Autor: Dra­gan Bur­sać


Pri­je tač­no 21 go­di­nu, sje­dio sam na ne­kom ka­me­nu, za ko­ji se ka­sni­je is­po­sta­vi­lo da je jed­na od naj­za­pad­ni­jih stjen­ču­ga u Sr­blja. U da­lji­ni, mu­lja­vog vre­log avgu­stov­skog ju­tra, po pra­šnja­voj ce­sti va­ljao se oblak sli­čan spi­ra­li tor­na­da. Tad je kli­ma bi­la nor­mal­na i tor­na­da u Vi­so­koj Kra­ji­ni ni­je bi­lo. Bi mi čud­no, đe se oblak sa­mo po pu­telj­ku vi­je i ta­ko mi se pri­bli­ža­va. In­stink­tiv­no sam pri­bli­žio ti­je­lu, na­o­pa­ko okre­nu­tu pri­ja­te­lji­cu, AK-47, i ba­cio go.nji­vi ,,Vek“. Ugle­dah čud­nu ko­lo­nu. Ne­što slič­no sam pr­vi i je­di­ni put vi­dio u ,,Po­bje­šnje­lom Mak­su“, ka­ko pod Mel Gib­so­nom, ra­ja u po­sta­po­ka­lip­tič­nom svi­je­tu Austra­li­je tra­ži bo­lje su­tra. I ta­ko je po­če­lo.
Kroz mo­ju ka­sar­ni­cu u po­ku­ša­ju, sli­je­pu is­po­sta­vu Mla­di­će­ve za­pad­ne pred­vod­ni­ce pro­de­fi­lo­va­lo je vi­še od 100. 000 ne­volj­ni­ka. Sva­ko­ja­kih. Nas ne­ko­li­ko, čer­ga­ra Voj­ske Re­pu­bli­ke Srp­ske, kao na OMV-ovoj pum­pi op­slu­ži­va­li smo puk, ko­ji je svo­jim do­go­vo­re­nim le­tak-ko­ri­do­rom, tač­no znao ku­da se kre­će. Na­rod je bar ta­ko mi­slio. Re­ko im Ba­bić. Mar­tić ni­je ni­šta, re­kao. Sa­mo je ka­zao da je.e maj­ku Slo­bi što ga za­je.a i da je.e maj­ku i na­ma, po­što će ga Ka­ra­džić isto za­je.ati.
Svi pam­te dje­cu i star­ce u ta­kvim eg­zo­du­si­ma. Ja sam upam­tio čo­vje­ka u svo­jim tri­de­se­tim-tad mi se či­nio čo­vjek u go­di­na­ma, ka­ko pla­če u ne­koj ''la­di''. Di­je­lio sam kruh na­ro­du, pa na­ba­sah na nje­ga. Re­če mi ka­ko sam mlad, ka­ko mi ni­šta ni­je ja­sno i osta­le stva­ri, ko­je pre­va­ren i re­zig­ni­ran čo­vjek mo­že re­ći. Od­bi kri­šku hlje­ba i upi­ta me za ci­gar. Na­smi­ja se kad iz­vu­koh iz dže­pa ko­šu­lje ,,Vek“.
-A, sa ovim se tru­je­te? Mi smo do­lje u Ben­kov­cu svi pu­ši­li sa­mo ''ma­li­šu'' ili do­ma­ću ški­ju. A i ški­ju sa­mo fu­ka­ra.

