Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Sve ono što oni mo­gu da ura­de u jed­nom fe­u­dal­nom po­ret­ku, gdje čo­vje­ko­va sud­bi­na ne za­vi­si od nje­go­ve vo­lje, že­lja i hra­bro­sti, je­ste da is­ko­ri­ste rat­ni me­tež i da po­ku­ša­ju da u anar­hič­nim i kon­fu­znim pri­li­ka­ma iz­mi­je­ne svoj ži­vot. Re­di­telj u tim tre­nu­ci­ma ta­ko kom­po­nu­je sce­ne da se pre­ta­pa­ju unu­tra­šnja osje­ća­nja i ono što pod­ra­zu­mi­je­va­mo pod du­hov­nom re­al­no­šću sa fak­to­graf­skim či­nje­ni­ca­ma. Zbog to­ga su u pr­vom pla­nu i is­tak­nu­te sa­mo že­lje ove dvo­ji­ce se­lja­ka da pro­mi­je­ne svoj ži­vot. Gan­džu­ra se upu­ću­je u grad da bi ta­mo pro­da­vao svo­ju grn­ča­ri­ju, a To­bi od­lu­ču­je da stu­pi kao na­jam­nik u voj­sku jed­nog fe­u­dal­ca. Kre­nu­ti dru­gim pu­tem ne­go što mu je re­al­nost od­re­di­la je na iz­vje­stan na­čin ov­dje pri­ka­za­no kao iza­zi­va­nje sud­bi­ne. Do­ga­đa­ji su ta­ko kom­po­no­va­ni da nam se na­me­će uti­sak ka­ko su ovi ju­na­ci sa­mo iz­ra­zi su­bjek­tiv­nih že­lja pa se či­ni da ih pri­hva­ta­mo u toj nji­ho­voj za­ne­se­no­sti ko­ja ih pot­pu­no osla­ba­đa sje­ća­nja, od­go­vor­no­sti, mo­ral­nih ob­zi­ra i re­al­nih ve­za pre­ma ži­vo­tu. Oni se iz­nu­tra mi­je­nja­ju ta­ko da od sa­svim stvar­nih si­tu­a­ci­ja po­mje­ra­njem od­no­sa i at­mos­fe­rom do­la­zi­mo do uvje­re­nja da su to pot­pu­no su­bjek­tiv­ne pro­jek­ci­je od­re­đe­nih ljud­skih sta­nja. Gen­džu­ro je za tre­nu­tak sav pre­tvo­ren u že­lju za pro­mje­nom, ne raz­mi­šlja ni o če­mu i sli­je­po se po­vi­nu­je svo­jim in­stink­ti­ma. Do­volj­no je da li­je­pa i bo­ga­ta go­spo­đa Vo­ka­sa ku­pi ne­što od nje­go­ve grn­ča­ri­je, da ga po­gle­da i po­zo­ve u svo­ju ve­li­čan­stve­nu ku­ću pa da se sav is­pu­ni us­hi­će­njem i erot­skim sno­vi­ma.
Za nje­ga svi­jet vi­še ne po­sto­ji i u nje­nim div­nim oda­ja­ma i bo­ga­tim ko­sti­mi­ma osje­ća se pot­pu­no oslo­bo­đen sve­ga stvar­nog — po­na­ša se kao u snu ko­ji se u nje­go­vim ma­šta­nji­ma iz­jed­na­ču­je sa pred­sta­va­ma o bo­žan­skom ra­ju. Re­di­telj do­sta in­si­sti­ra na sa­gle­da­va­nju svi­je­ta ilu­zi­ja — u nje­mu je sve su­vi­še li­je­po, atrak­tiv­no, pre­fi­nje­no, ali i po­ma­lo mi­stič­no, po­go­to­vo ka­da se zna da su lju­di su­o­če­ni sa rat­nom ne­si­gur­no­šću, da im je i po­sto­ja­nje do­ve­de­no u pi­ta­nje i da ne mo­gu vi­še da vje­ru­ju ni sop­stve­nim osje­ća­nji­ma. Ta ne­si­gur­nost i su­ro­vost svi­je­ta, is­pu­nje­nog strep­njom, vi­dlji­va je i pu­bli­ka se su­o­ča­va sa unu­tra­šnjom na­pe­to­šću ko­ja ra­za­ra lje­po­tu sa­me pri­če, at­mos­fe­ru, pa i od­re­đe­ne sim­bo­le. Sva­ko od njih že­li da po­bjeg­ne od se­be, za­pra­vo od onog što osje­ća oko se­be, že­li da do­seg­ne do ljud­ske sre­će ko­ja u sva­kom tre­nut­ku pro­ti­vur­je­či sa­mom ži­vo­tu i is­ka­zu­je se kao ne­što ču­de­sno i ne­do­sti­žno, čak i kad su pred na­ma za­vo­dlji­ve ilu­zi­je, kao ne­stvar­no što ne mo­že da op­sta­ne. Isto­ri­ja i sa­da­šnjost, da­le­ka pro­šlost i bu­duć­nost se mi­je­ša­ju i sve su to sa­mo raz­li­či­ti vi­do­vi jed­nog istog sta­nja u ko­me se čo­vjek li­ša­va sop­stve­ne sku­če­no­sti. Ti­me Mi­zo­gu­či ja­sno iz­ra­ža­va svoj od­nos pre­ma le­gen­di i tra­di­ci­ji. Su­prot­no na­šem is­ku­stvu, za nje­ga to ni­su ni­ka­kva ogra­ni­če­nja — već mo­guć­nost da čo­vje­ka upo­zna­mo ne sa­mo kroz nje­go­vu fi­zič­ku i čul­nu eg­zi­sten­ci­ju, već i vri­je­me ko­je omo­gu­ća­va fil­mu sup­til­ni­ja is­tra­ži­va­nja — sa­ži­ma­nje re­a­li­zma i drev­nih sim­bo­la.
Ov­dje se re­di­telj ne su­prot­sta­vlja usta­lje­nom na­či­nu mi­šlje­nja, mo­ra­lu i obi­ča­ji­ma, ko­ri­sti po­zna­te sim­bo­le i u sve­mu to­me tra­ži smi­sao čo­vje­ko­vog po­sto­ja­nja.
(Na­sta­vi­će se)