Pri­re­dio: mr Ve­se­lin Dr­lje­vić


Ro­đen je u Do­njoj Mo­ra­či, u se­lu Ba­re, od oca To­ma i maj­ke Ma­re, pa je u pre­da­nju po­zna­ti­ji kao No­vo Ma­rin. Mar­ko Iva­nov, sin po­pa i kne­za Iva­na, a unuk kne­za Ra­da (ro­do­na­čel­nik brat­stva) imao je 7 si­no­va: To­ma, An­to­ni­ja, No­va, Ili­ju, La­ki­ća, Ni­ku i Pa­u­na. To su bi­li ve­li­ki ju­na­ci i osvet­ni­ci svo­ga vre­me­na ko­je je opje­va­la na­rod­na pje­sma. Naj­i­zra­zi­ti­ji li­ko­vi su Ka­du­šić La­kić i Ali­ma­nić No­vo. Pje­sma po­mi­nje i Mar­ko­vić Ni­ko­lu, ko­jeg je ubio Ibro Đur­đe­vić iz gra­da Ko­la­ši­na. Osve­ti­li su ga brat Ili­ja i stric Ra­du­le, knez mo­rač­ki (otac slav­nog voj­vo­de Mi­ne) ubiv­ši Asa­na Đur­đe­vi­ća, be­ga ko­la­šin­skog. Sta­ra ro­vač­ka ep­ska pje­sma iz se­la Li­je­šnja opi­su­je je­dan do­ga­đaj krv­ne osve­te ko­ji se zbio pri­je 1794. iz­me­đu Lje­šnja­na–Jan­ko­vi­ća i Mo­ra­ča­na–Ra­do­vi­ća. No­va Ra­do­vi­ća, osvet­ni­ka i za­štit­ni­ka ne­ja­či u svom ple­me­nu, pje­sma zo­ve Ali­ma­ni­ćem. Ne po­mi­nje se No­vo­vo bar­jak­tar­stvo. Bar­jak­tar No­vo Ra­do­vić je le­gen­dar­na lič­nost brat­stva Ra­do­vi­ća i Do­nje Mo­ra­če.
No­vo je po­zna­ti­ji u brat­stve­nič­kom pre­da­nju kao No­vo Ma­rin, po maj­ci Ma­ri, jer mu je otac To­mo Mar­kov ra­no stra­dao od Tu­ra­ka. No­vo je bio ve­li­ki ju­nak i ve­li­ki bo­rac za prav­du.
Vla­di­ka Pe­tar Pr­vi ga je bla­go­slo­vio za bar­jak­ta­ra is­pred se­la Ba­ra i brat­stva Ra­do­vi­ća.
Ostao je za­pam­ćen u pre­da­nju kao pra­vi­čan čo­vjek jer je šti­tio se­o­sku i ple­men­sku ne­jač. Ta­ko se zbog To­do­ra Ko­vi­ja­ni­ća iz se­la Đu­đe­vi­ne su­ko­bio sa Jan­ko­vi­ći­ma (Jo­ša­no­vi­ći­ma) iz Li­je­šnja u Rov­ci­ma, jer su To­do­ru opljač­ka­li ko­ze. Do­šlo je i do te­ške po­gi­bi­je, u ko­joj su Jan­ko­vi­ći ubi­li La­ki­ća, bra­ta No­vo­va, a No­vo za osve­tu ubi­je Trip­ka, bra­ta Ra­do­va­na Jan­ko­vi­ća, lje­šan­skog kne­za, ko­ji je bio đa­kon u ma­na­sti­ru Mo­ra­či. Za­to je pao u ne­mi­lost kod vla­di­ke Pe­tra Pr­vog. Po pre­da­nju, o tom ne­mi­lom do­ga­đa­ju vla­di­ku je pi­smom oba­vi­je­stio ar­hi­man­drit Ak­sen­ti­je Šun­dić. Dok je vla­di­ka či­tao pi­smo iz­re­kao je tri te­ške kle­tve za No­va To­mo­va mo­rač­kog bar­jak­ta­ra:
„Ne zna­lo mu se gro­ba ni mra­mo­ra”,
„Da­bog­da mu se trag ogu­bao” i
„Da­bog­da mu se trag utro”.
