Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Sna­žan, kru­pan i hra­bar. U pu­noj zre­lo­sti. Ro­go­vi mu bje­hu ši­ro­ki i sjaj­ni, pa bi i kur­ja­ci pod­vi­li re­po­ve čim bi ga ugle­da­li. Za ovog je­le­na zbi­lja ni­je bi­lo opa­sno­sti. Ga­lio bi po­no­sno s jed­nog do dru­gog kra­ja šu­me, i uži­vao u ši­ri­ni.
No, jed­nog li­je­pog da­na na ro­go­ve mu sle­ti pat­ka. Ras­pje­va­la se iz sveg gla­sa, po­če­la da lo­pa­ta no­ži­ca­ma i uda­ra ri­tam... a on­da je sta­la, na­kri­vi­la gla­vu, na­slo­ni­la če­lo na nje­go­vo, po­gle­da­la ga di­rekt­no u oči ona­ko iz­vr­nu­ta. Upi­lji­la pa re­kla:
-Do­bar dan ti že­lim, zar ne?
-Hm – je­len frk­nu.
-Je­si li ti znao da kra­ve ne­ma­ju poj­ma da su kra­ve?
-Hm – po­mi­sli da pat­ki fa­li ko­ja da­ska.
-No...to već ni­je mo­ja stvar, zar ne? Što se me­ne ti­če, mo­gu bi­ti i fo­ke. Kri­za iden­ti­te­ta je po­svu­da, znaš. Ne­go, ku­da si se za­pu­tio, ko­nji­ću? Da­nas je di­van dan za šet­nju, zar ne?
-Hm – pri­mi­je­ti da joj pr­vo oko ma­lo ka­sni u od­no­su na ono dru­go... ne­ka­ko mu bi slat­ka ta­ko vr­lja­va.
-Ni­si ne­ka pri­ča­li­ca, zar ne?
-Hm.
-Ne­ma ve­ze... ni ja ne vo­lim mno­go da pri­čam, vi­še sam zen pat­ka. Pot­pu­ni sam bu­di­sta. Ime mi je Lju­bi­ca, dra­go mi je... ru­ko­va­la bih se, ne­go sam se, uh, ozno­ji­la.
-Hm – je­len po­di­že obr­vu- Dra­gan.
-Div­no! Baš li­je­po ime!... Zva­ću te Mr­ki, jer je kra­će!
-Dra­gan, bre!
-Mr­ki bre!
-Dra­gan!!
-Mr­ki!
-Hm – uza­lud, pat­ka je ta­ko od­lu­či­la, mo­rao je da pri­hva­ti da će ga zva­ti Mr­ki.
-Jao – uz­vik­nu Lju­bi­ca na­jed­nom – eno vi­dim je­ze­ro odav­de! Aj­mo ta­mo, Mr­ki, mo­lim te, mo­lim te! Đi­ha!
-Hm – do­šlo mu da za­vr­ti ro­go­vi­ma i ras­tre­se sa se­be na­past, onu što je umi­sli­la da je konj i što ga zo­ve ona­ko ka­ko se ne zo­ve, ali za­pra­vo – ni­je mu bi­la to­li­ko do­sad­na... ni baš to­li­ko na­por­na. Od­lu­či da ipak „od­đi­ha“ sa njom na gla­vi do je­ze­ra... pa će po­sli­je da se kul­tur­no po­zdra­vi. Mo­žda.
Kad sti­go­še, bi­la je odu­še­vlje­na. Br­blja­la je kao sto vra­na i ska­ku­ta­la sa ro­ga na rog kao da je mu­ši­ca. On bi tu i ta­mo re­kao po ko­je „hm“... a ona bi ble­be­ta­la, ble­be­ta­la i ble­be­ta­la. Za­ču­do, shva­ti da mu je sva­ka nje­na pri­ča za­pra­vo in­te­re­sant­na. „Joj! Vi­di br­log da­bro­va! Aj­mo ta­mo, Mr­ki, mo­lim te! Je­si li znao da se žen­ka od da­bra zo­ve da­bra? Mi­slim da su u ro­du sa ko­bra. Aj­mo da ih pi­ta­mo. Đi­ha!“. I odo­še. Ne sa­mo ta­mo. Išli su kud god bi Lju­bi­ca kvak­nu­la. Da­ni­ma. Mje­se­ci­ma. Ci­je­lo lje­to su pro­ve­li idu­ći svu­da. Išli bi od mje­sta do mje­sta, od žbu­na do žbu­na, od kro­šnji do li­va­da... Vr­lja­va pat­ka ga ne­ka­ko na­tje­ra da se upo­zna sa mno­gim ži­vo­ti­nja­ma. Sa njom je vi­dio to­li­ko to­ga na šta ra­ni­je ni­je obra­ćao pa­žnju. Bje­še uisti­nu za­do­vo­ljan što mu je lu­da­ča tek ta­ko pa­la na gla­vu. Po­čeo je da sma­tra da mu i Mr­ki bo­lje pa­še od Dra­gan ime­na.
