Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić

Dvi­je naj­ak­tu­el­ni­je pa­ro­le u po­li­tič­kom dis­kur­su Cr­ne Go­re da­nas su “Slo­bo­da ili ni­šta” i “Slo­bo­da tra­ži lju­de”. Obje je “is­ko­vao’’ De­mo­krat­ski front, ko­a­li­ci­ja opo­zi­ci­o­nih po­li­tič­kih su­bje­ka­ta. Ote­ža­li im lan­ci rop­stva ko­je im je oko vra­ta ute­gao ak­tu­el­ni cr­no­gor­ski re­žim. I ne sa­mo Fr­on­tu, već i sva­kom gra­đa­ni­nu ko­ji ne tr­pi lan­ce. Gra­đa­ni­nu ko­ji ži­vot u ne­slo­bo­di ne do­ži­vlja­va kao ži­vot. I sma­tra da se bi­ti­sa­njem u rop­stvu čo­vjek ne mo­že osje­ća­ti čo­vje­kom. Ži­vim čo­vje­kom, ko­jeg vu­ku osje­ćaj, že­lja i na­su­šna po­tre­ba za slo­bo­dom. Za isti­nom. A isti­na, po­zna­to je od isko­na, oslo­ba­đa. Pa­ro­la “Slo­bo­da ili ni­šta” uka­zu­je na svu tra­gi­ku slo­bo­de. Ali i na nje­nu bo­žan­sku uz­vi­še­nost. O slo­bo­di, kao jed­nom od ključ­nih pred­u­slo­va da se “čo­vjek ne osje­ća mr­tvim”, is­pi­sa­no je mno­go, stra­ni­ca, po­tro­še­no je mno­go ma­sti­la. Či­ni­li su to fi­lo­zo­fi, pje­sni­ci, umjet­ni­ci, rat­ni­ci. No, mo­žda su naj­dir­lji­vi­je pje­va­nje o slo­bo­di osta­vi­li upra­vo su­žnji. Slo­bo­da je od svih ko­ji su se mi­šlju, sr­cem i pe­rom nje do­ta­kli, opje­va­na i kao lju­bav, lje­po­ta. Ali i kao pre­dvor­je, od­no­sno vo­do­del­ni­ca iz­me­đu ži­vo­ta do­stoj­nog čo­vje­ka i pu­kog ve­ge­ti­ra­nja. O fe­no­me­nu slo­bo­de po­sto­ji mno­go raz­li­či­tih po­gle­da i te­o­rij­skih ras­pra­va, ko­je se me­đu­sob­no go­to­vo u cje­lo­sti is­klju­ču­ju. Sve to go­vo­ri o taj­no­vi­to­sti, kom­plek­sno­sti i slo­je­vi­to­sti slo­bo­de, kao sre­di­šnjeg stu­ba čo­vje­ko­ve eg­zi­sten­ci­je.
Cr­noj Go­ri i Cr­no­gor­ci­ma slo­bo­da je od­u­vi­jek osnov­na za­kle­tva. Krst ča­sni i slo­bo­da zlat­na. Nji­ho­va te­melj­na bo­go­mo­lja. S njom su se Cr­no­gor­ci ra­đa­li, ži­vje­li i umi­ra­li. Go­to­vo da se i ne pam­ti iole du­ži pe­ri­od u isto­ri­ji, a da ra­zni osva­ja­či i raz­boj­ni­ci ni­je­su ki­di­sa­li na lju­ti krš cr­no­gor­ski. Ki­di­sa­li i grd­ne ne­vo­lje si­ja­li. Glad, žeđ, go­lo­ti­nju, bo­le­sti. U ko­nač­nom, smrt si­ja­li. Ali i smrt žnje­li, osta­vlja­ju­ći svo­je raz­boj­nič­ke ko­sti po uva­la­ma, ja­ma­ma i vr­ta­ča­ma ju­nač­ke i slo­bo­dar­ske Cr­ne Go­re. Bez­gra­nič­na lju­bav pre­ma slo­bo­di, bez stra­ha i uz­ma­ka da se taj ide­al oivi­či i utvr­di bi­ra­nim gla­va­ma, uvr­sti­li su Cr­no­gor­ce u en­ci­klo­pe­di­je ep­skih ba­sta­du­ra i pod­vi­žni­ka. U lje­to­pi­se onih na­ro­da u sva­kom tre­nu pri­prav­nih i go­to­vih da svo­ju ku­ću bra­ne i od­bra­ne naj­sku­pljim do­brom, naj­ve­ćom ci­je­nom – sop­stve­nom kr­vlju. Bor­ba za slo­bo­du ne­mi­nov­no pod­ra­zu­mi­je­va i žr­tve, ve­će ili ma­nje. Iako čo­vje­ku od Bo­ga da­ta či­nom ro­đe­nja, u re­al­nom ži­vo­tu slo­bo­da je vi­še za­da­ta. To zna­či da se za nju tre­ba bo­ri­ti i iz­bo­ri­ti. Slo­bo­da je za­vi­sna, ogra­ni­če­na, čak i u cje­lo­sti us­kra­će­na dje­lo­va­njem okol­no­sti u ko­ji­ma čo­vjek ži­vi. I ne sa­mo po­je­di­nac, već i dru­štve­ne gru­pe i za­jed­ni­ce (ra­sne, na­ci­o­nal­ne, vjer­ske, je­zič­ke, pol­ne i sl.).
