<br /> Ga­vri­lo Bo­žov Ši­ba­li­ja ro­đen je oko 1760. go­di­ne. U vri­je­me Ka­ra­đor­đe­vog ustan­ka imao je ja­ku haj­duč­ku dru­ži­nu od 40 ple­me­ni­ka, uglav­nom Gor­njo­mo­ra­ča­na. U toj če­ti bio je i nje­gov brat Jo­van. Nji­ho­va haj­duč­ka dru­ži­na če­to­va­la je po Bo­sni, Her­ce­go­vi­ni i Sr­bi­ji. Od Đur­đe­va do Mi­tro­va da­na išli su u haj­du­či­ju, a zi­mu su pro­vo­di­li u Gor­njoj Mo­ra­či. Tu je Ga­vri­lo imao ku­ću i jed­nu nji­vu.
Bio je glav­na Ka­ra­đor­đe­va ve­za sa vla­di­kom Pe­trom i mo­rač­kim voj­vo­dom Mi­nom Ra­do­vi­ćem. Po­sli­je po­gi­bi­je bra­ta Jo­va­na na Sje­nič­kom po­lju 1809. go­di­ne bar­jak je na­sli­je­dio Ga­vri­lo. Ka­ra­đor­đe mu je po­klo­nio sa­blju na ko­joj je pi­sa­lo „TU­RAN­BE­GO­VIĆ“.
Mar­ko Vu­ja­čić pi­še da je bar­jak­tar Ga­vri­lo Ši­ba­li­ja u na­ro­du ostao za­pam­ćen kao haj­duk, ha­ram­ba­ša, pa­me­tan i mu­dar na­rod­ni star­je­ši­na. Za sve va­žni­je po­slo­ve svo­ga ple­me­na pi­ta­li su ga lju­di za sa­vjet. Nje­go­va se ri­ječ po­što­va­la i ci­je­ni­la. Na­da­le­ko je bi­la ču­ve­na Ga­vri­lo­va do­vi­tlji­vost i spret­nost. U do­ba mi­ra umio je kao ni­ko da iz­mi­ri za­va­đe­ne i iz­gla­di spo­ro­ve, a u do­ba bor­bi i haj­du­ko­va­nja znao se sna­ći i vje­što do­sko­či­ti ne­pri­ja­te­lju. Opje­van je u na­rod­nim pje­sma­ma. O nje­mu ima pri­ča ko­je još ži­ve u na­ro­du.
Kao pred­stav­nik sje­ver­ne Cr­ne Go­re i Her­ce­go­vi­ne bio je uče­snik na Kon­fe­ren­ci­ji u Bu­ku­re­štu 1812. go­di­ne.
Pre­se­lio se u Ža­bljak, ple­me Drob­nja­ci. Umro je 1840. go­di­ne. Imao je 7 si­no­va i dvi­je kće­ri. Si­no­vi su mu po­mr­li mla­di, ta­ko da od bar­jak­ta­ra Ga­vri­la ne­ma mu­ških po­to­ma­ka.

Ga­vri­lu Ši­ba­li­ji

Pod gor­di­jem Dur­mi­to­rom,
U go­ra­ma na pro­plan­ku,
Ta­mo tru­nu sta­re ko­sti
Ve­li­ko­me div – ju­na­ku!

U či­joj se ru­ci ne­kad
Srp­ski alaj – bar­jak vi­ja,
A to ni­ko dru­gi ni­je –
Do Ga­vri­lo Ši­ba­li­ja!

Ko­li­ko je usta­ni­ka,
Sa To­pol­skim bi­lo on­da,
Kad je nje­mu Ka­ra – Đo­ka,
Svo­jom ru­kom bar­jak do­da!
„Dr­ži bar­jak vo­je­vo­do,“
Ta­ko mu je vo­đa re­ka,
„Ako ne­ko ima bo­lji?
Nek se ja­vi is­pri­je­ka!“

Šta tu bje­še vi­te­zo­ve
Za bar­ja­kom ko­ji ve­ne,
Ali ni­ko re­ka ni­je:
„Ta pri­pa­da sla­va me­ne“!

Jer on ni­je ta­ko la­ko
Do to­li­ke sla­ve do­ša,
No ka vi­tez i ka ju­nak,
I kr­va­vi pu­ško­no­ša!

A Jo­va­na, bra­ta mu je,
Po­gu­bio Tu­ran – be­že
I bo­sa­nac, od uda­ra
Jo­va­no­va ma­ča, le­že!

Ko­li­ko će ži­vjet mo­ći
Ta dva srp­ska ve­li­ka­na,
Dok je lju­di i gu­sa­la,
I Lov­će­na i Bal­ka­na! “

(Ha­dži – Ra­do­van Be­ći­ro­vić Tre­bje­ški)

„Ga­vri­lo je bio čo­vjek iz­van­red­ne bi­stri­ne i krep­ko­sti, ne­ve­lik ra­stom, ali čvrst i sna­žan. Bio je hra­bar i u sve­mu po­sto­jan. Pre­ma Tur­ci­ma bio je ne­po­mir­ljiv: pra­vi osvet­nik i haj­duk. Šti­tio je po­tla­če­ni na­rod od tur­skog bi­je­sa. Stro­go je ka­žnja­vao zu­lum­ća­re. Pri­ča se, kad bi Tur­ci sa­zna­li da su u nji­ho­vim ili su­sjed­nim se­li­ma na­la­zi Ga­vri­lo sa dru­ži­nom da su kao mah­ni­ti hi­ta­li da još za sun­ca za­tvo­re svo­je ku­le i utvr­de ka­pi­je. Ali, ne je­dan­put, on je sa svo­jom če­tom uli­je­tao i u ova tur­ska na­se­lja, ko­ja su ga sprem­na če­ka­la, i oštri­com ja­ta­ga­na vra­ćao im kr­va­vi dug po­ro­blje­ne ra­je. Bio je pra­vi­čan pre­ma svi­ma, svo­joj dru­ži­ni, na­ro­du, pa čak i ne­pri­ja­te­lju. Ni Tur­ci­ma do­bro ni­je vra­ćao zlom. U to­me je išao to­li­ko da­le­ko da je su­zbi­jao sva­ko na­si­lje, pa i ono ko­je su bi­li sklo­ni da uči­ne nje­go­vi haj­du­ci nad ne­za­šti­će­nim tur­skim ži­vljem. Bla­go­da­re­ći nje­mu is­pod haj­duč­kog no­ža osta­li su u ži­vo­tu mno­gi Tur­ci ako su ikad išta do­bro uči­ni­li ra­ji. Sve­tio se sa­mo zli­ca­ma i zu­lum­ća­ri­ma. Ni­je bio ko­ri­sto­lju­biv i od če­to­va­nja je imao ma­lo ko­ri­sti. Obič­no je vas pli­jen di­je­lio dru­ži­ni, a za se­be je uzi­mao je­di­no oruž­je: pu­ške, sa­blje i no­že­ve. Nje­go­va že­na, ko­ja je bi­la od No­vo­se­la, vi­še je no jed­nom go­vo­ri­la:
„Za ku­ću i dje­cu ko­ri­sni­ja mi je ova jed­na nji­va u Mo­ra­ču no sve što mi Ga­vri­lo iz če­te do­ne­se.“
(Mar­ko Vu­ja­čić: „Zna­me­ni­ti cr­no­gor­ski i her­ce­go­vač­ki ju­na­ci“)
(Na­sta­vi­će se)

Pri­re­dio:
mr Ve­se­lin Dr­lje­vić