Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ


Na­ziv No­vo­pa­zar­ski san­džak je re­ci­div ne­ka­da­šnjih im­pe­ri­jal­nih pla­no­va Hab­zbur­ške mo­nar­hi­je uz po­dr­šku ne­kih dru­gih za­pad­nih ze­ma­lja. Za­pra­vo, to je bio njen ko­ri­dor za da­lju pe­ne­tra­ci­ju pre­ma So­lu­nu i Le­van­tu. To je bi­la i „tam­pon zo­na” ka­ko bi se one­mo­gu­ći­la za­jed­nič­ka gra­ni­ca iz­me­đu Sr­bi­je i Cr­ne Go­re ili nji­ho­vo even­tu­al­no uje­di­nje­nje. Taj pro­stor su oslo­bo­di­le Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra 1912. go­di­ne i po­di­je­li­le ga. Na mi­rov­nim kon­fe­ren­ci­ja­ma u Lon­do­nu i Bu­ku­re­štu 1913. go­di­ne ta po­dje­la i us­po­sta­vlje­ne gra­ni­ce su do­bi­le i me­đu­na­rod­nu ve­ri­fi­ka­ci­ju.
O mu­sli­ma­ni­ma u Ra­škoj obla­sti se u po­sled­nje vri­je­me pi­še i go­vo­ri kao o Bo­šnja­ci­ma, ali se iz­bje­ga­va go­vo­ri­ti i pi­sa­ti o nji­ho­vom po­ri­je­klu i stvar­nom ma­ter­njem je­zi­ku. Uko­li­ko se o to­me ne­što i ka­že to je za­ma­glje­no ili bez ika­kve na­uč­ne osno­ve. Po­sto­je mno­gi pi­sa­ni i ar­he­o­lo­ški iz­vo­ri kao i na­rod­na pam­će­nja o po­ri­je­klu, ali to ne od­go­va­ra ak­tu­el­noj po­li­ti­ci ne­kih bo­šnjač­kih stra­na­ka i nji­ho­vim stra­nim men­to­ri­ma. Pra­vlje­ne su i ve­li­ke gre­ške ko­je je sa­da te­ško is­pra­vlja­ti što ne zna­či da tre­ba od­u­sta­ti od na­uč­nog pri­stu­pa tom pro­ble­mu. Ako su na­ši mu­sli­ma­ni pri­je oslo­bo­đe­nja 1912. go­di­ne bi­li Tur­ci u po­li­tič­kom smi­slu po­sli­je Pr­vog svjets­kog ra­ta su bi­li Sr­bi u na­ci­o­nal­nom smi­slu. Ostajemo u ubje­đe­nju da je to bi­lo je­di­no pra­vo rješenje.
Sta­nov­ni­štvo Ra­ške obla­sti je bi­lo mje­šo­vi­to. Do oslo­bo­đe­nja 1912. go­di­ne mu­sli­ma­ni su bi­li „Tur­ci”, a hri­šća­ni Sr­bi pra­vo­slav­ci. Me­đu­tim, mu­sli­ma­ni ni­je­su bi­li Tur­ci, jer je naj­ve­ći broj bio slo­ven­skog, od­no­snom srp­skog po­ri­je­kla ko­jem je ma­ter­nji je­zik bio srp­ski dok je ma­nji broj bio al­ban­skog po­ri­je­kla. Za ci­je­lo vri­je­me tur­sko-osman­ske do­mi­na­ci­je srp­ski je­zik je oču­van kod na­ših mu­sli­ma­na. Pr­ve no­vi­ne u Bo­san­skom vi­la­je­tu po­sli­je do­no­še­nja Vi­la­jet­skog za­ko­na 1865. go­di­ne „Bo­sna” i „Ne­re­tva” su štam­pa­ne na tur­skom i srp­skom je­zi­ku. U ri­jet­kim i ma­lim gra­do­vi­ma, osim No­vog Pa­za­ra i Plje­va­lja, ko­ji su bi­li ne­što ve­ći, bi­la je ve­ći­na na­ših mu­sli­ma­na dok je u ru­ral­nim sre­di­na­ma bi­la ve­ći­na Sr­ba pra­vo­sla­va­ca. Po­sma­tra­no u cje­li­ni u Ra­škoj obla­sti do 1878. go­di­ne srp­sko pra­vo­slav­no sta­nov­ni­štvo je bi­lo u ve­ći­ni. Po­sli­je 1878. go­di­ne, a po­seb­no 1908. go­di­ne taj broj se pro­mi­je­nio na šte­tu pra­vo­slav­nih Sr­ba zbog ma­sov­nog do­la­ska mu­ha­dži­ra (mu­sli­man­skih iz­bje­gli­ca) iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne po­sli­je nje­ne oku­pa­ci­je i anek­si­je od stra­ne Austro­u­gar­ske, ne­kih dje­lo­va sa­da­šnje Cr­ne Go­re (Nik­šić, Ko­la­šin) i Kne­že­vi­ne Sr­bi­je.
