Še­strem je sklon da tra­di­ci­ju, pa čak i le­gen­de i sa­me sno­ve, spa­ja tra­že­ći što pot­pu­ni­ji iz­raz. Te­ško mu je da sa­gle­da čo­vje­ka do kra­ja a po­go­to­vo da ode da­lje od onog što su da­li naj­ve­ći nor­dij­ski pi­sci, po­seb­no Hen­ri Ib­zen. Že­lio bi da i sam do­seg­ne do tih naj­du­bljih po­no­ra ljud­ske pri­ro­de s tim što bi za­dr­žao svo­ju či­stu emo­ci­o­nal­nost. Film mo­ra da ima di­men­zi­je stvar­no­sti i sli­ka je vi­še od sa­me ri­je­či pa je on pre­tva­ra u pro­stor i iz­raz ka­ko bi do­šli što pri­je do shva­ta­nja o slo­že­no­sti i ne­do­ku­čvo­sti ljud­ske pri­ro­de. Še­strem je od po­čet­ka film sma­trao ve­li­kim iza­zo­vom ko­ji ga je vo­dio estet­skom do­ži­vlja­ju. Čo­vje­ka mo­že­mo da su­prot­sta­vi­mo pri­ro­di, ali to ne zna­či i po­dr­šku is­klju­či­vo­sti, s ob­zi­rom da su va­žni či­ni­o­ci ko­ji mi­je­nja­ju naš od­nos pre­ma zbi­va­nji­ma. Otu­da je on tra­žio mo­guć­no­sti da ar­ti­ku­li­še svoj iz­raz i u čo­vje­ku i u sa­moj pri­ro­di, jer su to dje­lo­vi upra­vo jed­ne iste cje­li­ne. On to iz­vo­di ve­o­ma vje­što, ali ni­gdje ne pre­la­zi u ar­ti­fi­ci­jel­nost, na­sto­je­ći da mu čo­vjek, pri­ro­da, pro­šlost i is­ku­stvo za­jed­nič­ki po­mog­nu u or­ga­ni­zo­va­nju si­tu­a­ci­ja ko­je se is­ka­zu­ju kao auten­tič­nost film­ske sli­ke.
Da bi po­sti­gao ono što že­li, od­ba­cio je po­vr­šnost ra­ni­je vi­đe­nih fil­mo­va i te­žio iz­bo­ru de­ta­lja ko­ji će bi­ti sa­svim svje­ži, ori­gi­nal­ni i ko­ji će u nje­go­vim kom­po­zi­ci­ja­ma iz­gle­da­ti kao struk­tu­ral­ni ele­men­ti jed­ne sa­svim od­re­đe­ne sin­tak­se. Še­strem je tu za­i­sta ve­li­ki maj­stor a sve te nje­go­ve vr­li­ne po­tvr­đu­ju se upra­vo u fil­mu „Od­met­nik Ej­vind i nje­go­va že­na”. Pri­su­stvo le­gen­de i fol­klo­ra osje­ća se u iz­bo­ru glav­nog ju­na­ka. Taj nje­gov Ej­vind je jed­na od onih po­zna­tih lu­ta­li­ca ko­je se ta­ko če­sto ja­vlja­ju u sa­ga­ma, po­e­ma­ma pa i po­zo­ri­šnim tek­sto­vi­ma. Za ovaj film ko­ri­šće­na je ta­ko­đe po­zo­ri­šna pod­lo­ga s tim što je rad­nja lo­ci­ra­na u XVI­II vi­jek. Bun­tov­nik do­la­zi iz­ne­na­da, po­ku­ša­va da se smi­ri, da se po­na­ša kao i osta­li, da ži­vi nji­ho­vim ži­vo­tom, ali je to za nje­ga pot­pu­no ne­mo­gu­će — te­ško je iz­ma­ći sud­bi­ni i gla­su ko­ji za njim ide. To je ono sud­bin­sko što će u ka­sni­jim dje­li­ma bi­ti još vi­še na­gla­ša­va­no i raz­vi­ja­no, dok se ne stvo­ri pro­stor, kao u „Sa­bla­snom ko­či­ja­šu”, za pri­su­stvo ira­ci­o­nal­nih ele­me­na­ta i po­ja­va. Sve je ta­ko li­je­po da bi za Ej­vin­da bi­lo stvar­no; uspio je da do­đe do ima­nja, do že­ne ko­ja i po­red to­ga što je udo­vi­ca ni­je iz­gu­bi­la vje­ru u ži­vot i u ko­joj mo­že da se ja­vi pra­va lju­bav. Njoj je po­treb­na po­moć i ona mu da­je po­sao, ali se sve na to­me ne za­vr­ša­va — to je spo­red­no, s ob­zi­rom na emo­ci­o­nal­ne iz­li­ve i pra­vu lju­bav ko­ja se ja­vlja. Še­strem umi­je ve­o­ma re­a­li­stič­ki i da na­či­ni at­mos­fe­ru u ko­joj ima iz­vor­no­sti i onog pra­vog ži­vo­ta ko­ji se pre­po­zna­je po de­ta­lji­ma, ne­po­sred­no­sti od­no­sa, sva­ko­dnev­nim po­stup­ci­ma i onim, go­to­vo be­zna­čaj­nim rad­nja­ma. Za nje­ga je lju­bav po­tre­ba za spo­koj­stvom, a ono sa na­gla­ša­va upra­vo kroz iste su­bjek­tiv­ne re­ak­ci­je ko­je ova dva bi­ća is­po­lja­va­ju u obič­nim i po­zna­tim si­tu­a­ci­ja­naa. Što su oni od­re­đe­ni­ji i pri­sni­ji to je mo­guć­nost za is­ka­zi­va­njem ši­ra i Še­strem o to­me vo­di ra­ču­na. Ka­da svoj opis ove si­tu­a­ci­je za­vr­ši, osje­ća se že­lja za iz­vje­snim bla­žen­stvom. Nji­ho­va sre­ća je sa­svim od­re­đe­na i ka­da na nju ni­šta ne bi dje­lo­va­lo spo­lja, mo­žda bi mo­gla da tra­je vječ­no.
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić
film­ski i TV re­di­telj