U sa­vre­me­nom do­bu ko­o­pe­ra­a­tiv­nog im­pe­ri­ja­li­zma pre­o­vla­da­va gri­jeh na ovaj ili onaj na­čin, u ovom ili onom ob­li­ku. Sti­če se uti­sak da je to glo­bal­na po­ja­va ko­ja se ma­ni­fe­stu­je ve­ćim pri­su­stvom onih la­kih na je­zi­ku a „ne­zna­ve­nih u ra­zu­mu“. Još vi­še je onih ko­ji ne zna­ju da sta­nu i za­sta­nu. Po­ro­ci su sve vi­še „na­dah­ni­te­lji“ lo­šeg. Ot­po­ra to­me kao da ne­ma. Ne­do­sta­je no­vog pre­da­nja o do­brim stva­ri­ma, put u do­bro je sve kra­ći, a gri­je­si­ma sve du­ži i pri­sut­ni­ji. Tra­di­ci­ja je ana­te­mi­sa­na. Uža spe­ci­jal­nost po­je­di­na­ca je pre­br­zo da­va­nje eti­ke­ta, kao da je go­vor s ne­kim no­vim men­ta­li­te­tom. Ni san kao men­tal­na rad­nja ni­je isti. Ri­jet­ko mo­že­mo bi­ti svje­do­ci do­brog či­nje­nja. Če­sti­ti, po­šte­ni, mu­dri i pre­da­ni su iz­u­ze­tak. Mo­že se re­ći ri­jet­kost. Za­bo­ra­vlja se da čo­vjek ni­je sa­mo ra­zum, da ni­je ni bar to­li­ko. Kao lič­nost, čo­vjek ovog vre­me­na pre­stao je da no­si obi­ljež­je re­da i ra­da. Pre­sta­la je osje­ćaj­nost pre­ma dru­gi­ma. Ni­gdje na me­ri­di­ja­ni­ma ne­ma pi­to­mo­sti du­še. Ka­že se da je ta tu­ga pri­hod glo­ba­li­za­ci­je i no­vih pu­te­va pro­fi­ta. Kao da ne pri­pa­da­mo svo­jim pre­ci­ma. Svi­jet je tje­sko­ban, bez osje­ća­ja čo­vječ­no­sti i po­šte­nja. Tra­di­ci­o­nal­ne vri­jed­no­sti su ana­te­mi­sa­ne. Do­broj knji­zi se gu­bi sva­ki trag. In­ter­net je po­stao bu­vljak. Na­rod se „ople­me­nju­je“ onim što ni­je mo­ral­no. Edu­ku­je se onim što no­si i do­no­si glo­bal­na eko­no­mi­ja. Sto­ga ni­je ču­do što ima sve vi­še opa­kih i osor­nih, ne­po­šte­nih i ne­mo­ral­nih. Ne­pra­vil­nim gla­go­li­ma ga­ze lje­po­tu je­zi­ka. Za­bo­ra­vlja se da bez bi­je­log svi­je­ta ne­ma bi­je­log da­na. Ne „dje­la­ju se dje­la“ ko­ja ne pro­la­ze u sa­vre­me­nom glo­ba­li­zmu.
Iš­če­za­va na­vi­ka i obi­čaj da du­še uče str­plje­njem. Gnjev se sve vi­še iza­zi­va i ra­đa, a sve ma­nje sti­ša­va. Ma­nje se ču­va­mo opo­rih ri­je­či. Ono što stvar či­ni opa­sni­jom je­ste gu­bi­tak sva­ke mje­re za ko­ju Ge­te ka­že da je iz­vor sre­će. La­ži je sve vi­še. Vje­ro­vat­no za­to što se, ka­ko na­rod ka­že, za nju ne pla­ća ca­ri­na. Lju­di iz­bje­ga­va­ju po­ne­kad da upo­tri­je­be i pri­mi­je­ne zna­nje. Pla­še se la­žnog zna­nja dru­gih. Ple­me­ni­tost u ko­joj su sat­ka­ne vr­li­ne sve je ma­nje pri­sut­na. Pre­pre­de­nost je „sa­vre­me­na mu­drost“, pa po­šte­ni iz­vu­ku de­blji kraj, i oni su, na­ža­lost, da­nas na kri­vom pu­tu. Mo­gu­će da je jed­nom di­je­lu svi­je­ta bes­pu­će pra­vi put. He­min­gvej bi re­kao, iako je put tr­no­vit, va­žno je da smo obu­ve­ni. Sve je ma­nje onih ko­ji ga­ze svoj ko­rak, i sve vi­še onih ko­ji pre­la­ze pu­nu li­ni­ju ovog glo­bal­nog svi­je­ta. Za­bo­ra­vlja­ju da čo­vjek bi­va ka­žnjen „onim u če­mu je po­gri­je­šio“. Ola­ko se na­pu­šta ri­ječ. Za­to pod­sje­ti­mo na ri­ječ So­lo­mo­na: „sr­ce pra­ved­ni­ka pre­mi­šlja šta će re­ći, a usta bez­bo­žni­ka ri­ga­ju zlo“. Na (po)ka­ja­nje se za­bo­ra­vi­lo. Nje­ga gre­šni ni za sta­rost ne od­la­žu. Ipak, sa­vjest ko­ja po­sve ni­je po­su­sta­la, ne do­pu­šta da na­rod sa­svim „po­to­ne u be­za­dan gri­je­ha“. Me­di­ji (bje­lo)svjet­ski nam po­tvr­đu­ju da su ri­je­či po­tro­še­ne na kle­ve­ta­nje, psov­ku i uvre­de.
