Pri­re­dio: mr Ve­se­lin Dr­lje­vić


Od nas vla­di­ke Pe­tra Mi­lo­va­nu u Mo­ra­ču, Per­ku, Jo­va­nu Mar­ko­vu i Iva­nu Ra­du­lo­vu i svi­jem Me­de­ni­ca­ma po­zdrav i ar­hi­pa­stir­ski bla­go­slov.
Ra­zu­mio sam ka­ko su Đu­đev­ci ubi­li va­ša dva bra­ta i po­bje­gli u Tur­sku ze­mlju, i ta­ko ču­jem da ih vi ni­je­ste će­ra­li ne­go da ste po­slu­ša­li Go­spo­di­na oca ar­ha­man­dri­ta Ak­sen­ti­ja i osta­le sve­šte­ni­ke i po­šte­ne lju­de, i ni­je­ste kće­li ni­ko­ga ubi­ti ni nji­ho­va imu­ća (ni­šta) uze­ti; i su­vi­še mi ka­žu da ste ih zva­li da se vra­te i da nji­ho­va si­ro­to­nja ne pro­si. Po­hval­no je to bo­go­u­god­no dje­lo ko­je će slu­ži­ti za (vaš) pri­mjer što ste se Bo­ga ubo­ji­li i mol­be sve­šte­nič­ke i gla­var­ske po­slu­ša­li i uči­ni­li kao do­bri hr­šća­ni i ka­ko po­šte­ni lju­di či­ne. Ja vam svi­je­ma bla­go­da­rim mo­le­ći sve­bla­go­ga Bo­ga da bla­go­slo­vi vas i va­še do­mo­ve, i da vi da­ru­je sva­ku sre­ću do­bri na­pre­dak u sve­mu. A pri to­me vas mo­li­mo da i u na­pri­jed bu­de­te do­bri lju­di i da po­slu­ša­te gla­va­re cr­no­gor­ske i brd­ske ka­da ta­mo do­đu, ko­ji će vas mo­li­ti kao što ve i ja sa ovim pi­smom mo­lim da uči­ni­te hri­sti­jan­sko dje­lo do kra­ja i da re­če­ne Đu­đev­ce po­vra­ti­te i na­mir pri­mi­te i da vi zlo pla­te po obi­ča­ju ze­malj­skom ka­ko sud re­če.
Na Ce­ti­nju, 28. apri­la 1814. Osta­jem vaš do­bro­že­ljat vla­di­ka Pe­tar

