PIŠE: VELIMIR ERAKOVIĆ


Pla­nin­sko sun­ce do­no­si lje­ti naj­ve­ću ra­dost. Mi­je­nja svje­ži­nu i ,hlad­no­ću no­ći, uno­si to­plo­tu u sr­ca i do­mo­ve do­ma­ći­na. Na­ja­vlju­je rad­ni dan. Pla­ni­na je lje­ti maj­ka. Pla­ni­na je lje­ti raj. Pla­ni­na je iz­vor pri­ho­da i za­lo­ga zim­skog mi­ra ra­et­ni­ku. Pla­ni­na je u tom vre­me­nu zbor­no mje­sto dje­ce i omla­di­ne. Ka­tu­ni su uvi­jek bi­li naj­bo­lje uči­o­ni­ce, sta­ri i is­ku­sni lju­di naj­bo­lji uči­te­lji. Ko je na ka­tu­nu od­ra­stao ni­je mno­go gri­je­šio i bi­rao je ča­sne ži­vot­ne pu­te­ve. Ova­ko sam raz­mi­šljao ra­no u pra­sko­zo­r­je 28. ju­la 2016. go­di­ne pu­tu­ju­ći ka Ve­li­ci, srp­skoj pla­ni­ni, gle­da­ju­ći sun­ce i lje­po­te ovo­ga kra­ja i Bo­gu se mo­le­ći da stig­nem na li­tur­gi­ju ko­ja se slu­ži­la u po­men stra­da­li­ma za vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta. Dva­de­set osmog ju­la 1944. go­di­ne Ve­li­ka je osva­nu­la oku­pa­na srp­skom kr­vlju. Na ovo za nas po­gub­no i stra­dal­no, ali i sve­to ju­tro, kom­ši­je mu­sli­ma­ni po­bi­li su 500 sta­nov­ni­ka ovog pla­nin­skog se­la, od če­ga 120 dje­ce mla­đe od 12 go­di­na. Ne­ma vi­še ni­ka­kvih sum­nji, iako Šer­bo Ras­to­der po­ku­ša­va da pri­kri­je zlo­či­ne svo­jih su­na­rod­ni­ka, ge­no­cid su iz­vr­ši­li mu­sli­ma­ni iz Pla­va, Mu­ri­na, Gu­si­nja i sa Ča­ko­ra. Bi­li su to čla­no­vi zlo­gla­snog ''Princ Euge­na'' i ''Sken­der­beg'' di­vi­zi­je, ali i kom­ši­je ko­je su pre­po­zna­li ve­lič­ki mu­če­ni­ci. Mo­li­li su ih da im ma­kar dje­cu ne mr­cva­re ne­go da im pre­kra­te mu­ke. Ova li­je­pa pla­ni­na i pre­li­je­po se­lo na­to­plje­no su tog ju­tra ne­vi­nom kr­vlju. Ne­vi­na krv po­sve­ću­je ze­mlju po­go­to­vo ako na prav­di Bo­ga zlo­či­nac ubi­ja že­nu, di­je­te i star­ce. Naj­kr­va­vi­ji i naj­su­ro­vi­ji pri­mjer je va­đe­nje ma­log Mi­lan­če­ta iz maj­či­ne utro­be. Otac mu je ime dao pred sa­hra­nu iako ni­je ro­đen ne­go svi­re­po iz­va­đen iz maj­či­ne utro­be. Pri­je to­ga te vaj­ne kom­ši­je ko­je Šer­bo glo­ri­fi­ku­je, a Sr­be pro­gla­ša­va ge­no­cid­nim ubi­le su još tri si­na iste maj­ke. Ne mo­že se sa­mo Sre­bre­ni­ca svr­sta­va­ti u zlo­čin i ge­no­cid, ma­da je ja i da­lje sma­tram rat­nim su­ko­bom, a s dru­ge stra­ne pre­ska­ka­ti srp­ska stra­ti­šta.
