Po­čet­kom ja­nu­a­ra 1916. go­di­ne, uoči austro­u­gar­skih pri­pre­ma za op­šti na­pad na Cr­nu Go­ru, si­tu­a­ci­ja na cr­no­gor­skom ra­ti­štu bi­la je ve­o­ma ne­po­volj­na.
Po­sli­je na­por­nih mar­še­va kroz vr­le­ti Cr­ne Go­re i Al­ba­ni­je, Srp­ska voj­ska je uspje­la da se pre­ba­ci u re­jo­ne Ska­dra i Dra­ča, sem jed­nog di­je­la Dru­ge ar­mi­je. Te srp­ske je­di­ni­ce pre­ba­ci­le su se 4. ja­nu­a­ra u Ska­dar. Iz­u­zev jed­nog ba­ta­ljo­na i oko pet ba­te­ri­ja srp­ske voj­ske, cr­no­gor­ska voj­ska osta­la je sa­ma da se bo­ri sa ne­u­po­re­di­vo ja­čim ne­pri­ja­te­ljem.
Uoči op­šteg na­pa­da na Cr­nu Go­ru (5. ja­nu­a­ra), cr­no­gor­ska vla­da i vr­hov­na ko­man­da mo­ra­le su od­lu­či­ti „ili da se od­sud­no bra­ni Cr­na Go­ra, ili da se nje­na voj­ska po­vu­če za srp­skom. Cr­no­gor­ska voj­ska 1916. ni­je bi­la u mo­guć­no­sti da bra­ni Cr­nu Go­ru. Pre­ma to­me, je­di­no mo­gu­će pra­vil­no rje­še­nje bi­lo je da se nje­na voj­ska po­vu­če za srp­skom u Al­ba­ni­ju.
Za op­šti na­pad na Cr­nu Go­ru Austro­u­gar­ska je od­re­di­la Tre­ću ar­mi­ju, ko­ja je u sa­dej­stvu sa rat­nom flo­tom iz Bo­ke tre­ba­lo da iz­ve­de kon­cen­trič­ni na­pad.
Na sje­ve­ro­i­stoč­nom fron­tu ne­pri­ja­telj je od­re­dio ove je­di­ni­ce:
1.VI­II kor­pus
–59.di­vi­zi­ja: 9. brd­ska bri­ga­da u do­li­nu ri­je­ke Peć­ke Bi­stri­ce; 10. brd­ska bri­ga­da kod Ro­ža­ja; 18. brd­ska bri­ga­da pre­ma pla­ni­ni Kru­še­vi­ci; Sve­ga: 15 ba­ta­ljo­na, 257 ko­nja­ni­ka i 32 ar­ti­lje­rij­ska oru­đa.
–53. di­vi­zi­ja na­stu­pa­la je sa 17. brd­skom bri­ga­dom is­toč­no od Bi­je­log Po­lja; bri­ga­da Švarc pre­ma Moj­kov­cu. Sve­ga: 11 ba­ta­ljo­na, 329 ko­nja­ni­ka i 22 ar­ti­lje­rij­ska oru­đa.
–Bri­ga­da Ha­u­štajn (pet ba­ta­ljo­na, je­dan eska­dron i če­ti­ri ba­te­ri­je) na­la­zi­la se kod No­vog Pa­za­ra.
–57. di­vi­zi­ja ( 2. i 6. brd­ska bri­ga­da) kod Đa­ko­vi­ce i Pri­zre­na dej­stvu­je do­li­nom ri­je­ke Drim pre­ma Ska­dru i Dra­ču.
U VI­II kor­pu­su bi­lo je: 41 ba­ta­ljon, 63/4 eska­dro­na, 28 ba­te­ri­ja, dva vo­da mi­no­ba­ca­ča, 10 ten­kov­skih če­ta, od­no­sno: 34.085 pu­ša­ka, 842 ko­nja­ni­ka i 104 ar­ti­lje­rij­ska oruž­ja.
2. 62. di­vi­zi­ja
– 205. land­šturm­ska pje­ša­dij­ska bri­ga­da, pre­ma Boj­noj nji­vi i Ulo­še­vi­ni, pod ko­man­dom ge­ne­ra­la Raj­ne­la. Sve­ga: šest ba­ta­ljo­na, je­dan eska­dron i dvi­je ba­te­ri­je.
