Pri­re­dio: mr Ve­se­lin Dr­lje­vić


Ši­ba­li­je su ži­vje­le u gor­njo­mo­rač­kom se­lu Lje­vi­šti­ma do po­lo­vi­ne XIX vi­je­ka. Po­ti­ču od brat­stva Mi­ju­ško­vi­ća iz ple­me­na Pje­ši­va­ca, a po­tom­ci su voj­vo­de Ste­va Va­so­je­vi­ća iz Sje­ni­ce. U Lje­vi­šti­ma se do­se­lio Bo­žo, zva­ni Ši­ba­li­ja. Na­di­mak je do­bio po mle­tač­koj pu­šci, ko­ja je bi­la du­gač­ka, a tan­ka kao „ši­ba“. Bo­žo se pre­se­lio u Gor­nju Mo­ra­ču sa si­no­vi­ma Jo­va­nom, Ga­vri­lom i Mar­kom, dok su mu se osta­li si­no­vi od­se­li­li u Sr­bi­ju. Ni­je po­zna­to da li je Jo­van Bo­žov do­bio bar­jak od vla­di­ke Pe­tra I i voj­vo­de Mi­ne Ra­do­vi­ća 1799. go­di­ne ili je na­knad­no od­re­đen za bar­jak­ta­ra „Ka­ra­đor­đe­ve pa­ra­de“, po­sli­je po­gi­bi­je No­va To­mo­va Ra­do­vi­ća.
O ži­vo­tu i haj­du­ko­va­nju bar­jak­ta­ra Jo­va­na i Ga­vri­la Ši­ba­li­ja naj­ve­ći broj na­rod­nih pri­ča je za­pi­sao Mar­ko Vu­ja­čić:
„Jo­van Bo­žov, bio je čo­vjek ri­jet­ke lje­po­te, vi­so­kog ra­sta, mla­do­lik i ne­u­stra­šiv. Du­go­go­di­šnje če­to­va­nje stvo­ri­lo je od nje­ga hra­brog i vje­štog haj­du­ka. Po pri­mje­ru sta­ri­jeg bra­ta znao je i umio da di­je­li zlo od do­bra; zlo je u ko­ri­je­nu sje­kao, a za do­bro je bio spre­man i svoj ži­vot da da. Jo­van je uz Ga­vri­la po­stao naj­zna­me­ni­ti­ji haj­duk svo­ga kra­ja.
Pri­je ne­go što je iz­bio srp­ski usta­nak Jo­van se ože­nio Jo­va­nom, ko­ja je bi­la uda­ta za Kru­ni­ća u Pi­vi. Jed­nom pri­li­kom kad se vra­ćao u Mo­ra­ču pu­to­vao je na ko­nju i na iz­vo­ru je na­šao mla­du i li­je­pu Jo­va­nu, ko­ja je si­pa­la vo­du u bre­me­ni­cu da je no­si ku­ći. Za­u­sta­vio se, za­tra­žio vo­de da pi­je, bo­lje se za­gle­dao u li­je­pu Jo­va­nu i br­zo do­nio od­lu­ku: da joj po­nu­di da osta­vi Kru­ni­ća i da ide s njim. Ona ni­je mno­go raz­mi­šlja­la, jer je odav­no ču­la za Jo­va­na, gla­so­vi­tog haj­du­ka, te je pri­sta­la, uz­ja­ha­la na ko­nja i oti­šla s njim u Mo­ra­ču. To je po na­rod­nom pri­ča­nju bio naj­ljep­ši par ko­ji se ika­da po­ja­vio pred mo­rač­ki ma­na­stir na na­rod­nim sa­bo­ri­ma. Kru­ni­ći ovu ot­mi­cu ni­je­su du­go vre­me­na za­bo­ra­vi­li, pa su jed­nom pri­li­kom do­šli u Je­ze­ra da se osve­te, iako je pro­šlo mno­go vre­me­na i Jo­va­no­vi unu­ci bi­li po­od­ra­sli i pu­ške no­si­li. No Kru­ni­ći­ma ni­je po­šlo za ru­kom da ne­ko­ga ubi­ju, ne­go su se za­do­vo­lji­li tim što su po­pa­li­li ne­ko­li­ko sta­ja i si­je­na.
