Pi­še: Velj­ko Ra­čić


Po gla­vi sta­nov­ni­ka, ov­da­šnji no­vo­cr­no­gor­ski čo­vjek pr­vi je u sa­vre­me­noj Evro­pi kad je u pi­ta­nju iden­ti­tet­ska ma­ni­pu­la­ci­ja, sa­mo­po­ri­ca­nje i auto­de­struk­tiv­ni in­že­nje­ring. To je sve što ima od te­ške in­du­stri­je i pro­iz­vod­nje, uz to još da do­da­mo i pre­ra­du dr­ve­ta na pi­la­na­ma u Še­ku­la­ru kod Be­ra­na, što sa pre­ra­dom pe­le­ta pred­sta­vlja glav­ni iz­vor pri­ho­da.
Iden­ti­tet­ske man­tre o ne­ka­kvom sa­mo­ni­klom i po­seb­nom na­ci­o­nal­nom kor­pu­su u svje­tlu tra­že­nja se­be kroz mrač­ne hod­ni­ke i su­da­ra­nja sa so­bom po­pri­ma­ju obri­se po­ten­ci­jal­nog stre­sa i ri­zi­ka ko­ji vo­di do uz­ne­mi­ra­va­nja jav­no­sti ka­ko u ur­ba­nim dje­lo­vi­ma ta­ko i na se­o­skom pod­ruč­ju. To da je Cr­nu Go­ru oku­pi­ra­la Sr­bi­ja 1918. go­di­ne zna sva­ka ba­ba u Ka­tun­skoj i dje­lo­vi­ma Lje­šan­ske na­hi­je, ali ni­je znao i ne zna ni­ko iz Sr­bi­je, jer im to ni­ko za ovih sko­ro sto go­di­na - ni­je re­kao!
Po za­tam­nje­nim ku­lo­a­ri­ma i hod­ni­ci­ma ra­znih in­sti­tu­ci­ja i kan­ce­la­ri­ja još uvi­jek ti­nja pro­vin­cij­ski fa­ši­zam, ko­ji kao klup­ko če­ka da se od­mo­ta i raz­ot­kri­je oli­nja­li oko­šta­li neo­du­klja­ni­zam ko­ji je sra­stao sa po­gre­šno for­mi­ra­nim pro­vin­cij­skim men­ta­li­te­tom.
Ot­kad je Cr­na Go­ra ne­za­vi­sna od se­be sa­me, a to­me će na pro­lje­će je­da­na­est lje­ta, da­nas kad im po­me­neš du­kljan­stvo ho­će da te ga­đa­ju sa je­da­na­est gro­mo­va, ka­žu ni­je se ni­dje od­ma­klo u iden­ti­tet­skom smi­slu i to ne nji­ho­vom kri­vi­com? Kad pi­taš či­jom, ka­žu zna se či­jom?
Je­zik na pa­pi­ru ni­je isti kao u ži­vo­tu, a cr­kva je na pa­pi­ru ja­ča ne­go u ži­vo­tu, dok pak kul­tu­ra vo­di ro­vov­sku bor­bu da se otrg­ne od one ko­ja je pre­kla­pa. Kad pi­taš ko­ja je to pre­kla­pa, ka­žu ona što je od­u­vi­jek!?
A na sle­de­će pi­ta­nje ka­ko kad ima­ju vlast u in­sti­tu­cij­ma i sve od­lu­ču­ju u svom ata­ru, od­go­va­ra­ju da se ni­šta ne mo­že, ta­mo ima ma­sa Sr­ba!?
Kad po­gle­daš pro­cen­tu­al­nu za­stu­plje­nost srp­ske na­ci­o­nal­ne za­jed­ni­ce u dr­žav­nim or­ga­ni­ma i in­sti­tu­ci­ja­ma, vi­diš da ih ne­ma vi­še od pet od­sto, a ukup­no ih ima oko 30 od­sto, mo­žda i vi­še.
Sve me pod­sje­ća na ono­ga što je bje­žao od smr­ti uz br­do i smrt ga je ''sti­gla'' pri vr­hu br­da, sr­ce ni­je iz­dr­ža­lo fi­zic­ki na­por.
Ide­mo da­lje...
Tra­že­ći se­be, po­mah­ni­ta­lo bje­že­ći od se­be, sti­žu opet do se­be i sve ta­ko u krug, pi­ta­ju­ći se ,,a kad će­mo na­ći se­be''?
Pri­zna­jem, ne­svje­sti­ca je ne­što što je baš off.
Pri­ča mi je­dan, taj ne­ki, iz te gru­pe, ka­ko je još dok­tor Se­ku­la Dr­lje­vić uz po­moć Šte­di­mli­je dao smjer­ni­ce, ali se da­nas ne po­štu­ju, za­star­je­le su ide­je, no­va su vre­me­na, tre­ba te­ži­ti ino­va­ci­ja­ma. Ja­da cr­no­ga, slu­šam, a pu­ca mi se.. ne iz pu­ške, već od smi­je­ha!