Za­bo­ra­vlja se da Hri­sto­vim ri­je­či­ma ni­je­su po­treb­ni ni zla­to ni no­vac, i da nam je na ze­mlju do­nio ne­bo. Sto­ga je neo­p­hod­no da svo­je du­še uči­mo str­plje­nju, ka­ko bi­smo bi­li svje­sni da će gre­ho­va bi­ti ma­nje, ako čo­vjek do­pre do sta­nja da oko se­be sve vi­di če­sti­tim, i ti­me će­mo uvi­jek pri­mi­je­ni­ti na­rod­ni sud da je be­stid­nost bez­ob­zir­nost. Ne mo­že se iz­bje­ći, a da se ne ka­že da se čo­vjek svo­jom gre­šno­šću pre­tva­ra u pa­kao. Uko­li­ko bu­de­mo ima­li do­bre na­vi­ke, mi­ni­mum vr­li­ne ne­će čo­vje­ka za­o­bi­ći.
Ovo vri­je­me pov­tr­đu­je da je sve ma­nje mi­šlje­nja kao funk­ci­je ra­zu­ma, pa sto­ga pri­hva­ti­mo da iskre­nost, ne­se­bič­nost i smi­re­nost je­su bra­ne pro­tiv gri­je­ha. Je­di­no čo­vjek bez gri­je­ha ima ljud­ske di­men­zi­je. To­ga mo­ra­mo bi­ti svje­sni, jer da­na­šnji čo­vjek ula­zi u sva­ko ra­su­đi­va­nje ne­si­gur­nim ko­ra­kom, i to u vre­me­nu kad kod pre­te­žnog di­je­la svi­je­ta „du­ša ro­bu­je stra­sti­ma“. U vre­me­nu u ko­me psi­hič­kih de­for­ma­ci­ja i mo­ral­nog sa­zri­je­va­nja ima na­pre­tek sti­če se uti­sak da je na­rod za­lu­tao s pu­ta isti­ne. Sto­ga iz­vje­stan dio svi­je­ta po­ne­kad ne­ma ni­je­dan znak vr­li­ne, jer je sam se­be „u zlu po­tro­šio“. Pu­no je la­žnih usta ko­ja ubi­ja­ju­ći du­šu stva­ra­ju gri­jeh. Za­to bu­di­mo s Bi­bli­jom ko­ja ne­ma ni vre­men­skog, ni ge­o­graf­skog ogra­ni­če­nja. Ona je vječ­na. Ne­iz­bje­žno bu­di­mo po­red nje, jer je da­nas sve ma­nje mi­sle­nih či­ta­la­ca, a sve vi­še gri­je­ha ko­ji raz­di­re lič­nost. Če­sto se na­me­će ona iz Sta­rog Za­vje­ta da je „svi­jet ra­njen sle­pi­lom“. Ono što ovo vri­je­me či­ni još po­gub­ni­jim je op­šti gu­bi­tak sva­ke mje­re. Za­bo­ra­vlja se da je „po­ro­di­ca ot­me­nost sli­ke sun­ca“. Ta­ko­đe se za­bo­ra­vlja da su od Ada­ma ko­ri­je­ni na­ših gre­ho­va. Sve je vi­še pe­si­mi­zma kao da smo za­da­vlje­ni pat­njom. Svi­jet je sve vi­še okre­nut sa­mo­ći. Po­ne­kad bu­duć­nost svi­je­ta po­sta­je ilu­zi­ja. Po­šte­nje po­sta­je od­vrat­no, kao da je čo­vjek od­vrat­no bi­će. Uni­šten je ča­stan raz­go­vor. Čo­vje­ko­va ra­za­pe­tost je sve ve­ća i pri­sut­ni­ja. Ži­vot je sve če­šće pra­zan. Sum­nja i gri­jeh sve „pro­ždi­ru“, pa se po­ne­kad svi­jet pi­ta da li nam je ge­ne­ti­ka kri­va. Iako je na­u­ka sve raz­vi­je­ni­ja, gre­ho­va je sve vi­še. Čo­vjek je na­pad­nut teh­no­lo­gi­jom, jer kom­pju­ter od­u­zi­ma smi­sao po­sto­ja­nja čo­vje­ka. Po­šte­nje se pro­da­je is­pod ci­je­ne. Me­đu­tim, po­na­daj­mo se ipak da svi­jet ni­je sa­svim iz­gu­bio pam­će­nje, i bu­di­mo svje­sni da je ži­vot ono što se de­si. Vib bi do­dao „čo­vje­ka če­ka pri­li­ka a ne­čo­vje­ka ne­pri­li­ka“.

Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić