PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Bi­ser Cr­ne Go­re je je­ze­ro ko­je Cr­no­gor­ci na­zi­va­ju Ska­dar­sko je­ze­ro, Al­ban­ci Li­će­ni Sko­drs, a sta­ri Ri­mlja­ni La­cus La­be­a­tis. To je naj­ve­će je­ze­ro na kop­nu u ju­go­i­stoč­nom di­je­lu na­še ze­malj­ske ku­gle, a po­seb­no na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu. Ovo je­ze­ro je već opje­va­no u mno­gim pje­sma­ma i knji­ga­ma.
Dan po­sli­je na­šeg lo­va na ri­je­ci ko­ji smo opi­sa­li u pret­hod­nom po­gla­vlju, spu­sti­li smo se niz Mi­si­si­pi ove ze­mlje, ali ne ovaj put na lon­dri, ne­go na jed­nom od ma­lih ita­li­jan­skih pa­ra­bro­da ko­ji su odr­ža­va­li put­nič­ki sa­o­bra­ćaj na Ri­je­ci Cr­no­je­vi­ća i na Ska­dar­skom je­ze­ru i obez­bje­đi­va­li ve­zu do vo­za pre­ko pre­ko Su­tor­ma­na do Ba­ra. Naš cilj bio je Vir­pa­zar, naj­ve­će cr­no­gor­sko mje­sto na Ska­dar­skom je­ze­ru i glav­no mje­sto Crm­nič­ke na­hi­je. Pa­ra­brod je pro­la­zio po­red svih onih li­je­pih mje­sta ko­ja su nam još bi­la u svje­žem sje­ća­nju od pret­hod­nog da­na ko­ji smo pro­ve­li u lo­vu na ri­je­ci. Is­pred nas je le­žao bi­ser Cr­ne Go­re u svoj svo­joj lje­po­ti ko­ja osva­ja: ne­bo­pla­vo Ska­dar­sko je­ze­ro, pre­pu­no ga­le­bo­va i ča­ma­ca, oivi­če­no na is­to­ku sni­je­gom pre­kri­ve­nim al­ban­skim Al­pi­ma.
Ako se Kim­sko je­ze­ro u ba­var­skoj na­zi­va „ba­var­skim mo­rem”, Ska­dar­sko je­ze­ro se sa još vi­še pra­va mo­že na­zva­ti mo­rem, i to ‘„cr­no­gor­sko-al­ban­skim mo­rem”, po­što je sa svo­jom po­vr­ši­nom od 262 ki­lo­me­tra kva­drat­na če­ti­ri pu­ta ve­će od Kim­skog je­ze­ra, a u po­ro­đe­nju s austrij­skim mo­ri­ma ve­će je vi­še od pet pu­ta od Ater­skog je­ze­ra u gor­njoj Austri­ji ili tri­na­est pu­ta od ko­ru­škog Ver­ter­skog je­ze­ra. Ovoj zna­čaj­noj ve­li­či­ni od­go­va­ra­ju i nje­go­va du­ži­na i ši­ri­na, jer je du­ži­na 40, a ši­ri­na 14 ki­lo­me­ta­ra dok se pro­sječ­na du­bi­na pro­cje­nju­je na 10 me­ta­ra. Ono što je pred­nost Ska­dar­skog je­ze­ra u od­no­su na sva osta­la je­ze­ra u Evro­pi je­ste ve­li­ko bo­gat­stvo ostr­vi­ma, ko­jih je tri­de­set i pet. Po­što cr­no­gor­sko-tur­ska gra­ni­ca pro­la­zi sre­di­nom Ska­dar­skog je­ze­ra, ne­ka ostr­va pri­pa­da­ju Cr­noj Go­ri, a ne­ka Tur­skoj, ali Cr­noj Go­ri pri­pa­da­ju naj­ve­ća i naj­ljep­ša od njih. Na sa­mom vr­hu, po­red već po­me­nu­tog kop­na Li­po­njak, ko­je je dje­li­mič­no rječ­no a dje­li­mič­no je­zer­sko ostr­vo, na­la­zi se cr­no­gor­sko ostr­vo Vra­nji­na. Ono na svo­joj sje­ve­ro­za­pad­noj gra­ni­ci ima lu­ku istog ime­na, na ju­go­i­stoč­noj gra­ni­ci na­la­zi se je­dan ma­na­stir, a na dva pla­nin­ska vr­ha od tri­sta me­ta­ra vi­si­ne, ko­ja po svom ob­li­ku pod­sje­ća­ju na še­ćer­ne ko­li­be, na­la­zi se znak ko­ji je vi­dljiv već iz da­lji­ne. Na svo­jim vr­ho­vi­ma oni skri­va­ju ve­li­ke ro­vo­ve sa­gra­đe­ne od ka­me­nih blo­ko­va i opre­mlje­ne za­štit­nim na­si­pi­ma, ko­ji po­ti­ču još iz tur­skog do­ba. Pre­ma isto­rij­skim do­ka­zi­ma, Vra­nji­na je po­sta­la ostr­vo tek iz­me­đu 1200. i 1233, a pri­je to­ga bi­la je po­lu­o­str­vo po­ve­za­no sa kop­nom. A na tre­ćem cr­no­gor­skom ostr­vu, Le­sen­dru, na­la­zi se tvr­đa­va, na če­tvr­tom Gr­mo­žu­ru na­la­zi se za­tvor za te­ške