Ne­dav­no je no­vi pre­mi­jer tra­žio od aka­de­mi­ka CA­NU da po­mog­nu u kre­a­ci­ja­ma no­vog iden­ti­te­ta, valj­da cr­no­gor­skog (ma­da mo­že to da po­vu­če i na ne­ku dru­gu stra­nu)?
Ni­šta mi ni­je ja­sno, ja mi­slio da iden­ti­tet ne na­sta­je u la­bo­ra­to­ri­ji, već da je to stvar vi­še­vje­kov­nih so­ci­o­kul­tu­ro­lo­ško­lin­gvi­stič­kih i dru­gih pro­ce­sa, da to ne mo­že po prin­ci­pu ,,dr­ži vo­du dok maj­sto­ri odu''?
Ni­je iden­ti­tet ra­di­ja­tor, pa da te gri­je na stru­ju, iden­ti­tet­ski osje­ćaj de­ter­mi­ni­še i to­pli­nu sr­ca i osje­ćaj pri­pad­no­sti pre­ma ne­če­mu i ne­ko­me.
Sr­ce ne mo­žeš pre­va­ri­ti.
Ma­da, ka­žu, lak­še to ide sad ne­go što je ra­ni­je išlo, taj iden­ti­tet. Ali opet kon­tam, ni­je iden­ti­tet ba­te­ri­ja pa dok je pu­na do­bro je, a šta će­mo kad se is­pra­zni?
Kva­zi­e­tič­ki po­pu­li­zam pra­ćen kva­zi­e­stet­skom po­vr­šno­šću.
Ona jed­na stra­na mar­ke­tin­ška ku­ća je ne­što po­ku­sa­la pri­je de­se­tak go­di­na, ali ni­je išlo... Glav­na smet­nja je bio du­hov­ni iz­vor i svje­to­na­zor cr­no­gor­skog čo­vje­ka, a on je, gle ču­da, sa­svim slu­čaj­no-srp­ski!
Mi­li­o­ne je uzeo taj stra­ni kon­struk­tor i ne­stao čo­vjek, Cr­no­gor­ci njih 50 od­sto i da­lje ka­žu da su Sr­bi.
Ne­vje­ro­vat­no ka­ko su lju­di neo­zbilj­ni, uzmu pa­re i odu, a po­sao neo­ba­vljen. Za­vr­šio po­la čo­vje­ka i iden­ti­te­ta i osta­vio dru­gu po­lo­vi­nu ,,neo­bra­đe­nu''?
Užas!
Ni­šta mi ni­je ja­sno.
Lič­no sma­tram da tre­ba da se vra­ti i na­sta­vi za­po­če­to, jer u sa­vre­me­nom svi­je­tu naj­va­žni­ja je po­slov­na si­gur­nost i pri­vat­na svo­ji­na.
Da­lje, kad im ka­žeš da smo mi ipak bra­ća, da ne­ma ne­ke su­štin­ske raz­li­ke, tek tu na­sta­je pa­kao. Ne­će oni da bu­de­mo bra­ća, jer to zna­či da smo od istog ko­ri­je­na! Naj­pri­hva­tlji­vi­ji je iz­raz pri­ja­telj ili čak part­ner, što u nji­ho­vom tu­ma­če­nju pri­ja­telj­stva spa­da u do­men ''pri­ja­telj­stva'' na Fej­sbu­ku, ni­ka­kva ko­rist ina­če, a mo­že da bu­de ako za­tre­ba, re­ci­mo. Po­ku­ša­vao sam u ne­ko­li­ko na­vra­ta da bu­dem brat, dok ni­je­sam shva­tio da ne mo­gu po­mo­ći ni kao pri­ja­telj, i tu od­u­sta­jem, žao mi je.
Ko ne­će s to­bom, ne tr­ci za njim, a ko ho­će ne bje­ži od nje­ga.
Po­tra­ga se na­sta­vlja, iden­ti­tet je tu ne­gdje, ne­ko ga je na krat­ko po­su­dio, sa­mo ga tre­ba zgra­bi­ti i ni­kom vi­še ne da­ti.
Ma­da kad raz­mi­slim, šta će ko­me naš iden­ti­tet?
Sva­ko ima svoj.
Ima­mo i mi, i oni, i svi, da ga ne tra­ži­mo de­vet vje­ko­va na­kon do­bi­ja­nja ''lič­ne kar­te''!
Sad bez ša­le, ovo sa iden­ti­te­tom se mo­ra što pri­je za­vr­ši­ti, ali stvar­no, da se zna na če­mu se, jer ova­ko ne ide.
Što pri­je to bo­lje, za njih.
Mi naš iden­ti­tet bri­žlji­vo ču­va­mo i pre­no­si­mo ge­ne­ra­ci­ja­ma, ko­me ta­kvi od­go­va­ra­mo ima­će u na­ma po­šte­nog or­ta­ka.