Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ


Pro­fe­sor, isto­ri­čar i pu­bli­ci­sta Sa­lih Se­li­mo­vić iz Sje­ni­ce do sa­da je ob­ja­vio de­set knji­ga i pre­ko 80 na­uč­nih ra­do­va u struč­nim ča­so­pi­si­ma i zbor­ni­ci­ma, a če­sto se ogla­ša­va i u štam­pi. Glav­na oblast nje­go­vog bo­ga­tog na­uč­nog ra­da, još od za­vr­še­ta­ka stu­di­ja, je is­tra­ži­va­nje isla­mi­za­ci­je ju­žno­slo­ven­skih pro­sto­ra, s fo­ku­som na de­mo­graf­ske i mi­gra­ci­o­ne pro­ce­se u Ra­škoj obla­sti. Na naj­bo­lji na­čin to je po­tvr­dio i svo­jom dvo­tom­nom knji­gom „Pri­lo­zi pro­šlo­sti Sta­re Ra­ške”, či­ji se pr­vi tom po­ja­vio 2013, a dru­gi 2014. go­di­ne u iz­da­nju „Gra­fi­ča­ra” iz Uži­ca, a ko­ju je struč­na jav­nost na­zva­la „isto­ri­o­graf­skim dra­gu­ljom”. Iz te knji­ge, s nje­go­vim odo­bre­njem, u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va pre­ni­je­će­mo naj­in­te­re­sant­ni­je de­ta­lje o pro­ce­su isla­mi­za­ci­je i ne­kim nje­nim obi­ljež­ji­ma, što je du­go vre­me­na bi­la ta­bu te­ma.
Se­li­mo­vić je ro­đen 1944. go­di­ne u Te­šnju, u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, gdje je za­vr­šio osnov­nu ško­lu i gim­na­zi­ju, dok je stu­di­je isto­ri­je i ge­o­gra­fi­je za­vr­šio u Sa­ra­je­vu. Pre­da­vao je isto­ri­ju, bio di­rek­tor ško­le i se­kre­tar SIZ-a za osnov­no obra­zo­va­nje op­šti­ne Sje­ni­ca. Za svoj na­uč­ni rad do­bio je 2013. go­di­ne Vu­ko­vu, a iste go­di­ne i Ko­či­će­vu na­gra­du.
Pod Sta­rom Ra­škom (Reg­num Ra­si­ae u za­pad­nim, a Sr­bi­ja u vi­zan­tij­skim iz­vo­ri­ma) uvi­jek se pod­ra­zu­mi­je­vao pro­stor iz­me­đu ri­je­ka Ibra na is­to­ku i Dri­ne na za­pa­du, Pi­ve i Ta­re na ju­gu i gor­njeg to­ka Za­pad­ne Mo­ra­ve na sje­ve­ru. Na kar­ti evrop­ske Tur­ske po­zna­tog nje­mač­kog i evrop­skog kar­to­gra­fa Hajn­ri­ha Ki­per­ta, a ko­ja je ob­ja­vlje­na u Ber­li­nu 1853. go­di­ne, pro­stor od Ri­ba­ri­ća kraj ri­je­ke Ibra na is­to­ku pa do pla­ni­ne Lju­bi­šnje na za­pa­du ozna­čen je kao Ras­cien (Ra­ška). I vi­zan­tij­ski car pi­sac Kon­stan­tin VII u svom po­zna­tom dje­lu De Ad­mi­ni­stran­do Im­pe­rio po­mi­nje Ra­šku kao jed­nu od ze­ma­lja ko­ja je na­se­lje­na Sr­bi­ma. U isto­rij­skoj na­u­ci je ne­spor­no da je na tom pro­sto­ru bio em­bri­on srp­ske sred­njo­vje­kov­ne dr­ža­ve ko­ja je ele­men­te dr­žav­no­sti ima­la već u 9. vi­je­ku. Za Sr­be je če­sto bio u upo­tre­bi si­no­nim Ra­si­a­ni, Ras­ci­ja­ni, Ra­ci, Ra­ša­ni.