O isla­mi­za­ci­ji na­šeg do­ma­ćeg hri­šćan­skog sta­nov­ni­štva pi­sa­li su Vuk Ka­ra­džić, Sta­no­je Sta­no­je­vić, Jo­van Cvi­jić, Jo­van Er­de­lja­no­vić, Ata­na­si­je Pe­ja­to­vić, Gli­ša Ele­zo­vić, Va­sa Ču­bri­lo­vić, Bra­ni­slav Đur­đev, Adem Han­džić, Mu­ha­med Ha­dži­ja­hić, Ha­mid Ha­dži­be­gić, Ne­dim Fi­li­po­vić, Ra­do­van Sa­ma­r­džić, Mi­lo­rad Ek­me­čić, Ejup Mu­šo­vić, Ol­ga Zi­ro­je­vić, Žar­ko Šće­pa­no­vić, Ka­plan Bu­ro­vić, Mu­sta­fa Me­mić, Sa­lih Se­li­mo­vić i mno­gi dru­gi. Do­la­skom Tu­ra­ka Osman­li­ja po­ste­pe­no je po­čeo pro­ces isla­mi­za­ci­je do­ma­ćeg hri­šćan­skog sta­nov­ni­štva. Kod pr­vih kon­ver­ti­ta po­ja­vlju­ju se tur­ska, arap­ska ili per­sij­ska ime­na, ali če­sto kao si­no­vi Ab­du­la­ha (na arap­skom sin bož­ji) ka­ko bi se pri­kri­lo hri­šćan­sko po­ri­je­klo oca ili Ham­ze (lav). Me­đu­tim bi­lo je i onih ko­ji su po­pi­si­va­ni kao Hu­se­jin, sin Raj­kov; Ham­za, sin Đu­rin; mu­sli­man Ili­jas; Ha­san i Bra­jan su bra­ća; Ha­san Jo­va­nov; Mu­rat Mi­lo­šev; Hu­rem, sin Vu­ko­sa­va; Sken­der, sin Vlat­kov; Ša(h)in Žu­nje­vić itd. Kao si­no­vi Ab­du­la­ha, tj. tek isla­mi­zi­ra­ni su npr. Ha­san Ab­du­la­hov; Ej­ne­han Ab­du­la­hov; Se­fer Ab­du­la­ha, Sken­der Ab­du­la­hov; Ju­suf Ham­zin; Baj­ram Ham­ze itd.
U ra­ni­joj isto­ri­o­gra­fi­ji, knji­žev­no­sti i na­rod­nom stva­ra­la­štvu je za isla­mi­za­ci­ju upo­tre­blja­van ter­min „tur­če­nje”, a ti kon­ver­ti­ti pe­žo­ra­tiv­no „po­tu­ri­ce”. Oni ko­ji su pri­hva­ta­li islam po­is­to­vje­ći­va­ni su sa Tur­ci­ma iako to ni­je­su mo­gli bi­ti. To su pri­hva­ta­li i oni ko­ji su se isla­mi­zi­ra­li ka­ko bi se što vi­še dis­tan­ci­ra­li od svo­je do­ju­če­ra­šnje bra­će, ro­đa­ka i su­sje­da ko­ji su osta­li u hri­šćan­stvu, ali da bi ste­kli i od­re­đe­ne dru­štve­ne pri­vi­le­gi­je. Uslov­no re­če­no, pra­vih Tu­ra­ka je bi­lo ma­lo i u pr­vo vri­je­me su to bi­li pri­pad­ni­ci voj­nih po­sa­da, či­nov­ni­ci i ule­ma ko­ji ni­je­su mo­gli bit­ni­je uti­ca­ti na pro­mje­nu et­nič­ke struk­tu­re iako su se če­sto že­ni­li mje­štan­ka­ma. To su če­sto bi­li po­tur­če­ni Bu­ga­ri, Gr­ci, Al­ban­ci, Ta­ta­ri, Vla­si. Pri­mje­ra ra­di, na­vo­di­mo ne­ko­li­ko čla­no­va po­sa­de tvr­đa­ve Mi­le­še­vac (Hi­sar­džik) kod Pri­je­po­lja: Ili­jaz iz Se­re­ze, Meh­med iz Ja­nji­ne, Ju­suf iz Ko­so­va, Ali-beg, Ham­za i Šir­merd iz Mi­ha­li­ča, Ham­za iz Šum­ne, Do­gan iz Te­to­va, Mu­ha­med iz Ni­ko­po­lja, Is­hak, Vla­ho i Ham­za iz Ra­do­vi­ša, Ham­za, Ka­ra­đoz i Sken­der-aga iz Jal­bo­la i dr. Nji­hov naj­ve­ći broj se po­sli­je iz­vje­snog vre­me­na vra­ćao ta­mo oda­kle su do­šli. Pre­ma ne­kim bli­je­dim i hi­po­te­tič­nim pre­da­nji­ma, na ovom pod­ruč­ju su po­tom­ci tzv. Tur­ku­ša Čen­gi­ći, Mu­la­be­go­vi­ći, Ibra­hi­mo­vi­ći, Ima­mo­vi­ći, Jej­ne, Šu­ku­ri­ce, Ka­dri­ba­ši­ći, Džan­be­go­vi­ći, Ha­dži­be­go­vi­ći, Za­i­mo­vi­ći, El­ma­zbe­go­vi­ći, Nu­ho­dži­ći, Šu­še­vi­ći, Der­vo­vi­ći, Der­de­me­zi, Ka­len­dri, Ha­zna­da­ri, Ša­ren­ka­pi­ći, Da­gla­ri, Krk­mi­še­vi­ći, Do­bar­dži­ći, Mi­sir­li­ći iako su mno­gi od njih bi­li po­ri­je­klom Al­ban­ci, Ta­ta­ri, Ara­pi, Gr­ci, Bu­ga­ri, Jer­me­ni, Kur­di. Za Čen­gi­će, Jej­ne, Da­gla­re, Der­de­me­ze i Ka­len­de­re mo­glo bi se re­ći da su tur­skog ili per­sij­skog po­ri­je­kla.
(NA­STA­VI­ĆE SE)