Po­du­hvat ob­no­ve cr­no­gor­ske ne­za­vi­sno­sti, re­a­li­zo­van na po­kra­de­nom re­fe­ren­du­mu, 21. ma­ja 2006. go­di­ne , lan­si­rao je pa­ro­lu: “Sreć­na no­va Cr­na Go­ra”. Osmi­šlje­na je “u ku­hi­nji” ta­da­šnjeg (i sa­da­šnjeg) cr­no­gor­skog re­ži­ma, ko­ji je, uz vi­še ne­go obi­la­tu po­moć ta­ko­zva­ne me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce (SAD i Evrop­ske Uni­je), or­ga­ni­zo­vao re­fe­ren­dum. Ta pa­ro­la, po­ka­za­lo se, a na­ro­či­to se da­nas po­ka­zu­je, na­ja­vi­la je zlo­ćud­ne, an­ti­dr­žav­ne i an­ti­cr­no­gor­ske plo­do­ve “No­ve Cr­ne Go­re”. Ne za­to što je, ma­kar i na po­kra­de­noj vo­lji cr­no­gor­skih gra­đa­na, ob­no­vlje­na ne­za­vi­snost, već iz raz­lo­ga što Cr­na Go­ra po­sta­de “no­va”. Što je ras­po­lu­ti­še kroz nje­no ži­vo tki­vo, i osta­vi­še, ta­ko ra­nje­nu, da opla­ku­je svo­ju vi­še­vje­kov­nu čoj­sku i ju­nač­ku pro­šlost. Svo­je isto­rij­sko tra­ja­nje, s po­zna­tim ime­nom i pre­zi­me­nom, iden­ti­te­tom i tra­di­ci­jom, je­zi­kom, vje­rom i kul­tu­rom. Su­mor­ni za­klju­čak je: Cr­na Go­ra se u ma­ju 2006. go­di­ne “odvo­ji­la od se­be sa­me”, pre­te­me­lje­na i pre­u­re­đe­na. Nad sta­rom Cr­nom Go­rom, aka­de­mik Ma­ti­ja Beć­ko­vić je za­va­pio kroz sti­ho­ve: “Ne mo­že se ona mi­je­nja­ti, / e to ni­je da se ne zna šta je / No­va Cr­na Go­ra ni­je sta­ra, / a sa­mo je sta­ra – Cr­na Go­ra’’.
Iz da­na u dan “No­va Cr­na Go­ra” sve vi­še po­sta­je her­me­tič­ki za­tvo­re­ni dr­ža­vo­li­ki or­ga­ni­zam. Ze­mlja dik­ta­tu­re, stra­ho­vla­de, or­ga­ni­zo­va­nog i neo­r­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la. Ze­mlja osi­ro­ma­še­nih, po­ni­že­nih i uvri­je­đe­nih. Njen glav­ni ide­o­log, po­što je (naj­zad) uhva­ćen na (ne)dje­lu, pri­zna­de da je vo­đa or­ga­ni­zo­va­ne kri­mi­nal­ne gru­pe. Za­to: “U pa­met se do­bro, Cr­no­gor­ci”. Dik­ta­tor­ski, pre­va­rant­ski i klep­to­man­ski ak­tu­el­ni re­žim cr­no­gor­ski, ne mo­že bi­ti uklo­njen po pra­vi­li­ma zlo­gla­snog “Snim­ka”. Utu­vi­mo to! I slo­žno boj­ko­tuj­mo ok­to­bar­ske iz­bo­re. Jer, vla­da­ju­ća ska­la­me­ri­ja je, kao ni­kad do­sad, zre­la “da sa­ma se­be po­je­de”. Slo­bo­da ili ni­šta!