Po pre­da­nju, pr­ve dvi­je su se ob­i­sti­ni­le, a tre­ću je sam vla­di­ka pre­i­na­čio i po­no­vo dao bla­go­slov po­tom­stvu bar­jak­ta­ra No­va.
Kad je išla „Ka­ra­đor­đe­va pa­ra­da” iz Mo­ra­če 1809. go­di­ne u su­sret Ka­ra­đor­đu, No­vo je bio bar­jak­tar či­ta­vog od­re­da, ko­ji je pred­vo­dio voj­vo­da Mi­na, pa ga je za­mi­je­nio Jo­van Ši­ba­li­ja. Kad su ušli du­blje u tur­sku te­ri­to­ri­ju pri­mi­je­ti­li su, da­le­ko na­spram se­be, ne­ku voj­sku za ko­ju ni­je­su zna­li či­ja je. Ja­vi­li su se bar­jak­tar No­vo i nje­gov po­bra­tim, „ne­ki” Bra­to­no­žić, da za­jed­no po­đu da iz­vi­de. I ta­mo su ih Tur­ci za­ro­bi­li i sa­sje­kli na ko­ma­de, te se ta­ko ob­i­sti­ni­la pr­va kle­tva vla­di­či­na.
Po­sli­je to­ga gu­ba, te­ška bo­lest, po­mo­ri No­vo­ve srod­ni­ke. Svi po­mru sem de­se­tak se­sta­ra i sna­ha i Bo­žo, po­smr­če No­vo­vo. To je bi­lo je­di­no mu­ško di­je­te u ku­ći. „Zad­nja svi­je­ća”. I nje­ga spo­pa­nu ne­ka­kve kra­ste da je je­dva di­sao. Vi­di to Ri­sto Mi­lu­ti­nov i pred­lo­ži že­na­ma da idu na Ce­ti­nje kod vla­di­ke Pe­tra Pr­vog da ga mo­le da ski­ne kle­tvu. Ina­če se Ri­sto do­bro po­zna­vao sa go­spo­da­rom. Uče­stvo­vao je u mi­re­nju za­va­đe­nih po­ro­di­ca po Rov­ci­ma i Mo­ra­či po vla­di­či­nu bla­go­slo­vu.
Po do­la­sku na Ce­ti­nje, go­spo­dar ni­je htio od­mah da pri­mi po­ro­di­cu No­vo­vu ko­li­ko je bio ljut na mr­tvo­ga No­va. Na­kon dva da­na Ri­sto­vog kle­ča­nja na pra­gu ma­na­sti­ra vla­di­ka je po­pu­stio i pri­mio Ra­do­vi­će i ski­nuo kle­tvu s ma­lo­ga Bo­ža. Po pre­da­nju, re­kao je: „No­si­te ga na Ka­me­ni­cu Kr­njič­ku i umij­te”. Ka­že se da­lje u pre­da­nju da je to bi­la ne­ka lje­ko­vi­ta vo­da u Lje­šan­skoj na­hi­ji na pu­tu za Ce­ti­nje. Tu su ga umi­li i sve kra­ste su pa­le s nje­ga, a ka­sni­je, od Bo­ža No­vo­va se raz­vi­lo ja­ko po­tom­stvo ko­je je da­lo ve­ći broj gla­va­ra i ugled­nih brat­stve­ni­ka u Do­njo­mo­rač­koj i Li­pov­skoj ka­pe­ta­ni­ji.
Ova krv­na osve­ta iz­me­đu Ra­do­vi­ća i Jan­ko­vi­ća do­go­di­la se po­čet­kom XIX vi­je­ka, a ne kra­jem XVI­II vi­je­ka, ka­ko mi­sle ne­ki hro­ni­ča­ri. Do­go­di­lo se iz­me­đu Ra­do­vi­ća i Ko­vi­ja­ni­ća i vi­še­stru­ko kum­stvo.(Na­sta­vi­će se)