pre­stup­ni­ke, a Ve­li­ka Ča­ko­vi­ca, Ma­la Ča­ko­vi­ca, Star­če­vo, Mu­rić, Mo­rač­nik i Top­ča­lo­va su ta­ko­đe cr­no­gor­ska ostr­va. Na ne­ki­ma od njih na­la­ze se osta­ci ljud­skih na­se­lja, ko­ja je raz­ni­je­la vo­da. Je­di­no ve­li­ko ostr­vo ko­je pri­pa­da Tur­skoj je­ste ve­li­ko kop­no u za­li­vu Hum hot­ski, ko­ji se pro­sti­re du­bo­ko u al­ban­sku te­ri­to­ri­ju na sje­ve­ru Ska­dar­skog je­ze­ra, ko­ji u se­bi ob­u­hva­ta još dva ma­la za­li­va, od ko­jih se je­dan pro­sti­re na za­pa­du do Helm pla­ni­ne, a dru­gi na is­to­ku do al­ban­ske obla­sti iz ko­je po­ti­če al­ban­sko ple­me Ka­stra­ti. Do sa­da se ni­je­dan stra­nac ni­je usu­dio da uđe u za­liv Hum hot­ski, u ko­ji se uli­va ri­je­ka Ga­šaj, od­u­stao je i dr Kurt Ha­sert 1892. ka­da je plo­vio po je­ze­ru, po­što – ka­ko je pi­sao – nje­go­va po­sa­da „ni­je ima­la že­lju da po­sje­ću­je ta­mo­šnje obal­ske sta­nov­ni­ke sklo­ne raz­boj­ni­štvu’’. Što se lo­va ti­če, Hum hot­ski je bio ve­o­ma bo­gat, po­što je či­ta­va ve­li­ka uva­la, ši­ro­ka ne­ko­li­ko mi­lja, ob­ra­sla naj­gu­šćom ši­ka­rom, ko­ju su na­sta­nji­va­le mno­ge vo­de­ne pti­ce, a me­đu nji­ma i pe­li­ka­ni. Dva ma­nja tur­ska ostr­va su Hjat i Skjas u ju­žnom di­je­lu Ska­dar­skog je­ze­ra, oba bez ne­kog ve­li­kog zna­ča­ja.
I oba­la ko­ja je ob­ra­sla tr­skom i vo­da ve­o­ma su bo­ga­te je­zer­skom di­vlja­či, jer u njoj ima je­gu­lje, ša­ra­na, štu­ke, lo­so­sa i li­nja­ka u ve­li­kim ja­ti­ma. Omi­lje­ni spe­ci­ja­li­te­ti iz ovog je­ze­ra ipak su: uklje­va, ri­ba slič­na sar­de­li, ko­ja se osu­še­na na­zi­va „sko­ran­ca”, i vr­sta li­sta „sko­balj”. Obje ove vr­ste ri­be sma­tra­ju se glav­nim iz­vo­znim ar­ti­kli­ma Cr­ne Go­re, a u iz­vo­zu ri­be, ko­ji je 1906, iz­no­sio sko­ro 117.000 ki­lo­gra­ma u vri­jed­no­sti od vi­še od pe­de­set hi­lja­da kru­na, ove vr­ste ri­be su naj­vred­ni­je i naj­bo­lje pla­će­ne. Sr­bi­ja, Ita­li­ja i Austro-Ugar­ska su dr­ža­ve ko­je uvo­ze ri­bu iz Cr­ne Go­re baš ovim re­do­sle­dom ka­ko su na­ve­de­ne, dok je iz­voz u Tur­sku mi­ni­ma­lan. Za lov ri­be ko­ri­ste se raz­li­či­te vr­ste mre­že: mre­ža ko­ja se spu­šta us­prav­no u mo­re, mre­ža za ba­ca­nje, mre­ža ko­ja se spu­šta na od­re­đe­nu du­bi­nu, po­o­vlač­na mre­ža i po­gon­ski sak, a ko­ri­sti se i ri­bar­ska vi­lju­ška (osti), ko­jom se na­ba­da ri­ba. Na ne­kim mje­sti­ma ko­ri­ste se i ri­bar­ski ko­še­vi. U sre­di­ni je­ze­ra ri­ba se hva­ta po­mo­ću ve­li­kih ča­ma­ca ti­pa lon­dre, na ko­ji­ma mo­gu da se po­dig­nu i je­dra, kao kod ita­li­jan­skih ča­ma­ca zva­nih Chi­o­og­gi­o­ot­ten, dok se uz oba­lu ri­ba hva­ta sa­mo po­mo­ću ma­njih ve­slač­kih ča­ma­ca ko­ji su istog ti­pa. Što se ti­če vje­tro­va ko­ji du­va­ju na Ska­dar­skom je­ze­ru, „da­ni­ka” ili „is­toč­nja­ka” (is­toč­nog vje­tra), „noć­ni­ka” (sje­ver­nog vje­tra), „mur­la­na” (za­pad­nog vje­tra) i „ju­žnja­ka” (ju­žnog vje­tra) opa­snost pri­je­ti sa­mo od is­toč­nja­ka ili noć­ni­ka, po­što oni mo­gu da od­ne­su plo­vi­la do stje­no­vi­te za­pad­ne oba­le i do sti­je­na ko­je se na­la­ze is­pred nje, ili do ta­ko­đe ve­o­ma kr­še­vi­te ju­žne oba­le, dok pre­o­sta­la dva vje­tra ko­ji du­va­ju u prav­cu sje­ver­ne i is­toč­ne oba­le ne pred­sta­vlja­ju opa­snost.
(NA­STA­VI­ĆE SE)