Vik­tor Še­strem ro­đen je u Verm­len­du, u Šved­skoj, u po­ro­di­ci po­zo­ri­šne glu­mi­ce. Od­ra­stao je u Nju­jor­ku. Po po­vrat­ku u ze­mlju, pri­dru­žu­je se pu­tu­ju­ćim tru­pa­ma, i po­či­nje da se ba­vi re­ži­jom, or­ga­ni­zu­je svo­je tru­pe i vo­di pro­fe­si­o­nal­no po­zo­ri­šte. Na sce­ni ga je za­pa­zio Čarls Mag­nu­son i u Šved­skoj film­skoj in­du­stri­ji, ko­ju je sam osno­vao, obez­bi­je­dio mu je an­ga­žman kao glum­cu i re­di­te­lju.
Iako je po­čeo sa la­kim ko­me­di­ja­ma i pri­ča­ma pu­nim uz­bu­đe­nja i na­pe­to­sti, Vik­tor Še­strem je na­šao se­be tek u psi­ho­lo­škim dra­ma­ma. One mu omo­gu­ću­ju da se oslo­bo­di po­mod­no­sti i uti­ca­ja sa stra­ne, da me­lo­dra­mu pre­o­bra­zi u im­pre­siv­ne sli­ke iz sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta, da od­re­di pro­stor i ja­sno po­ka­že sta­nja kroz ko­ja pro­la­ze nje­go­vi ju­na­ci i do­seg­ne do iz­ra­za ko­ji se mo­že sma­tra­ti umjet­no­šću. Taj ci­klus zna­čaj­nih dje­la za­po­čeo je fil­mom „Te­ri­je Vi­gen” a za­vr­šio „Sa­bla­snim ko­či­ja­šem”. Po­red ovog po­sled­njeg, tu se, svo­jim iz­u­zet­nim vri­jed­no­sti­ma, iz­dva­ja još je­dan – „Od­met­nik Ej­vind i nje­go­va že­na”. „Sa­bla­sni ko­či­jaš” neo­spor­no uži­va ve­ću po­pu­lar­nost, ali „Od­met­nik Ej­vind i nje­go­va že­na” ozna­ča­va vri­jed­nost i ma­tič­no dje­lo ko­je je omo­gu­ći­lo ko­ri­šće­nje bo­ga­ti­jeg je­zi­ka i stva­ra­nje slo­že­ni­jih for­mi. U osno­vi, svi oni za­jed­no pri­pa­da­ju jed­nom istom kru­gu u ko­me se sva­ki put do­da­je ne­što no­vo u že­lji da film po­tvr­di svo­je mo­guć­no­sti kroz mno­go­stru­ko­sti dje­lo­va­nja i bu­de po to­me iz­jed­na­čen sa li­te­ra­tu­rom i te­a­trom svo­ga vre­me­na. Sva­ko dje­lo se do­ka­zi­va­lo pri­pad­no­šću pod­ne­blju, kul­tu­ri, psi­ho­lo­gi­ji i uku­su, ta­ko ka­rak­te­ri­stič­nom za sje­ver­ne ze­mlje. Še­stre­ma ni­su za­ni­ma­le to­li­ko sa­me pri­če, ko­li­ko ono šta one pru­ža­ju i do ko­je mje­re su u sta­nju da ob­ja­sne od­no­se iz­me­đu čo­vje­ka i pri­ro­de, po­go­to­vo što ne­pre­kid­no na­gla­ša­va­mo da se on ne upra­vlja to­li­ko po bi­o­lo­škim prin­ci­pi­ma ko­li­ko shod­no svom na­či­nu mi­šlje­nja i sa­moj psi­ho­lo­gi­ji. Ako su to sa­mo­o­dre­đe­nja ljud­ske pri­ro­de, on­da se unu­tar njih mo­ra­ju na­ći i prin­ci­pi sa­mog iz­ra­za. Umje­sto da opi­su­je­mo spo­lja, nu­žno je po­ka­za­ti i čo­vje­ka iz­nu­tra, od­no­sno po­ve­za­ti ove dvi­je stra­ne nje­go­ve pri­ro­de bez ika­kvih pred­ra­su­da. Auten­tič­nost sto­ga ni­je shva­će­na kao for­mal­na ori­gi­nal­nost po sva­ku ci­je­nu već kao nu­žna ra­ci­o­na­li­za­ci­ja shva­ta­nja o sa­moj film­skoj umjet­no­sti. Film mo­ra da pru­ži čo­vje­ku mo­guć­nost da ostva­ri sve svo­je že­lje da bi mo­gao da se is­ka­že i onim če­ga če­sto mo­žda ni­je ni svje­stan. U to­me je i funk­ci­ja re­ži­je ko­ja mo­ra da vo­di ra­ču­na o svim tim či­ni­o­ci­ma, da ih po­ne­kad dis­tan­ci­ra od čo­vje­ka, o nji­ma da raz­mi­šlja i opet ih sje­di­nju­je. Ona je tu da na­do­gra­di osnov­ni do­ži­vljaj i da is­tak­ne me­đu­za­vi­snost čo­vje­ka i svi­je­ta.Svo­je osnov­ne te­me i osje­ća­nja Vik­tor Še­strem je raz­ra­đi­vao u ne­ko­li­ko fil­mo­va. Pri­je sve­ga, is­pi­ti­vao je od­nos čo­vje­ka i sti­hi­je, po­seb­no pri­ro­de i vre­me­na, do­zvo­lja­va­ju­ći mo­guć­nost da se tre­nu­tak ak­ci­je mi­je­ša sa pro­šlo­šću i tra­di­ci­jom i da se pra­ve ta­kve cje­li­ne u ko­ji­ma ni­šta ne­će da se iz­vrg­ne u svo­ju su­prot­nost. Pri­pad­nost od­re­đe­noj sre­di­ni i pri­ro­di ne­što je su­štin­sko što se ne mo­že iz­mi­je­ni­ti, pa pre­ma to­me osta­je da ga ob­ja­sni­mo do kra­ja i is­pi­ta­mo ko­li­ko uti­če, na sva­ko­dnev­ne po­ja­ve. Še­strem isto ta­ko sma­tra da je sva­ka re­al­nost sa­či­nje­na i od onog što se već do­go­di­lo i da ta­kve stva­ri uti­ču na od­re­đi­va­nje cje­lo­kup­ne ak­tiv­no­sti sva­kog čo­vje­ka pa i nje­go­vih ju­na­ka.
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić
film­ski i TV re­di­telj