Na­rod ni­je za­bo­ra­vio pod­vi­ge Jo­va­na Ši­ba­li­je, bar­jak­ta­ra usta­nič­ke voj­ske iz slav­nih da­na Pr­vog srp­skog ustan­ka. O nji­ho­vom pod­vi­gu na be­o­grad­skoj tvr­đa­vi se pri­ča: Kad je srp­ska voj­ska do­šla na do­mak tvr­do­ga Be­o­gra­da, sva je Sr­bi­ja sa zeb­njom če­ka­la ho­će li us­pje­ti voj­sci da za­u­zme grad. Tur­ci su se lju­to bra­ni­li, bi­li su na­u­mi­li da po­što po­to osvo­je grad. Bi­la im je ve­li­ka sra­mo­ta što su iz­gu­bi­li svu Sr­bi­ju, pa su za­to htje­li da pred svi­je­tom po­ka­žu sna­gu, da na be­o­grad­skim be­de­mi­ma slo­me usta­nič­ku voj­sku. U gra­du sa do­sta mu­ni­ci­je i oruž­ja tur­ski ta­bo­ri su bi­li da­no­noć­no na opre­zu, če­ka­li su glav­ni na­pad. Na vi­so­kim i utvr­đe­nim be­de­mi­ma še­ta­le su tur­ske gla­ve­ši­ne, osma­tra­le po­kret srp­ske voj­ske i iz­da­va­le na­red­be za pred­sto­je­ću bit­ku. De­se­ti­ne tur­skih to­po­va bi­lo je okre­nu­to put Sr­bi­je, a hi­lja­de pu­ša­ka vi­ri­lo iz pu­škar­ni­ca; sa­mo se če­kao mo­me­nat pa da svi od­je­dan­put za­gr­me sa tvr­dih be­de­ma. U gra­du su se oštri­le sa­blje i lju­ti ja­ta­ga­ni za srp­ske gla­ve, ako bi ču­dom Sr­bi­ma uspje­lo da se po­mo­le na be­de­mi­ma.
Pro­tiv sil­nih i sprem­nih Tu­ra­ka ko­ji­ma ni­je ne­do­sta­ja­lo oruž­ja, mu­ni­ci­je, hra­ne i vo­de išla je na­rod­na srp­ska voj­ska sa ma­lo hra­ne i još ma­nje oruž­ja. Ne­ko­li­ko tre­šnje­vih to­po­va ni­je mo­glo raz­bi­ti be­de­me, otvo­ri­ti ka­pi­je i ućut­ka­ti tur­ske to­po­ve. Na jed­noj stra­ni bi­la je si­la Tur­ska, a na dru­goj iz­mu­če­na ali oslo­bo­đe­na ra­ja, umor­na od te­ških bor­bi i bo­je­va. Pa šta su on­da mo­gli Sr­bi oče­ki­va­ti! Iz­gle­da­lo je svi­ma, sa­mo ne nji­ma, da je uza­lud­na bor­ba za Be­o­grad. Mi­slio je svi­jet da će se na vi­so­kim be­o­grad­skim be­de­mi­ma sve srp­ske po­bje­de pre­tvo­ri­ti u po­raz. Ali se svi­jet grd­no pre­va­rio. Tur­ska si­la u Sr­bi­ji bi­la je pri iz­di­sa­ju. Nje­nu naj­ve­ću tvr­đa­vu, Be­o­grad, op­sje­da­la je mla­da, pre­po­ro­đe­na na­rod­na voj­ska. Ovu ne­kad po­tla­če­nu ra­ju usta­nak je pre­tvo­rio u lju­te bor­ce i za­to­če­ni­ke slo­bo­de. Na­iz­gled su bi­li kao i pri­je, ali im je u gru­di­ma plam­tje­lo sr­ce za bor­bom i osve­tom. Za slo­bo­du, za slo­bod­nu Sr­bi­ju bi­li su sprem­ni da po­lo­že svi do jed­no­ga svo­je ži­vo­te. Nji­hov vožd Ka­ra­đor­đe, znao je ko­li­ku sna­gu pred­sta­vlja nje­go­va raz­i­gra­na Sr­ba­di­ja. Znao je da će se na nje­go­vu za­po­vi­jest kao la­vi­na sru­či­ti na be­de­me sva nje­go­va voj­ska, ali znao je i to da će na tim istim be­de­mi­ma iz­gu­bi­ti svo­je naj­bo­lje voj­vo­de i bor­ce. Umje­sto usta­nič­kog za­no­sa, umje­sto po­let­nog ju­ri­ša, vožd je od­lu­čio da lu­kav­stvom do­sko­či ne­pri­ja­te­lju. Oku­pio je oko se­be svo­je naj­bo­lje voj­vo­de. Me­đu nji­ma je i srp­ski bar­jak­tar Jo­van Ši­ba­li­ja.