–209. land­šturm­ska pje­ša­dij­ska bri­ga­da, na de­snoj oba­li Ta­re, kod se­la Pro­šće­nje i Le­ver­ta­re, pod ko­man­dom pu­kov­ni­ka Špin­dle­ra. Sve­ga: pet ba­ta­ljo­na, če­tvr­ti­na eska­dro­na i dvi­je brd­ske ba­te­ri­je.
–Ne­po­sred­no pot­či­nje­ni ko­man­dan­tu 62. di­vi­zi­je: dru­gi land­šturm­ski ba­ta­ljon, 1 ѕ gra­nič­nih če­ta, osam ba­te­ri­ja.
Srp­ska voj­ska se 5. ja­nu­a­ra 1916.go­di­ne na­la­zi­la, osim ma­njih je­di­ni­ca, na pu­tu od Ska­dra pre­ma Dra­ču i nor­mal­no je bi­lo oče­ki­va­ti da cr­no­gor­ska vr­hov­na ko­man­da ma­ne­var­skom od­bra­nom po­vu­če svo­ju voj­sku pre­ma Ska­dru. Na­pro­tiv, ona je na­re­di­la od­sud­nu od­bra­nu na po­sjed­nu­tim po­lo­ža­ji­ma u to­ku ot­po­či­nja­nja op­šte ofan­zi­ve austro­u­gar­skih sna­ga ra­di po­ko­ra­va­nja Cr­ne Go­re.
Pred na­di­ru­ćim ne­pri­ja­telj­skim je­di­ni­ca­ma pre­ma Moj­kov­cu is­pri­je­čio se la­nac pla­ni­na, ko­je se na­do­ve­zu­ju jed­na na dru­gu „kao da su že­lje­le da i sa­me za­u­sta­ve hor­de za­vo­je­va­ča i po­mog­nu svo­jim do­ma­ći­ni­ma.“
Ko­se Bje­la­si­ce, pre­ko Me­de­nog guv­na, Raz­vrš­ja i Ulo­še­vi­ne, ko­je se ve­zu­ju za ogran­ke Bu­re­na, pred­sta­vlja­le su moj­ko­vač­ke po­lo­ža­je ko­ji su bi­li iz­lo­že­ni glav­nim sna­ga­ma ne­pri­ja­te­lja i na­la­zi­li se na pu­tu nji­ho­vog pla­ni­ra­nog pro­la­ska pre­ma Ko­la­ši­nu i Pod­go­ri­ci.
„Osim jed­nog se­o­skog pu­ta ko­ji je od Moj­kov­ca pre­ko Ulo­še­vi­ne si­la­zio u do­li­nu Le­pe­šni­ce i Lju­bo­vi­đe i vo­dio ka Bi­je­lom Po­lju, i či­ji se je­dan krak odva­jao od Sli­je­pač Mo­sta pre­ma Ša­ho­vi­ći­ma i Pa­vi­nom Po­lju, te­ren je bio prak­tič­no bes­pu­tan. Iz­u­zet­no lo­ši vre­men­ski uslo­vi i bes­pu­će spre­ča­va­li su ve­ću upo­tre­bu rat­ne teh­ni­ke, a to je, ipak, vi­še od­go­va­ra­lo Cr­no­gor­ci­ma.“
Na­su­prot do­bro ob­u­če­nim, si­tim i mu­ni­ci­jom obez­bi­je­đe­nim ne­pri­ja­telj­skim voj­ni­ci­ma, na­la­zi­li su se glad­ni, go­li i bo­si cr­no­gor­ski voj­ni­ci, sa ša­kom me­ta­ka u dže­po­vi­ma, iz­nu­re­ni stal­nim na­pa­di­ma ne­pri­ja­te­lja, hlad­no­ćom i gla­đu. Če­ka­li su ve­li­ki boj kao spas.
„Smrt je bi­la, u od­no­su na pre­ži­vlje­no, dar ne­be­ski.“
Sva­ki za­vo­je­vač ko­ji je Cr­nu Go­ru mje­rio pre­ma ge­o­graf­skoj kar­ti za­bo­ra­vljao je da je naj­ja­če oruž­je gor­šta­ka – mo­ral, ko­ji je ovo­ga pu­ta bio uz­vi­še­ni­ji jer je tre­ba­lo spa­si­ti brat­sku srp­sku voj­sku, za ko­ju su ve­za­ne do­ta­da­šnje bor­be i po­bje­de San­džač­ke voj­ske.
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: dr Vu­kić Ilin­čić