-Ma, ima i ov­dje ''marl­bo­ra'', sa­mo...ne­što pro­mr­mljah.
-Ja sam Ma­noj­lo, na­smi­je­ši mi se čo­vjek, ne­ka i ,,Vek“ je za lju­de. Znaš li ti ma­li da se ni­kad ne­će zna­ti šta je ovo bi­lo, to ti ja ka­žem. Evo ja sam ju­tros još bio do­lje, pa ni sam ne znam. Ne­ko ve­li iz­da­ja, ne­ko ve­li pro­da­to, jo­pet, ka­žu do­go­vor, đa­vo će ga zna­ti. Nu, vi­di va­mo.
Po­ka­za mi le­tak, ko­ma­di­nu ne­mu­što sa­vi­je­nog pa­pi­ra, na ko­joj je po ne­kim od­red­ba­ma, tim i tim, pod tom i tom od­lu­kom Kri­znog šta­ba Voj­ske Kra­ji­ne, od­re­đe­na pri­vre­me­na eva­ku­a­ci­ja ci­vil­nog sta­nov­ni­štva u ne­ka tri smje­ra...Ni­sam ni sti­gao pro­či­ta­ti, a on mi is­tr­že pa­pir iz ru­ke.
-E, vi­diš ta­ko će i vas. Mo­žda sju­tra, mo­žda za mje­sec, ni­je va­žno...A, i šta me bri­ga. Ja sam iz­gu­bio naj­mi­li­je. Mom­čić tvo­jih go­di­na, Dra­gan se zvao, to mi bio ro­đe­ni brat. Pred re­gru­ta­ci­ju mu re­kli da ima sla­bu krv. On­da išo par pu­ta na VMA, u Be­o­grad i umri­je, tu­go mo­ja. Re­kli sa­mo le­u­ke­mi­ja i re­kli još da se ni­je na­mu­čio.
Za­drh­ta mu glas i čo­vjek za­je­ca, za­je­ca par pu­ta i uću­ta.
-Ajd, sad bje­ži od me­ne i ču­vaj tu svo­ju lu­du gla­vu!
Htje­doh mu re­ći da se i ja zo­vem Dra­gan, da će bi­ti sve do­bro i osta­la sra.a. Što je naj­go­re, da me ni­je otje­rao i re­kao bih mu to. Ova­ko je i me­ne i se­be po­šte­dio mo­je bu­da­la­ste pri­če. Eto, to­ga se sje­ćam... Ma­noj­la vi­še ni­kad u ži­vo­tu ni­sam čuo, ni vi­dio.
Ka­sni­je sam su­sre­tao mla­di­će i dje­voj­ke s ko­ji­ma sam stu­di­rao, ko­ji su mi bo­lje od me­ne sa­mog opi­si­va­li mo­ju ka­sar­ni­cu, ko­ji su pri­ča­li o ve­li­koj mu­ci od ''Olu­je'', o po­ro­đa­ji­ma pod ce­ra­da­ma, o us­put­nim sa­hra­na­ma, o srp­sko-srp­skom pri­ja­telj­stvu, kad se vek­na hlje­ba su­na­rod­ni­ci­ma pro­da­va­la za pet ma­ra­ka, a li­tra go­ri­va za uspje­šan eg­zo­dus bi­la de­set ma­ra­ka. Pri­ča­li su mi ka­ko su se iz­me­đu se­be po­di­je­li­li na uspje­šne apa­tri­de, sa ne­što ze­mlje u Bor­či i ide­jom ,,ni­kad vi­še za­pad­no od Dri­ne“ i na one ko­ji su bog­me do­če­ka­li hr­vat­sku pu­tov­ni­cu, po­pra­vi­li ne­što udže­ri­ca u Li­ci i sad kao sva­ki ured­ni ma­njin­ski na­rod ži­vo­ta­re na rod­nom ka­me­nu, sve sa pu­tov­ni­com.
Ka­žu lju­di da je u tih ne­ko­li­ko da­na pro­tje­ra­no 350. 000 ne­sreć­ni­ka. Ne­ki ka­žu da su do­bro­volj­no oti­šli. Ka­žu, opet, ka­ko ih je na dru­mo­vi­ma i bu­dža­ci­ma, pod hr­vat­sko-mu­sli­man­skom palj­bom iz­gi­nu­lo 700, dru­gi ve­le 2.600. Zna­te nas, naš pa­sja­luk, na­še broj­ke i slo­va.
Ka­že mi da­nas jed­na dje­voj­ka, ka­ko ne mo­že pod cr­ve­ni sun­co­bran, bo­ji se bi­ti pod bi­lo ko­jim cr­ve­no-na­ran­dža­stim za­sto­rom.
-To mi osta­lo od ce­ra­de, pod ka­mi­o­nom, znaš.
Re­koh joj ka­ko je ne­mo­gu­će da se sje­ća to­ga.

-Ih, ka­ko se ne bih sje­ća­la, avi­on nad­le­tio, pa­la gra­na­ta, i ba­ba i stri­na, na­mah pa­do­še po me­ni. Osta­la sam bez iđe iče­ga. A, pam­ti di­je­te, pu­no je, i kad imaš de­vet go­di­na. Od­mah se poč­nem tre­sti kad sam pod ne­čim cr­ve­nim ili na­ran­dža­stim. A, olu­je vo­lim, njih se ne­mam ra­šta bo­ja­ti, sa­mo one pra­ve, a ne ovo sad. Ne zna se ni šta je bi­lo!Jed­ni sla­ve, a dru­gi opla­ku­ju svo­je.
I ta­ko su dru­go­vi Fra­njo, Slo­bo, Ba­bić i osta­tak bra­ti­je ko­ji ore pa­kle­ne nji­ve, osim sil­nih smr­ti, eg­zo­du­sa, plan­skih li­kvi­da­ci­ja, uni­šta­va­nja og­nji­šta... kri­vi i za jed­nu dje­voj­ku, ko­ja se bo­ji cr­ve­nog i na­ran­dža­stog.
Evo i da­nas se spre­ma ne­vri­je­me.
www.bu­ka.com