Na do­go­vo­ru ri­je­še da Jo­van Ši­ba­li­ja – zna­ni Kr­dža­li­ja, oda­be­re če­tr­de­set dru­go­va i s nji­ma da pre­va­rom uđe u grad.Če­tr­de­set oda­bra­nih ju­na­ka sa Jo­va­nom sa­kri­ju u nje­dri­ma i pod sku­to­ve ma­le pu­ške i no­že­ve i sa bi­je­lim za­sta­va­ma kre­nu put gra­da. Osta­ve usta­nič­ku voj­sku da se spre­ma za po­sled­nji ve­li­ki ju­riš. Tur­ci su mi­sli­li da ovi Sr­bi idu na pre­da­ju, pa ja­ve agan­li­ja­ma ho­će li im otvo­ri­ti ka­pi­ju. Agan­li­je su ovu vi­jest je­dva do­če­ka­li zbog gra­đa­na i voj­ske. Od­mah na­re­de da se Sr­bi uve­du u grad.Tur­ci otvo­ri­še glav­nu ka­pi­ju. Jo­van sa če­tr­de­set ju­na­ka pr­vi uko­ra­či u grad. Na otvo­re­noj ka­pi­ji me­đu Tur­ci­ma Jo­van Ši­ba­li­ja iz­vu­če svo­ju ku­bu­ru i ubi pr­vog Tur­či­na. U tom ča­su če­tr­de­set bo­ra­ca uda­ri na naj­bli­že Tur­ke. Po­če kr­va­vi okr­šaj na vra­ti­ma Stam­bol-ka­pi­je. Dok su cik­ta­le pu­ške, si­je­va­li no­že­vi, dok se pro­li­va­la krv, put ka­pi­je su kao so­ko­lo­vi ju­ri­ša­li srp­ski od­re­di. Slav­ni rat­ni­ci Va­so Ča­ra­pić i Uzun-Mir­ko sa svo­jim od­re­dom pr­vi su sti­gli na ka­pi­ju. Za­met­nu­la se že­sto­ka bor­ba. Ka­pi­ja je sta­ja­la otvo­re­na. Ži­vo­ti­ma naj­bo­ljih bio je pro­kr­čen put u tvr­di grad. Usta­nič­ka voj­ska je sla­vi­la po­bje­du.
Od če­tr­de­set Jo­va­no­vih dru­go­va osta­lo je u ži­vo­tu sa­mo se­dam. I Jo­van je bio te­ško ra­njen. Na vra­ti­ma Be­o­grad­skog gra­da po­lo­ži­li su svo­je ži­vo­te za slo­bo­du srp­skog na­ro­da i dva zna­me­ni­ta ju­na­ka Va­so Ča­ra­pić i Uzun-Mir­ko...“
(Na­sta­vi­će se)