su mo­gli bi­ti vlast u mo­joj ze­mlji ne mo­gu i ne­će ni­kad bi­ti go­spo­da­ri mo­je du­še.