Na­kon li­tur­gi­je, nje­go­vo vi­so­ko­pre­o­sve­šten­stvo mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je je go­vo­rio o zlo­či­nu. Pr­vi put sam vi­dio da je ljut na svo­ju pa­stvu. Ljut je na, ka­ko on re­če, ,,one ko­ji i da­nas po­dr­ža­va­ju ubi­ce ne­vi­ne dje­ce, i ko­ji ula­skom u NA­TO ami­nu­ju sve zlo­či­ne nad Sr­bi­ma. '' Ne pre­ska­če mi­tro­po­lit ni sko­ro bom­bar­do­va­nje Mu­ri­na i po­nov­no stra­da­nje dje­ce. Ljut je na one ko­ji su pri­hva­ti­li kri­la­ti­cu iz­ro­da od pre­mi­je­ra ,,Ni­kad vi­še Moj­ko­vac!'' Ni­kad vi­še čast i po­nos? Ni­kad vi­še obraz, čoj­stvo i ju­na­štvo? Cr­ni je to pre­mi­jer i cr­na dr­ža­va. Lju­tio se na one ko­ji gla­sa­ju ta­kvu vlast i re­kao da kao ču­var tro­na Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog ni­je ta­kav Cr­no­go­rac. Ne pri­zna­je ta­kvu Cr­nu Go­ru i ta­kvog pre­mi­je­ra. Po­zvao je vjer­ni na­rod da ko­nač­no okre­ne le­đa ta­kvoj vla­sti. Da okre­ne le­đa oni­ma ko­ji nas vo­de u pa­kao NA­TO ali­jan­se i slu­te no­vim zlo­či­ni­ma. Mu­dri vla­di­ka je du­go be­sje­dio i od­jed­nom mu je po­gled od­lu­tao ka ne­bu. Za­stao je i re­kao ,,Ko­li­ko je stra­dal­na Ve­li­ka, to­li­ko je stra­dal­na i Pi­va ne­be­ska.'' Do­la su cr­no­gor­ski Ja­se­no­vac i ta­mo je za sa­mo sat vre­me­na po­bi­je­no 520 lju­di me­đu ko­ji­ma 107 dje­ce. I u Pi­vi je ''Princ Eugen'' bio sa­sta­vljen od istih ne­lju­di kao u Ve­li­ci. I u Pi­vi, oda­kle po­ti­ču če­ti­ri srp­ska pa­tri­jar­ha, kr­vlju ne­vi­nih je ze­mlja osve­šta­na. Pi­vu i Ve­li­ku je po­ve­za­la krv. Ne­vi­na krv že­na, dje­ce i sta­ra­ca. Krv mu­če­ni­ka ko­ji su nam svo­jom žr­tvom po­ka­za­li ko­li­ko ze­malj­sko car­stvo mo­že da bu­de ma­lo, a ne­be­sko va­zda i do­vi­je­ka, ka­ko je Sve­ti Car La­zar go­vo­rio.
Li­tur­gi­ja za­vr­ši i kre­nu­smo. Is­pu­nje­ni tu­gom, ali i ra­do­šću jer ne­ma ni­jed­ne ča­še me­da bez žu­či ka­ko nas je Nje­goš učio, a na­še ra­do­sti su ta­kve da se uvi­jek mi­je­ša­ju sa su­za­ma. Hva­la vam mu­če­ni­ci srp­ski, što ste po­stra­da­li za nas. Hva­la vam što nam ne da­te da ne­sta­ne­mo i što nam mr­tvi vi­še zna­či­te ne­go mi va­ma ži­vi. Do­ći će po­sli­je nas bo­lji i hra­bri­ji Sr­bi ko­ji će zna­ti da ci­je­ne va­še pat­nje i stra­da­nja. Do­ći će ge­ne­ra­ci­je ko­je za­slu­žu­ju da se na­zo­vu va­šim po­tom­ci­ma i ge­ne­ra­ci­je ko­je će zlo­čin­ci­ma re­ći u oči ko su i šta su. Do ta­da će­mo mi ova­ko ma­li i ne­moć­ni bi­ti sa­mo tvar­ca ko­ju će ze­mlja va­ra­ti. I ne sa­mo ze­mlja.