Autor: Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić

Mo­gu­će je da špi­ju­ni, taj­ne slu­žbe, obavješt­ajni rad­ni­ci i ra­zni po­tu­lje­ni pla­će­ni­ci is­pi­su­ju mo­der­nu isto­ri­ju Sr­bi­je.
Re­koh da je to mo­gu­će, upr­kos sna­zi dr­ža­ve od ko­je ni­ko ni­je, ni­ti mo­že bi­ti ja­či (ta­ko ba­rem tvr­de nje­ni re­pre­zen­ti), pa ona svo­ju neo­do­lji­vu sna­gu po­ka­zu­je uglav­nom ta­mo gdje je to su­vi­šno. Mo­gu­će je, ako Sr­bi­ja ne­ma bo­lje tvor­ce stvar­no­sti, pa će je gra­di­ti ne­su­vi­slom od­bra­nom od na­di­ru­ćih špi­jun­skih kor­pu­sa. Strah od špi­ju­na po­stao je me­dij­ska op­se­si­ja i ključ­no za­ni­ma­nje gru­pe agre­siv­nih pa­ni­ča­ra, ko­ji evo već mje­se­ci­ma bra­ne dr­žav­nu eli­tu od iz­ma­šta­nih opa­sno­sti.
No, da vi­di­mo o če­mu se tu za­pra­vo ra­di. Špi­jun­ska dje­lat­nost je u mo­der­nom svi­je­tu op­šte mje­sto, i po for­mi i su­šti­ni ima uglav­nom pe­žo­ra­tiv­nu ko­no­ta­ci­ju. Ako iz od­no­sa pre­ma kla­sič­noj špi­ju­na­ži ot­klo­ni­mo ne­iz­bje­žnu iro­ni­ju, tvrd­nja da ta­kva, da­kle kla­sič­na špi­ju­na­ža odav­no ne po­sto­ji, mo­gla bi da bu­de pri­lič­no tač­na. Li­te­ra­tu­ra i fil­mo­vi o to­me uglav­nom su no­stal­gič­ni pri­lo­zi za ra­zu­mi­je­va­nje di­je­la isto­ri­je post fe­stum, po­seb­no ne­kih ni­voa naj­ve­ćih mi­ste­ri­ja iz dva ve­li­ka ra­ta.
Osim na sa­mim gra­ni­ca­ma ključ­nog manj­ka zna­nja i ide­o­lo­ške pa­ra­no­je, sko­ro da ni­je mo­gu­će na­ći špi­ju­na ili oba­vje­štaj­ca ko­ji dje­la na ti­pi­čan na­čin, ko­me su po­treb­ni ja­ta­ci i do­dat­ni do­u­šni­ci. Dr­ža­ve ko­je taj­no is­tra­žu­ju vi­tal­ne taj­ne dru­gih dr­ža­va to ra­de na na­čin ko­ji ma­nje kom­pro­mi­tu­je, a ima ve­ću dje­lo­tvor­nost. Da­kle, pri­mat ima­ju ana­li­tič­ko-sin­te­tič­ki rad, elek­tron­ski nad­zor, ha­ker­ski pro­do­ri. I jav­ne, ma­le i ve­li­ke sla­bo­sti va­žnih lju­di, ili lu­da­ka na vi­so­kim mje­sti­ma. I još ras­po­la­ga­nje po­da­ci­ma ko­je ne­ho­ti­ce oda­ju sa­mi vi­so­ki ci­lje­vi oba­vje­štaj­nog ra­da. I to bi bi­lo sko­ro sve.
Ka­ko je ipak mo­guć „slu­čaj Pe­ri­šić“ u mo­te­lu ,,Ša­rić’’, ko­ji je na­vod­no oda­vao taj­ne po­dat­ke Ame­ri­kan­ci­ma, ili onog ne­sreć­ni­ka, pen­zi­o­ni­sa­nog ma­jo­ra iz ne­kog šu­ma­dij­skog se­la, ko­ji je „špi­ju­ni­rao“ za Hr­va­te? U pr­vom slu­ča­ju ri­ječ je o ras­po­dje­li vla­sti, kad je Pe­ri­šić na­iv­no vje­ro­vao da nje­gov put na po­li­tič­ki vrh vo­di pre­ko stra­te­gij­ske oba­vje­štaj­ne po­mo­ći. Po­da­ci ko­je je dao bi­li su već ba­ja­ti, ali i po­zna­ti dru­goj stra­ni iz dru­gih iz­vo­ra.
Dru­gi je pri­mjer da­le­ko za­ni­mlji­vi­ji, jer je u pi­ta­nju čo­vjek ko­ji ni­je imao pri­stup ni­jed­nom va­žnom po­dat­ku, pa ni­je ni imao šta da oda. Nje­go­vo pri­zna­nje kri­vi­ce sa­mo je is­kam­čen do­kaz da su „or­ga­ni bud­ni“, pa čo­vjek ni­je ni sa­znao da ni­je špi­jun.
No, u po­za­di­ni ova dva pri­mje­ra, ko­ji su far­sič­ni sva­ki na svoj na­čin, od ko­jih su pra­vlje­ni ne­pro­duk­tiv­ni dr­žav­ni dra­mo­le­ti – po­sto­je mi­ste­ri­ja, ma­gla i mrak, ko­ji omo­gu­ću­ju lov na one ko­ji ne po­sto­je i stal­no spa­sa­va­nje od opa­sno­sti ko­jih ne­ma.
Ta­ko su u ovoj dr­ža­vi uče­sta­li dr­žav­ni uda­ri i na­pa­di na vi­tal­ne in­sti­tu­ci­je si­ste­ma, ra­to­vi sa ma­fi­jom ko­je ni­je mo­gu­će vo­di­ti zbog ne­do­volj­no do­bre de­fi­ni­ci­je ma­fi­je. Zbog čvr­ste sim­bi­o­ze iz­me­đu pod­ze­mlja i le­gi­tim­ne dr­ža­ve, gdje se ne zna tač­no gdje po­či­nje jed­no, a za­vr­ša­va se dru­go. Uz opa­snu po­zi­ci­o­nu in­ver­zi­ju gdje uče­stvu­ju vi­so­ki re­pre­zen­ti vla­sti, uz po­li­tič­ko i re­al­no pod­ze­mlje. Pa su ta­ko ja­sni, čak vi­dlji­vi na­go­vje­šta­ji da dr­ža­va si­la­zi u pod­ze­mlje, a pod­ze­mlje se uz­di­že do sa­mog vr­ha.
U ta­kvom od­no­su sna­ga ni­je la­ko raz­lu­či­ti ko je na či­joj i ko­joj stra­ni, ko se u či­je ime i pro­tiv če­ga bo­ri. Re­kao bih da je ta kon­fu­zi­ja na­mjer­na, i da ona omo­gu­ću­je se­lek­ci­ju iz­me­đu „do­brih“ i lo­ših kri­mi­nal­nih gru­pa­ci­ja i opa­kih cen­ta­ra mo­ći na oštri­ci kraj­nje sum­nji­ve le­gal­no­sti. Pri­tom, te­ške zlo­u­po­tre­be uti­ca­ja, uz sve bru­tal­ni­je ugro­ža­va­nje ljud­skih pra­va, uz pri­jet­nje da će ona tek bi­ti re­du­ko­va­na, po­sta­ju mrač­na re­al­nost.
To je ta ra­zor­na kom­bi­na­ci­ja ko­ja omo­gu­ću­je ras­po­la­ga­nje ogrom­nim bo­gat­stvi­ma, na ra­čun sve si­ro­ma­šni­jeg, pa­u­pe­ri­zo­va­nog gra­đan­stva, uz ba­ha­tu aro­gan­ci­ju ko­ja sva­ku zdra­vu sum­nju shva­ta kao pri­jet­nju svom op­stan­ku.
Zbog to­ga je špi­jun­ski fe­sti­val srp­ska kon­stan­ta; on pri­vre­me­no omo­gu­ću­je za­ta­ška­va­nje su­šti­ne, niz pa­ra­va­na ko­ji skri­va­ju ne sa­mo car­sku go­lo­ti­nju, ne­go i bit sa­mog zla.
Lov na špi­ju­ne je otvo­ren i bu­du­ći da ih ne­ma, ili ima­ju ob­lik ko­ji Alek­se Žu­nji­ći ne pre­po­zna­ju, on­da mo­že bi­ti pre­po­znat sva­ko ko ne vje­ru­je u njih, ni­ti u sla­bo­um­ne Min­ha­u­ze­ne ko­ji ih stva­ra­ju. Dok je bio mi­ni­star in­for­mi­sa­nja pri­je dva­de­se­tak go­di­na, Vu­čić je ga­sio me­di­je, slao svo­ju i ju­lov­sku pa­ra­po­li­ci­ju da pla­ši no­vi­na­re, za­bra­nji­vao slu­ša­nje Gla­sa Ame­ri­ke. Da li je pro­blem, ba­rem što se nje­ga ti­če, po­stao en­dem­ski, pa je u znak oču­va­nja no­stal­gi­je na svo­ju mut­nu ra­di­kal­sku pro­šlost pu­stio sa lan­ca mo­zgo­ve ko­ji se za raz­li­ku od nje­ga ne pre­tva­ra­ju da su evo­lu­i­ra­li?
Sr­bi­ja se ta­ko na­šla na ši­zo­fre­noj raz­me­đi: ide joj stra­šno do­bro, si­gur­no kao ni­ka­da pri­je. Ma­da, ne­kim ču­dom, gra­đa­ni to ni­su pri­mi­je­ti­li. U isto vri­je­me, za sve što ne va­lja, a iz­gle­da da ima mno­go to­ga, kri­vi su špi­jun­ski od­re­di, nji­ho­ve bo­ga­te me­ce­ne, nji­ho­vi po­ku­ša­ji da po­ru­še sve što je do­bro. Osim Pe­ri­ši­ća ko­ji je već za­sta­rio kao ame­rič­ki špi­jun i onog ma­jo­ra pa­or­ske ori­jen­ta­ci­je, „or­ga­ni“ ni­su uhva­ti­li vi­še ni­ko­ga. A to zna­či da smo svi pod sum­njom i da nam sva­ka­ko sle­du­je bar sim­bo­lič­ki or­ve­li­jan­ski svi­jet, ako ne i ne­što go­re. Pred pad Mi­lo­še­vi­ća, dru­ga­ri­ca Mar­ko­vić op­tu­ži­la je da je naj­ma­nje 50 od­sto gra­đa­na Sr­bi­je na spi­sku stra­nih pla­će­ni­ka. I gdje su da­nas ti lju­di? Ko pla­ća gra­đan­stvo ko­je vi­še ne kri­je da ži­vi u bi­je­di? I za­što je špi­ju­ni­ma la­ko da ot­kri­ju ono što bi mo­ra­la da bu­de naj­ve­ća sra­mot­na taj­na re­ži­ma: šta sve jav­no go­vo­ri Mi­rin pi­to­mac Vu­lin, ka­ko se svo­jim gra­đa­ni­ma obra­ća pre­mi­jer Vu­čić.
Za to ni­su po­treb­ni ni Ma­ta Ha­ri ni Zor­ge. Ono što je ov­dje naj­stra­šni­je ja­sno se ču­je i vi­di.Pe­šča­nik.net