Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Ekran se umi­šlja! Ma­gi­ja se od­ra­ža­va u onoj tač­ki kroz ko­ju pre­sje­ci stva­ra­ju uti­sak da su sli­ke iz­u­ze­te iz ovo­stra­nog pro­sto­ra. Per­cep­ci­je su iz­lo­mlje­ne, pre­no­si su ras­pr­snu­ti, u bi­ti per­for­ma­tiv­ni ko­li­ko i in­for­ma­tiv­ni.
Stvar­nost se ni­ka­da ne do­ga­đa, jer ka­ko ne­što mo­že da se do­go­di a da već ni­je stvar­no. Pa opet, re­kli bi­smo: sli­ke kao da se otva­ra­ju, dok u nji­ma pre­bi­va su­štin­sko pi­ta­nje: iz če­ga, iz ko­jeg raz­vo­ja ko­ji je mo­gu­će da se u pot­pu­no­sti pre­ne­se? Uvi­jek je ne­što ozna­če­no, ako ne i uki­nu­to. Re­kla­me su, sva­ka­ko, pri­je iz­bo­ra, kao što se to is­po­sta­vi­lo i sa de­mo­kra­ti­jom, ko­ja je, na­kon po­li­ti­ke.
Za raz­li­ku od slikâ ko­je su uslo­vlje­ne pre­no­si­ma – tim gi­gant­skim pro­ce­si­ma i fil­te­ri­ma, u ko­ji­ma se stvar­nost mon­ti­ra, ta­ko da je ono što je bi­lo isto­vre­me­no ona­kvo ka­kvo je­ste i ni­je – fo­to­gra­fi­je su fo­tos­fe­rič­ne, jed­nim po­kre­tom ob­u­hva­ta­ju sve­ci­je­lu at­mos­fe­ru, pri­tom osta­ju­ći bes­pre­kor­no osvi­je­tlje­ne, mir­ne i bli­žnje.
Mo­del: struk­tu­ra ko­ja na­sta­je pu­tem de­talj­ne ob­ra­de fo­to­ge­ne­ti­ke. Do­pra­ti­mo na ovom mje­stu Ni­čea, i re­ci­mo ova­ko: da ne­ma mo­de, umr­li bi­smo od isto­ga.
S dru­ge stra­ne, pri­ro­da je pr­ven­stve­no istup bez od­go­vor­no­sti, ona još ni­je ni do­ga­đaj. Mo­žda je baš – „slu­čaj.“ (Po­gle­da­ti Su­mrak ido­la, Čar­ka­nje jed­nog ne­sa­vre­me­nog , 7.)
Šta nam fo­to­ge­ne­ti­ka post­sa­vre­me­nog mo­de­lin­ga do­ka­zu­je ako ne su­ro­vu re­al­nost po ko­joj smo u stva­ri jed­na, pri­je sve­ga – ave­tinj­ska vr­sta! Ta­ko in­sta­li­ra­ni, da­kle iz­mik­so­va­ni, za­po­če­ti i ne­do­vr­še­ni (što je ma­tri­ca sva­ke po­li­ti­ke), na­sta­li is­kri­vlje­nim udva­ja­nji­ma, do­pu­sti­li smo da nas sve ola­ko za­mi­je­ni.
Fo­to­gra­fi­jom upi­su­je­mo i ra­đa­mo že­lju po ne­čem za­vr­še­nom: ono usli­ka­no uvi­jek već je pre­se­lje­no, ra­su­to i upe­pe­lje­no. U ra­ni­jim tek­sto­vi­ma već je bi­lo ri­je­či o bli­sko­sti fo­to­gra­fi­je i pe­pe­la: fo­to­ge­net­ska stra­te­gi­ja kre­i­ra mo­del uzro­kom ko­ji je vir­tu­al­no re­in­kar­ni­ran, vas­kr­sao iz tam­ne ko­mo­re bez pe­pe­la.
Vje­štač­ko i sjaj, to uho­di na­šu sud­bi­nu. Pi­lu­la, apli­ka­ci­ja, fo­to­šop: iz­u­mi od­vra­ća­nja, bez­bjed­no­sni ko­li­ko i bez­gre­šni, po­ma­lo raj­ski i sva­ka­ko ne­u­po­ko­ji­vi. Ali, fo­to­gra­fi­ja još ni­je pro­šla kroz smrt, jer be­ži­vot­na, ona se pre­la­ma na gra­ni­ci. Vje­či­to pra­zna, ona je „si­gur­na kao grob.“ (Emi­li Di­kin­son).
I po­red na­ve­de­nog, od­već bi bi­lo na­iv­no po­vje­ro­va­ti ka­ko je, ipak, fo­to­gra­fi­ju mo­gu­će po­sta­vi­ti bi­lo gdje. To što na­ša ide­o­lo­gi­ja pred­sta­vlja po­ku­šaj sa­vr­še­nog pre­kla­pa­nja stva­ri, još ne zna­či da je to i stvar­no ta­ko, i iz­van si­mu­la­ci­je, usmr­ti­li smo čak i igru.
Kao i sve dru­go, fo­to­ge­net­ska stra­te­gi­ja rad je na to­tal­nom ostva­re­nju po­lja bi­o­in­for­ma­ti­ke: mo­del je ma­te­ma­tič­ki pla­si­ran pro­iz­vod. Da bi se kon­zu­mi­rao, neo­p­hod­no je da bu­de u plu­su, baš kao što lju­bav je­ste u po­zi­tiv­nom sta­nju nu­le.
–Če­sti­ce i ko­smič­ke ko­zme­ti­ke, nu­kle­ar­ni ato­mi i bo­žan­ska bez­bjed­nost, na­uč­no fan­ta­stič­na ko­mu­ni­ka­ci­ja i raz­mje­na si­la od­no­sa: to je ta ne­do­dir­lji­va isto­ri­ja, bez stvar­no­sti, pre­ko svih fan­ta­zmi, od tr­go­vi­ne do „pod­vi­žnič­kog“ sr­ca.
Ne­svje­sno sve­sti na mi­ni­ja­tur­no, na jed­no­u­smje­re­no i jed­no­stva­no upra­vlji­vo, zar ni­je stvar i po­ku­šaj ope­ra­tiv­nog za­no­sa u ko­me se ogle­da naš iz­go­vo­re­ni, na­pi­sa­ni i pe­ča­ti­ra­ni kraj?!
Kad jed­na ci­vi­li­za­ci­ja poč­ne ži­vje­ti od na­ja­vlju­ju­ćeg kra­ja, od tog spek­ta­kla bez prem­ca, od tog svje­tlo­snog uda­ra bje­li­ne na trag stva­ro­ca, on­da je ge­ne­a­lo­gi­ja oči­gled­no bi­la vi­še ne­go ja­sna: da, ne­ma ni­ka­kvog pra­i­zvo­ra, i to je tek jed­no za­kri­vlje­nje, lo­ša re­zo­lu­ci­ja i la­ga­no za­mu­ćenje iz­vo­ra i isti­ne...
Kao što sa fo­to­gra­fi­jom, i po­red fo­to­ge­net­skog kôdo­va­nja, ne­ma­mo ni­šta, isto ta­ko sto­ji­mo i sa strip-ote­lo­vlje­nim kra­jem. S kra­jem po­e­zi­je, sa kra­jem fi­lo­zo­fi­je, s kra­jem te­le­o­lo­gi­je. I po­red uobra­že­nja ka­ko na­kon kra­ja za­i­sta do­la­zi obe­ća­na no­va este­ti­ka.