Pi­še: Če­do­mir An­tić

Ko­nač­no je i Sr­bi­ja po­sta­la ci­vi­li­zo­va­na ze­mlja. Ne bi ni­ka­da, da pro­sve­će­ni To­mi­slav Ni­ko­lić i če­sti­ti Alek­san­dar Vu­čić ni­su, ko­nač­no, pr­vi u Evro­pi, pra­dav­ne 2008. spo­zna­li isti­nu i pri­mi­li hri­šćan­stvo. Isti­na, oni su pr­vi u Sr­bi­ji i me­đu pr­vi­ma u Evro­pi ra­zu­mje­li po­treb­nu mo­der­ni­za­ci­je, evro­pe­i­za­ci­je, li­be­ra­li­za­ci­je, in­du­stri­ja­li­za­ci­je i, ko­nač­no, de­na­ci­fi­ka­ci­je. Po­sle njih su do­šli Šu­man, Mo­ne i Mi­lo Đu­ka­no­vić.
Ve­li­ke su mu­ke ima­li sa svi­je­tom ko­ji ih ne ra­zu­mi­je. Ipak, uspje­li su... U Sr­bi­ji su do po­ja­ve Sv. To­ma­sa Stu­den­ta i pre­po­dob­nog oca Alek­san­dra Stolp­ni­ka pre­o­vla­da­va­le bu­da­le­ti­ne ko­je su pod sta­re da­ne mje­sto re­fe­ren­ta u op­šti­ni mi­je­nja­le za funk­ci­ju čet­nič­kog voj­vo­de, ma­ni­ja­ci ko­ji su pri­je­ti­li da će za jed­nog po­gi­nu­log srp­skog voj­ni­ka ubi­ti sto­ti­nu ne­pri­ja­te­lja... Sa­da je dru­ga­či­je.
Mla­da i vr­lo ne­vi­di­lji­va mi­ni­star­ka prav­de pred­lo­ži­la je či­tav set za­ko­na. U jed­nom od njih pi­še da će u Sr­bi­ji bi­ti ka­žnja­van sva­ko ko po­ri­če ge­no­cid. Opo­zi­ci­ja je je­dva pri­mi­je­ti­la ovu va­žnu tač­ku, ko­ja je valj­da uslov da i mi po­sta­ne­mo ci­vi­li­zo­va­ni kao onaj ko­ji se po­sve­tio kao stu­dent i dru­gi ko­ji je, na vi­si­ni stu­ba na ko­me se osa­mio za­jed­no sa svo­jom vla­dom, spo­znao pre­mu­drost i svje­tlost s bri­sel­ske go­re. Pre­ma pred­lo­gu ovog va­žnog za­ko­na sva­ko ko opo­vr­ga­va da je ne­gdje iz­vr­šen ge­no­cid mo­že bi­ti ka­žnjen vi­še­go­di­šnjom ka­znom za­tvo­ra. Go­vo­ri se i o pet go­di­na ro­bi­je. Kao i uvi­jek ka­da pod­le i ne­ča­sne oso­be uvo­de ne­ke za­ko­ne, i ovog pu­ta ni­je sa­mo na­mje­ra pri­kri­va­na od gra­đa­na. Vlast se na­da­la da će iz­bje­ći ši­ru ras­pra­vu, ta­ko što je jed­nim čla­nom re­la­ti­vi­zo­va­na re­vo­lu­ci­ja po­nov­nog uvo­đe­nja ver­bal­nog de­lik­ta u na­še za­ko­no­dav­stvo. Na­i­me, ka­žnja­va­će ne­gi­ra­nje pre­su­da me­đu­na­rod­nog su­da ko­ji je do­sad su­dio sa­mo za zlo­či­ne po­či­nje­ne u Kon­gu. Ovaj sud je, me­đu­tim, sve ma­nje le­gi­ti­man (ne pri­zna­ju ga ni SAD ni Ru­ska Fe­de­ra­ci­ja), a, za raz­li­ku od Ha­škog tri­bu­na­la, ni­su ga osno­va­le Uje­di­nje­ne na­ci­je. Za­to, u okol­no­sti­ma oza­ko­nje­nog de­lik­ta, svi oni ko­ji opo­vr­ga­va­ju pri­stra­sne pre­su­de iz Ha­ga ili pak od­lu­ke hr­vat­skih ili mu­sli­man­skih (po­što je sud za rat­ne zlo­či­ne u Sa­ra­je­vu odav­no mo­no­po­li­zo­va­la Stran­ka de­mo­krat­ske ak­ci­je) su­do­va iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, mo­gli bi da do­bi­ju stig­mu da „oprav­da­ju Ho­lo­ka­ust i ne­gi­ra­ju ge­no­cid“. Da bu­du osu­đe­ni na do­volj­no du­gu ka­znu za­tvo­ra da iz­gu­be rad­no mje­sto i bu­du otje­ra­ni na mar­gi­nu dru­štva.
Na dru­goj stra­ni, i srp­ski na­rod je stra­dao u ra­to­vi­ma. U obla­sti Sre­bre­ni­ce i Bra­tun­ca to­kom ra­ta je ubi­je­no oko 3.000 gra­đa­na srp­ske na­ci­o­nal­no­sti. Za nji­ho­vo stra­da­nje ni­ko ni­je osu­đen pred Ha­škim su­dom ni su­do­vi­ma Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Na­ser Orić, za ko­ga svje­dok Bo­šnjak ka­že da je na­bio nož trud­ni­ci u sto­mak, a su­di­ji u oči, oslo­bo­đen je po dru­gim op­tu­žba­ma u Ha­gu, a tre­nut­no mu za ovo su­de pred su­dom u Sa­ra­je­vu. Uoči pr­vog ro­či­šta is­pred sud­ni­ce su ga če­ka­le čla­ni­ce udru­že­nja „Maj­ke Sre­bre­ni­ce“. Ra­zu­mi­jem bol svih ko­ji su u ra­tu iz­gu­bi­li naj­bli­že. Shva­tam ve­li­či­nu naj­ma­sov­ni­jeg zlo­či­na u ra­tu u Bo­sni. Ipak, ne ra­zu­mi­jem ka­ko ne­ko mo­že da gr­li i lju­bi čo­vje­ka ko­ji je znao da bu­de hra­bar ka­da su mr­cva­re­ne srp­ske že­ne, ali je na vri­je­me po­bje­gao i osta­vio svo­je voj­ni­ke zloj sud­bi­ni. To osta­je bo­šnjač­kom na­ro­du. Dje­ca nje­go­vih vo­đa ni­su gi­nu­la u ra­tu u ko­me su na­rod­nu pat­nju vi­dje­le kao re­surs. A šta je sa Sa­ra­je­vom, gdje su Sr­bi u bo­šnjač­kim i srp­skim di­je­lo­vi­ma gra­da ukup­no uzev­ši vi­še stra­da­li od Bo­šnja­ka? Šta re­ći o Hr­vat­skoj, ko­ja i da­nas ži­vi u tra­u­mi je­di­nog ra­ta u ko­me su (isti­na uz po­moć Sje­di­nje­nih Dr­ža­va i Nje­mač­ke) po­bi­je­di­li dva­de­se­to­stru­ko ma­lo­broj­ni­je Kra­ji­šni­ke? Pa Sr­bi iz Hr­vat­ske su či­ni­li 15 od­sto sta­nov­ni­štva (za­jed­no sa Ju­go­slo­ve­ni­ma) i 30 od­sto žr­ta­va. Ka­kvi su on­da oni agre­so­ri i ge­no­cid­ni na­rod?!
Šta da ka­že­mo o Dru­gom svjet­skom ra­tu? Za hr­vat­skog isto­ri­ča­ra Ivu Gold­štaj­na Dra­go­ljub Mi­ha­i­lo­vić je osu­đen na smrt zbog „ge­no­ci­da nad Bo­šnja­ci­ma, Hr­va­ti­ma i Al­ban­ci­ma...“ Na stra­nu što je to či­nje­nič­no naj­ne­tač­ni­ja re­če­ni­ca u hr­vat­skoj isto­ri­o­gra­fi­ji (po­što autor ni­je či­tao pre­su­du Mi­ha­i­lo­vi­ću već ju je po­mi­je­šao sa op­tu­žni­com pro­tiv Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća), či­nje­ni­ca je da je pre­ma pro­cje­na­ma sa­mog ovog auto­ra na te­ri­to­ri­ji da­na­šnje Hr­vat­ske (NDH se pro­sti­ra­la i u Bo­sni, Her­ce­go­vi­ni i Sre­mu) stra­da­lo 350.000 Sr­ba od ko­jih ve­li­ka ve­ći­na od stra­ne usta­ša, dok je od čet­ni­ka na istom pro­sto­ru stra­da­lo oko 1.500 gra­đa­na me­đu ko­ji­ma dvi­je tre­ći­ne Sr­ba. Šta će­mo sa či­nje­ni­com da po­gi­bi­ju naj­ma­nje po­la mi­li­o­na ci­vi­la Sr­ba na pro­sto­ru Ne­za­vi­sne Dr­ža­ve Hr­vat­ske, me­đu ko­ji­ma de­se­ti­ne hi­lja­da dje­ce, ni eks­per­ti Ha­škog tri­bu­na­la ne sma­tra­ju ge­no­ci­dom? Ka­ko će go­spo­đi­ca Ne­la Ku­bu­ro­vić, evrop­ska mi­ni­star­ska srp­ske vla­de, da re­a­gu­je na bi­zar­nu vi­jest da su pro­fe­so­ri Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta da­li na­gra­du nje­mač­kom isto­ri­ča­ru za knji­gu u ko­joj do­ka­zu­je da usta­še – par­tij­ska voj­ska NDH, dr­ža­ve sa ra­si­stič­kim za­ko­ni­ma i kon­cen­tra­ci­o­nim lo­go­ri­ma - ni­su iz­vr­ši­le ge­no­cid nad Sr­bi­ma?
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)