Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Po­če­lo je – eto na­ma opet lje­ta i iga­ra. Sve­ča­nost otva­ra­nja 31. Olim­pi­ja­de, dik­ta­tom vre­men­skih zo­na za na­še pod­ne­blje odr­ža­na u ne­do­ba, bi­la je ”ni­sko­bu­džet­na”, što će re­ći da je ma­njak teh­no­lo­ških op­se­na (pri­sje­ti­te se Lon­do­na i Pe­kin­ga), na­dok­na­đen vi­škom kre­a­tiv­no­sti (i sam­be). Već su osvo­je­ne i pr­ve me­da­lje, a sve do 21. av­gu­sta spek­takl sa 11.000 spor­ti­sta iz 206 ze­ma­lja ko­ji se bore za na­ci­o­nal­ni i lič­ni pre­stiž u 28 spor­to­va i čak 306 di­sci­pli­na bi­će (na­daj­mo se) glav­ni pla­ne­tar­ni do­ga­đaj.
Kao i obič­no, u fo­ku­su je i do­ma­ćin, Bra­zil, i nje­go­va me­tro­po­la, Rio de Ža­ne­i­ro. Ovo je pr­va Olim­pi­ja­da u La­tin­skoj Ame­ri­ci, a je­dan od nje­nih pa­ra­dok­sa je što se, iako zva­nič­no ljet­nja, odr­ža­va usred ta­mo­šnje zi­me. Ko­ja je ka­len­dar­ska, ali ne i kli­mat­ska, o če­mu svje­do­či i či­nje­ni­ca da se­zo­na na Ko­pa­ka­ba­ni, jed­noj od naj­ču­ve­ni­jih pla­ža svi­je­ta i tu­ri­stič­kom dra­gu­lju Ri­ja, tra­je od po­čet­ka ja­nu­a­ra do kra­ja de­cem­bra.
Pu­bli­ci­tet ko­ji do­bi­ja­ju naj­no­vi­je ljet­nje Olim­pij­ske igre ni­je, me­đu­tim, sa­mo sport­ski. Ovaj do­ga­đaj obič­no je u funk­ci­ji glo­bal­ne afir­ma­ci­je do­ma­ći­na, ali se is­po­sta­vi­lo da je u tom po­gle­du ne­što po­gre­šno iz­ra­ču­na­to.
Bra­zil je, na­i­me, za or­ga­ni­za­to­ra iza­bran u ok­to­bru 2009, u okol­no­sti­ma ka­da je uži­vao re­pu­ta­ci­ju do­la­ze­će eko­nom­ske si­le i bio is­tak­nu­ti član BRIKS-a, gru­pe di­na­mič­nih eko­no­mi­ja (Bra­zil, Ru­si­ja, In­di­ja, Ki­na i Ju­žna Afri­ka) ko­je su na­ja­vlji­va­le no­vi svjet­ski eko­nom­ski po­re­dak.
Olim­pi­ja­da, me­đu­tim, po­či­nje u si­tu­a­ci­ji ka­da je naj­ve­ća (200 mi­li­o­na du­ša) ju­žno­a­me­rič­ka na­ci­ja u vr­tlo­gu ozbilj­ne po­li­tič­ke i eko­nom­ske kri­ze. U to­ku je ve­li­ka ko­rup­cij­ska is­tra­ga či­ji je glav­ni ak­ter lje­vi­čar­ska pred­sjed­ni­ca Dil­ma Ru­sef, su­spen­do­va­na dok se nezva­nič­no ne okon­ča pro­ces nje­nog opo­zi­va. Eko­no­mi­ja je u već dvo­go­di­šnjoj re­ce­si­ji ko­ja je bru­to na­ci­o­nal­ni pro­iz­vod sma­nji­la za 10 od­sto, a pro­sječ­ne pla­te za tre­ći­nu.
Zbog to­ga ni­je čud­no što su spor­ti­sti i olim­pij­ski tu­ri­sti po pri­spi­je­ću u Rio do­če­ka­ni de­mon­stra­ci­ja­ma i po­ru­kom ”uži­vaj­te u Olim­pi­ja­di jer nas sku­po ko­šta”. Do­če­ka­le su ih i na br­zi­nu do­vr­še­ne olim­pij­ske are­ne i ho­te­li ko­ji oči­gled­no ni­su pro­šli teh­nič­ki pre­gled. Ali to ni­je ni­šta no­vo: olim­pi­ja­de su svu­gdje me­ga-pro­jek­ti gdje su ne­ka ka­šnje­nja i or­ga­ni­za­ci­o­ni pro­pu­sti ne­iz­bje­žni.
