Autor: Mu­sta­fa Can­ka

Zbog svo­je dvoj­no­sti ri­je­ka Bo­ja­na (Bu­na, Bar­ba­na) je pra­vo ču­do pri­ro­de. Dno ko­ri­ta ri­je­ke je, pri­je nje­zi­nog uli­va u mo­re, na dva me­tra is­pod ni­voa mo­ra, a po­ne­gdje i do pet me­ta­ra.
No, sva­ka­ko je naj­i­zra­zi­ti­ja oso­bi­na ri­je­ke Bo­ja­ne ta što se dno nje­zi­nog ko­ri­ta, po­čev­ši od ušća, na­la­zi is­pod ni­voa mo­ra na či­ta­voj du­ži­ni od 36 km uz­vod­no. To ovu ri­je­ku či­ni iz­u­zet­nim pri­rod­nim fe­no­me­nom, po­go­to­vo ka­da se ima u vi­du njen ve­li­ki pro­ti­caj. Jer, ona Sre­do­zem­nom mo­ru do­no­si naj­vi­še vo­de, po­sli­je Ni­la i Poa.
Stra­ni i do­ma­ći eks­per­ti re­gi­stro­va­li su na tom pro­sto­ru pre­ko 140 vr­sta i pod­vr­sta ri­ba. Ni­je­su re­gi­stro­va­ni kro­ko­di­li. Njih oči­to ima na kop­nu. Na­mno­ži­li su se od po­čet­ka de­ve­de­se­tih, po­seb­no na­kon šver­ca naf­te i naft­nih de­ri­va­ta iz Al­ba­ni­je. Od ta­da je Bo­ja­na ra­nje­na ri­je­ka. Oni ko­ji ima­ju du­šu i sr­ce i vo­le ovaj je­din­stven pro­stor, mo­gu osje­ti­ti nje­zin ja­uk.
Bi­ti na Bo­ja­ni ne­ka­da je zna­či­lo po­ći u di­vlji­nu, u osa­mu, po­vu­ći se od svi­je­ta. Da­nas je svi­jet na Bo­ja­ni, u pu­noj svo­joj po­hle­pi i ba­ha­toj si­li. I ni­je ovo la­ment nad Bo­ja­nom: nju ne­ko dru­gi ču­va! Ovo je la­ment nad svi­ma na­ma.
Ne mo­gu da ne ci­ti­ram dio po­ru­ke in­di­jan­skog po­gla­vi­ce iz Si­je­tla upu­će­ne bi­je­lom čo­vje­ku dav­ne 1854. go­di­ne: “Ta sjaj­na vo­da što te­če br­za­ci­ma i ri­je­ka­ma ni­je sa­mo vo­da već i krv na­ših pre­da­ka. Ri­je­ke su na­ša bra­ća, one nam uta­žu­ju žeđ. Ri­je­ke no­se na­še ka­nue i hra­ne na­šu dje­cu. Mi zna­mo da bi­je­li čo­vjek ne ra­zu­mi­je naš ži­vot. Je­dan dio ze­mlje nje­mu je isti kao i dru­gi, jer on je stra­nac ko­ji do­đe no­ću i uzi­ma od ze­mlje sve što že­li. Ze­mlja ni­je nje­gov brat ne­go nje­gov ne­pri­ja­telj i ka­da je po­ko­ri on kre­će da­lje. On za so­bom osta­vlja gro­bo­ve ota­ca i ne bri­ne se. On oti­ma ze­mlju od svo­je dje­ce i ne bri­ne se. Od­no­si se pre­ma maj­ci-ze­mlji i pre­ma bra­tu-ne­bu kao pre­ma stva­ri­ma što se mo­gu ku­pi­ti, opljač­ka­ti, pro­da­ti kao sta­do ili sja­jan na­kit. Nje­gov ape­tit pro­žde­ra­će ze­mlju i osta­vi­ti sa­mo pu­stoš. Ne­ma mir­nog mje­sta u gra­do­vi­ma bi­je­log čo­vje­ka. Ne­ma mje­sta da se ču­je otva­ra­nje li­sto­va u pro­lje­će ili drh­taj kril­ca ku­ka­ca. I šta je ži­vot ako čo­vjek ne mo­že ču­ti usa­mlje­ni krik ko­zo­ro­ga ili noć­nu pre­pir­ku ža­ba u ba­ri? Va­zduh je sku­po­cjen za cr­ve­nog čo­vje­ka, jer sve ži­vo di­je­li jed­na­ki dah – ži­vo­ti­nja, dr­vo, čo­vjek. Bi­je­li čo­vjek ne iz­gle­da kao da opa­ža zrak ko­ji di­še. Kao čo­vjek ko­ji umi­re mno­go da­na on je otu­pio na smrad. Što je čo­vjek bez ži­vo­ti­nja? Ako sve ži­vo­ti­nje odu, čo­vjek će umri­je­ti od ve­li­ke usa­mlje­no­sti du­ha. Što god se de­si­lo ži­vo­ti­nja­ma, ubr­zo će se do­go­di­ti i čo­vje­ku. Sve stva­ri su po­ve­za­ne. Što god sna­đe Ze­mlju, sna­ći će i si­no­ve Ze­mlje. Ako čo­vjek plju­je na tlo, plju­je na se­be sa­mo­ga. Ze­mlja ne pri­pa­da čo­vje­ku; čo­vjek pri­pa­da Ze­mlji”.
Isti­nu je re­kao ve­li­ki in­di­jan­ski po­gla­vi­ca Si­je­tla: ni­je imao ko da ga ču­je! Oti­šao je ra­di­je u vječ­na lo­vi­šta ne­go da gle­da te no­ve var­va­re!
Kao što ni mi, od­ga­ja­ni pri­ča­ma o Bo­ja­ni, mi ko­ji smo uži­va­li na toj pre­div­noj ri­je­ci, do­ži­vlja­va­li je kao naj­ro­đe­ni­ju se­stru, vi­še ne­će­mo mo­ći pa­ra­fra­zi­ra­ti Ma­hat­mu Gan­di­ja, ko­ji je o sve­toj ri­je­ci Gang, ka­zao: “Vo­da u Gan­gu je uvi­jek dru­ga, a Gang je uvi­jek isti”.
S bo­lom u du­ši, sa steg­nu­tim sr­cem, mo­ra­mo re­ći: na­ša Bo­ja­na vi­še to ni­je! Ali, po­na­vljam: ne­ko dru­gi nad njom bdi! A na­ma osta­ju sje­ća­nja: to je je­di­ni raj iz ko­jeg ne mo­že­mo bi­ti is­tje­ra­ni!
mne.ul-in­fo.com