Ali, pred kraj av­gu­sta, tu­žnim sr­cem shva­ti da mo­ra da je osta­vi... Bli­ži­la se zo­ra ka­da je tre­ba­lo da se ože­ni. Ta­mo na br­du če­ka­će ga nje­go­vi i ko­šu­ta ko­ju su mu oda­bra­li. Umje­sto „hm“, ci­je­lo po­pod­ne je go­vo­rio „huh“. Lju­bi­ca je utu­vi­la da ga je uhva­tio na­zeb. Re­če mu: „Otvo­ri usta, da vi­dim ja to. Hm. Baš kao što sam mi­sli­la. Imaš ko­njunk­ti­vis po je­zi­ku. Kla­sič­na pre­hla­da.“ Ni­je imao sna­ge ni da se na­smi­je. Od­lu­či da ode do dr­ve­ta gdje su se i sre­li... I dok je ona pri­ča­la ka­ko bi vo­lje­la da se ba­vi fo­to­gra­fi­jom i ka­ko je za­pra­vo te­ško us­pje­ti u svi­je­tu u ko­me ne­ma ni­ti jed­na pat­ka fo­to­graf, Mr­ki po­di­že gla­vu i na­slo­ni ro­go­ve na gra­nu. Re­če „Sa­če­kaj me ov­dje... mo­ram ne­što da... mo­ram ne­što...“ ni­je umio da zavr­ši. Pat­ki­ca pre­đe na gra­nu, na­sta­vi da br­blja... ali po­gle­da za njim tu­žno na tren, onim nje­nim li­je­vim okom što ka­sni.
Ko­šu­ta zbi­lja bje­še div­na. Ce­re­mo­ni­ja je tra­ja­la dva da­na. Svi su se ra­do­va­li. Me­do ma­ti­čar re­če ka­ko ni­je vi­dio ljep­ši par. Ve­pro­vi spre­mi­li pe­če­nja – uglav­nom svi­nje­ti­nu. Li­si­ce do­ni­je­le da­ro­va, ko­je su ka­sni­je ukra­le pa se ku­ća­ma ni­su vra­ti­le pra­znih ša­pa. Sve u sve­mu – bje­še to svad­ba nad svad­ba­ma. Šu­ma je od­zva­nja­la.
Sa­mo, Dra­ga­nu je fa­li­lo da ga ne­ko zov­ne Mr­ki.
Iz­dr­žao je ta­ko de­set da­na. A on­da vi­še ni­je mo­gao. Bez ob­ja­šnje­nja pre­ki­de me­de­ni mje­sec, za­hva­li se fa­mi­li­ji i na ra­stan­ku re­če: „Zna­te li da na svi­je­tu ne­ma mno­go fo­to­gra­fa ko­ji su pat­ke? I to je go­le­ma ne­prav­da, kad ma­lo raz­mi­sli­te.“
Ju­rio je kroz šu­mu, osta­jao bez da­ha. A on­da sti­že do mje­sta gdje je osta­vio. I da­lje je bi­la ta­mo. Na is­toj gra­ni. Pre­mr­ša­va i ma­lo upla­še­na. Ni­je oti­šla – po­mi­sli. Čim ga je ugle­da­la, za­kle­pe­ta kri­li­ma i uz­vik­nu „Mr­ki!“. Pri­ma­če ro­go­ve, Lju­bi­ca skli­znu do nje­go­vog če­la. „Znaš, mi­sli­la sam da si oti­šao sa­mo da pi­škiš... mo­ra da je bi­la ve­ća nu­žda, zar ne?“
-Hm. Da. Pro­ble­mi sa pro­ba­vom i ide­a­li­ma.
A on­da Lju­bi­ca na­glo na­slo­ni gla­vu nja nje­go­vo če­lo, po­gle­da ga di­rekt­no u oči. Obra­ti mu se ona­ko iz­o­kre­nu­ta: „Ho­ću ne­što da ti ka­žem... Mo­žda ni­sam naj­bo­lja oso­ba da bih bi­la vo­lje­na, ali znaj da ću te­be da vo­lim bo­lje od bi­lo ko­ga.“
I od­đi­ha­še put je­ze­ra. Ta­mo su i da­nas.
* * *
Mo­žda ni­ka­da ne­će­mo do­bi­ti ono što smo oče­ki­va­li. Ali će­mo na­ći ono što će da nas is­pu­ni.
Svim na­šim vr­lja­vim sre­ća­ma.
(Autor je knji­žev­nik)