Tur­ci Osman­li­je su po­ste­pe­no osva­ja­li i de­fi­ni­tiv­no kon­so­li­do­va­li svo­ju vlast u „Ra­škoj ze­mlji” 1455. go­di­ne. Svo­jim če­stim ad­mi­ni­stra­tiv­no-te­ri­to­ri­jal­nim pro­mje­na­ma ovaj pro­stor je uklju­či­van u vi­še san­dža­ka: Bo­san­ski, Ska­dar­ski, Her­ce­go­vač­ki, Peć­ki, Pri­zren­ski. Kra­jem 18. vi­je­ka osno­van je No­vo­pa­zar­ski san­džak či­je je sje­di­šte bi­lo naj­du­že u Sje­ni­ci. Uki­nut je 1817. go­di­ne i po­no­vo osno­van Vi­la­jet­skim za­ko­nom 1865. go­di­ne u fa­zi op­štih re­for­mi u Osman­skom car­stvu. Ovaj san­džak je iz­dvo­jen iz Bo­san­skog vi­la­je­ta ili pa­ša­lu­ka 2. fe­bru­a­ra 1877. go­di­ne i pri­po­jen no­vo­o­sno­va­nom Ko­sov­skom vi­la­je­tu sa sje­di­štem u Sko­plju u či­jem će sa­sta­vu osta­ti do oslo­bo­đe­nja 1912. go­di­ne.
Taj No­vo­pa­zar­ski san­džak for­mi­ran 1865. go­di­ne ob­u­hva­tao je ka­ze: Sje­ni­ca, No­vi Pa­zar, Mi­tro­vi­ca, Plje­vlja, Bi­je­lo Po­lje sa Bi­ho­rom, Pri­je­po­lje, Be­ra­ne, Tr­go­vi­šte (Ro­ža­je), Ko­la­šin, No­va Va­roš i Gu­si­nje. Gu­sinj­ska ka­za je od­mah po­sli­je dvi­je go­di­ne bi­la iz­dvo­je­na iz No­vo­pa­zar­skog san­dža­ka i pri­po­je­na Pri­zren­skom san­dža­ku. U tom obi­mu No­vo­pa­zar­ski san­džak je po­sto­jao 14 godina i ni­je pred­sta­vljao ni­ka­kav cor­pus se­pa­ra­tum. Već 1880. go­di­ne je osno­van Plje­valj­ski san­džak ko­ji je ob­u­hva­tao ka­ze Plje­vlja, Pri­je­po­lje i mu­dir­luk Pri­boj. Po­čet­kom 20. vi­je­ka iz No­vo­pa­zar­skog san­dža­ka iz­dvo­je­ne su ka­ze No­vi Pa­zar i Mi­tro­vi­ca i pri­po­je­ne Pri­štin­skom san­dža­ku, a ka­ze Be­ra­ne i Ro­ža­je Peć­kom san­dža­ku. Iako se grad po ko­me se ovaj san­džak na­zi­vao ni­je vi­še na­la­zio u nje­mu i da­lje je upo­tre­blja­va­no isto ime. Od ostat­ka Novopazarskog san­dža­ka for­mi­ran je i zva­nič­no Sje­nič­ki san­džak 1902. go­di­ne sa ka­za­ma: Sje­ni­ca, Bi­je­lo Po­lje, No­va Va­roš i Vra­neš (Do­nji Ko­la­šin).
U di­plo­mat­skom reč­ni­ku i po­li­tič­kim ma­ni­pu­la­ci­ja­ma Austro­u­gar­ske i Tur­ske du­go se sre­di­šnji pro­stor Sta­re Ra­ške ili Ra­ška oblast na­zi­vao No­vo­pa­zar­ski san­džak iako nje­ga odav­no vi­še ni­je bi­lo. Austro­u­gar­ski ci­vil­ni ko­me­sar u Plje­vlji­ma Te­o­dor Ipen svo­ju knji­gu No­vi Pa­zar i Ko­so­vo, ko­ja je ob­ja­vlje­na u Be­ču 1892. go­di­ne, u za­gra­di na­slo­va ime­nu­je kao „Sta­ra Ra­ška”. U jed­nom austro­u­gar­skom voj­no­o­ba­vje­štaj­nom ela­bo­ra­tu o Ko­sov­skom vi­la­je­tu ko­ji je ob­ja­vljen u Be­ču 1899. go­di­ne ka­že se: „da je ze­mljo­u­zi­na iz­me­đu Sr­bi­je i Cr­ne Go­re po­zna­ta kao Ra­ška”. Ka­sni­je je ostao u upo­tre­bi sa­mo „San­džak” iako su i u Tur­skoj uki­nu­ti san­dža­ci 1921. go­di­ne. Taj tur­ski na­ziv za voj­no le­no i ad­mi­ni­stra­tiv­no-uprav­nu je­di­ni­cu u ran­gu okru­ga ne po­sto­ji vi­še ni­gdje, ali se no­mi­nal­no još je­di­no upo­tre­blja­va za ovaj pro­stor ka­ko bi se zlo­u­po­tre­blja­vao i ko­ri­stio za ra­zno­ra­zne po­li­tič­ko-di­plo­mat­ske ma­ni­pu­la­ci­je.
(Na­sta­vi­će se)