Ono što Bra­zil raz­li­ku­je od dru­gih do­ma­ći­na je­ste to da u krat­kom ro­ku pri­re­đu­je dva spek­ta­kla glo­bal­nog spor­ta: pri­je dvi­je go­di­ne ta­mo je od­i­gra­no Svjet­sko pr­ven­stvo u fud­ba­lu, na­ci­o­nal­nom spor­tu broj je­dan, ko­je su pra­ti­le slič­ne kon­tro­ver­ze kao i Olim­pi­ja­du: da je pre­sku­po i da bi za ze­mlju bi­lo bo­lje da su sil­ne pa­re po­re­skih ob­ve­zni­ka (12 mi­li­jar­di do­la­ra) po­tro­še­ne za no­ve ško­le, bol­ni­ce i jav­ne slu­žbe.
Ka­ri­o­ke (ži­te­lji Ri­ja) su, do­du­še, do­bi­li ob­no­vlje­ne uli­ce i no­vu me­tro li­ni­ju (sa sa­mo šest sta­ni­ca, de­set ki­lo­me­ta­ra kra­ću od pr­vo­bit­nog pla­na). Na at­mos­fe­ru iga­ra uti­če i ko­ma­rac ko­ji pre­no­si opa­sni vi­rus „zi­ka” – ali tek tre­ba da se vi­di da je strah od nje­ga za­i­sta raz­lo­žan.
Ne­će, ina­če, bi­ti pr­vi put da će se, kad spek­takl pro­đe, do­ma­ći­ni ka­ja­ti: go­to­vo sve olim­pi­ja­de no­vi­jeg do­ba bi­le su fi­nan­sij­ski po­gub­ne za or­ga­ni­za­to­re. Sem ka­da je to, kao u Pe­kin­gu 2008, ve­li­ki dr­žav­ni pro­je­kat ze­mlje sa naj­ve­ćom sto­pom ra­sta na svi­je­tu.
Naj­go­re je pro­šla Ati­na 2004. ka­da je pr­vo­bit­ni bu­džet od 4,5 mi­li­jar­di pr­vo na­ra­stao do de­vet, pa na kra­ju eks­plo­di­rao do 15 mi­li­jar­di, osta­vlja­ju­ći grč­koj pre­sto­ni­ci enor­man dug ko­ji je u do­broj mje­ri do­pri­nio po­to­njem fi­skal­nom uru­ša­va­nju ci­je­le ze­mlje iz ko­jeg se opo­ra­vak još ne vi­di. Je­di­ni or­ga­ni­za­tor či­ji je za­vr­šni ra­ču­ni po­ka­zao pro­fit bio je Los An­đe­les 1984.
Glav­ni pro­blem ovog pu­ta je od­su­stvo en­tu­zi­ja­zma Bra­zi­la­ca, ko­ji­ma iz­gle­da ni­je baš do iga­ra. Bi­lo je, do­du­še, pro­te­sta i na Mun­di­ja­lu 2014, ali u pi­ta­nju je bio fud­bal, sport ko­ji je ta­mo va­žan ko­li­ko i osnov­ne eg­zi­sten­ci­jal­ne stva­ri. Ras­po­lo­že­nje ta­da je­ste na kra­ju po­kva­ri­lo sa­mo če­tvr­to mje­sto na­ci­o­nal­ne re­pre­zen­ta­ci­je, ali ipak je to bio kar­ne­val svjet­skih umjet­ni­ka lop­ta­nja…
U olim­pij­skim spor­to­vi­ma Bra­zil ni­je ve­le­si­la, ali ni­je ni za pot­cje­nji­va­nje. Iz Lon­do­na je od­nio 17 me­da­lja, dok mu se sa­da, uz uzi­ma­nje u ob­zir „efek­ta do­ma­ći­na”, prog­no­zi­ra tri­de­se­tak.
Olim­pij­ske ve­le­si­le osta­ju SAD, Ki­na, Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, Ru­si­ja (ko­ja će u Ri­ju, upr­kos ve­li­koj kon­tro­ver­zi oko na­vod­nog „dr­žav­nog do­pin­ga”, ima­ti 271 tak­mi­ča­ra – oko 70 od­sto na­ci­o­nal­nog olim­pij­skog ti­ma), za­tim Ja­pan i Nje­mač­ka…
Ali, ap­so­lut­ni po­bjed­nik će i ovog pu­ta bi­ti sport­ska bi­ro­kra­ti­ja – Me­đu­na­rod­ni olim­pij­ski ko­mi­tet, ko­ji je sa ame­rič­kom TV mre­žom En-Bi-Si pot­pi­sao ugo­vor o pra­vi­ma pre­no­sa od 6,75 mi­li­jar­di. I či­ji čla­no­vi u Ri­ju mo­gu da se ba­ška­re sa dnev­ni­ca­ma od 900 do­la­ra za sva­ki olim­pij­ski dan…
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik „Po­li­ti­ke’’)