Ovo je po­sled­nje do­ku­men­to­va­no po­mi­nja­nje kne­za i bar­jak­ta­ra Mi­lo­va­na Mi­ja­to­va Me­de­ni­ce – Do­ži­ća. Ne zna se u po­ro­dič­nom pre­da­nju da li je uzeo uče­šća u bo­ju na Gor­njoj Mo­ra­či 1820. go­di­ne ka­da je imao naj­ma­nje 50 go­di­na ži­vo­ta. Po ro­do­slo­vu, Mi­lo­van je imao 4 si­na: Vu­če­tu, Jo­ka, Ju­ka i Šu­nja. Ne zna se po­sli­je smr­ti Mi­lo­va­no­ve ko je od njih če­tvo­ri­ce pre­u­zeo bar­jak i da li ga je uop­šte po­sje­do­vao. O to­me pre­da­nje ni­šta ne pam­ti, pa bi se mo­glo pret­po­sta­vi­ti da je bar­jak pro­pao.
Mo­ra­ča­ni su se stal­no kr­vi­li s ko­la­šin­skim Tur­ci­ma dok je Ko­la­šin bio pod sul­ta­nom.
Knez Mi­lo­van Do­žić, ko­ji je sta­no­vao na sa­moj gra­ni­ci, če­sto je sa svo­jim lju­di­ma uda­rao na Tur­ke i pli­je­nio ih, a Tur­ci su mu istom mje­rom vra­ća­li.
Jed­nom pri­li­kom Tur­ci ko­la­šin­ski, pri po­vrat­ku iz Nik­ši­ća, svra­te na ko­nak kod Mi­lo­va­na. Ovaj ih pri­mi u svom čar­da­ku i ugo­sti što je bo­lje mo­gao.
Uve­če su raz­go­va­ra­li naj­vi­še o upa­di­ma s jed­ne i dru­ge stra­ne; Mi­lo­van se prav­dao ka­ko ni­je sve kri­vi­ca ni do nje­ga, a Tur­ci su se ta­ko­đe prav­da­li i go­vo­ri­li ka­ko i ne­ko tre­ći na nji­hov ra­čun če­sto pu­ta upa­da i re­me­ti do­bre od­no­se iz­me­đu Ko­la­ši­na­ca i Mo­ra­ča­na.
Čim su Tur­ci oti­šli da spa­va­ju, Mi­lo­van uzme ne­ko­li­ko svo­jih lju­di, pre­đe gra­ni­cu, opli­je­ni ne­ke po­gra­nič­ne Tur­ke, pa se pred zo­ru po­vra­ti u svoj čar­dak i le­že i on da spa­va. Sju­tra­dan Mi­lo­van zo­ve iz kre­ve­ta že­nu da mu do­ne­se pre­o­bu­ku, i to ta­ko uči­ni da su tur­ski gla­va­ri vi­dje­li da se Mi­lo­van di­že iz kre­ve­ta.
Kad su Tur­ci pre­šli gra­ni­cu, nji­ho­vi im se ze­mlja­ci po­ža­le ka­ko ih je te no­ći Mi­lo­van po­pa­lio i pli­je­nio.
„Ka­kav Mi­lo­van, zlo vas sme­lo“, re­ko­še gla­va­ri, „pa mi smo sad s nje­go­va čar­da­ka, đe smo bi­li ugo­šće­ni kao pra­vi pri­ja­te­lji i s Mi­lo­va­nom mu­ha­be­ta­li. Mi sve na Mi­lo­va­na to­va­ri­mo, a no­ćas smo se uvr­je­ri­li da dru­gi ove zu­lu­me či­ne, a sve na nje­gov ra­čun.“
(Me­de­ni­ca Ra­do­sav: „An­to­lo­gi­ja cr­no­gor­ski aneg­do­ta“)
Sa­va – Cr­ni Mi­nin Me­de­ni­ca bio je ču­ve­ni ju­nak, voj­vo­da i bar­jak­tar mo­rač­ki. Sin mo­rač­ko–ra­vanj­skog kne­za Mi­ne Ja­ći­mo­va-Ra­do­sa­vo­va – i maj­ke Bo­ri­ke ro­đe­ne Vla­ho­vić, po ko­joj su ga zva­li i Sa­va Bo­ri­kin, kao što či­ta­vi ogra­nak po­tom­stva Mi­ni­na ima na­di­mak ,,Bo­ri­ki­ći“. Sa­va Cr­ni Me­de­ni­ca je bio kum­če ču­ve­nog uskoč­kog ju­na­ka Pe­tra Kr­ši­ka­pe.
Na­rod­no pre­da­nje pam­ti ga kao iz­u­zet­no vi­so­kog i ko­šča­tog čo­vje­ka. No­sio je do­la­mu suk­ne­nu, bi­je­lu, do pe­ta, a za pa­som mu je bi­lo ne­ko­li­ko ko­ma­da ma­lih pu­ša­ka i no­že­va. Imao je ogrom­ne br­ko­ve, pa je po­ja­vom dje­lo­vao za­stra­šu­ju­će. Ta­ko je i do­bio na­di­mak CR­NI.
Po pre­da­nju, po po­vrat­ku iz Sje­ni­ce, do­nio je u Mo­ra­ču pro­klet­stvo bu­la, jer u bo­je­vi­ma po mu­sli­man­skim se­li­ma ni­je šte­dio ni dje­cu. To pro­klet­stvo je Otaš, nje­gov sin, po­mi­njao na sa­mr­ti.
Sa­vin bar­jak je pre­šao u ru­ke si­nu Ota­šu, a po­tom Mi­lo­va­nu Pu­ni­ši­nu ko­ji je unuk Bo­ška Mi­ni­na, bra­ta Sa­ve Cr­nog. Ovo je je­di­ni Ka­ra­đor­đev bar­jak ko­ji je sa­ču­van do da­na­šnjeg da­na, od svih Ka­ra­đor­đe­vih bar­ja­ka po­di­je­lje­nih Rov­ča­ni­ma i Mo­ra­ča­ni­ma. Ču­va se u mu­ze­ju na Ce­ti­nju.
(Na­sta­vi­će se)


Mi­re­nje voj­vo­da

Voj­vo­da Sa­va Cr­ni, Me­de­ni­ca iz Mo­ra­če, i voj­vo­da Ka­ra­đor­đev, Mu­tap La­zar po­sva­di­še se pred Ka­ra­đor­đa. Ka­ra­đor­đe re­če: „Što ga ni­si pre­tr­peo Sa­vo?“, a Sa­va mu od­go­vo­rio: „Pre­tr­peo sam vi­še ne­go svo­ju že­nu“. Za tu ri­ječ htio je Mu­tap da po­si­je­če Sa­vu. Ta­da Ka­ra­đor­đe uhva­ti Mu­ta­pa za ru­ku i re­če: „Po­la­ko, Mu­ta­pe, da vam ob­ja­snim: ni­ko ni­ko­ga pre­tr­pe­ti ne mo­že ko­li­ko čo­vek svo­ju že­nu“.
Ta­ko ih je Ka­ra­đor­đe umi­rio.
(„Ko­ra­ci“, br. 1 – 2. Kra­gu­je­vac, 1972. go­di­ne, str. 94 od No­vi­ce Ša­u­li­ća)