Pi­še: Mi­o­drag Trip­ko­vić

Sil­vio Pe­li­ko, ita­li­jan­ski ro­man­ti­čar i ne­po­pra­vlji­vi za­ne­se­njak ko­ji se bo­rio za stvar ita­li­jan­ske re­pu­bli­ke, ko­ga će austrij­ske vla­sti zbog te nje­go­ve ne­do­pu­sti­ve dje­lat­no­sti – ba­vlje­nja po­e­zi­jom i po­li­ti­kom – osu­di­ti na du­go­go­di­šnji ka­za­mat, svo­je ne­za­do­volj­stvo će iz­ra­zi­ti u me­mo­ar­skoj knji­zi ‘’Mo­ja tam­no­va­nja’’, na­sta­loj za vri­je­me nje­go­vog tam­no­va­nja u ne­koj od austrij­skih tvr­đa­va. Upra­vo tog pi­sca sje­ti­će se Knut Ham­sun ka­da je i sam uhap­šen zbog jed­nog go­to­vo isto­vjet­nog de­lik­ta i osu­đen na vi­še­go­di­šnju izo­la­ci­ju i ži­vot iza gvo­zde­ne za­vje­se.
Če­ka­ju­ći pre­su­du, sje­dio je Ham­sun za­tvo­ren u ne­kom od sta­rač­kih do­mo­va Nor­ve­ške i raz­mi­šljao o sit­ni­ca­ma ko­je su ne­kad pred­sta­vlja­le nje­gov ži­vot, ili sam ži­vot uop­šte, isto ona­ko ka­ko je sje­dio i Pe­li­ko u ne­kom od austrij­skih za­tvo­ra i pi­sao o ma­lom mi­šu ko­je­ga bi­ja­še usvo­jio. Pi­sao je o svom adap­ti­ra­nom mi­ši­ću, ko­ji, ta­ko­đe, bi­ja­še za­ro­bljen de­be­lim zi­do­vi­ma ka­za­ma­ta, u či­jem je drh­ta­ju osje­ćao ne­što i od vla­sti­te zeb­nje.
Ka­ko čo­vjek u za­tvo­ru ne­ma ni­ka­kvog dru­gog po­sla sem da iš­če­ku­je pre­su­du, i ka­ko upra­vo tu bi­va po­naj­pri­je za­hva­ćen le­de­nim kan­dža­ma sa­mo­će, ma­li ne­zva­ni gost, ma­kar to bio slu­čaj­no za­lu­ta­li polj­ski in­sekt, mo­že po­sta­ti utje­hom za vas­ko­li­ki ži­vot ko­ga ne­ma, na­do­mje­štaj za lju­bav ko­ja je ne­gdje dru­go.
Ima­mo ov­dje me­đu osta­li­ma i jed­nog pi­je­tla ko­ji bi po pr­vi put tre­ba­lo da za­ku­ku­ri­če, pi­še Ham­sun u ‘’Za­ra­slim sta­za­ma’’. A to je ne­što ozbilj­no. Ni­jed­nom do­sad ni­je po­ka­zao da je mu­ško, a sve iz stra­ha da bi ne­ko mo­gao do­ći i to pro­vje­ri­ti. Me­đu­tim, sad je ura­dio ne­ko­li­ko ho­kus-po­kus po­kre­ta vra­tom i osje­tio da mo­že za­ku­ku­ri­ka­ti. A on­da još ne­ko­li­ko obrat­nih ho­kus-po­kus po­kre­ta vra­tom, ali bez za­vr­šet­ka bio je jad­nik sam na tom svi­je­tu i ni­je se usu­dio po­ku­ša­ti. A on­da za­ču­je ne­što iz svog gr­la, bi­lo je stra­vič­no, u istom tre­nut­ku – us­pi­je. Ko­ko­ši se oku­pe, oko nje­ga i sta­nu ga po­sma­tra­ti. Šta su sa­mo htje­le usta­no­vi­ti? On? Ne, on to ni­je uči­nio. Po­sti­dio se i grob­no ušu­tio i ni­je bi­lo to­ga ko bi ga mo­gao pri­si­li­ti da pri­zna ka­ko je taj zvuk ipak do­šao iz nje­ga. To­kom da­na opet mu na­do­đe, ali sa­da vi­še ni­je uspio sa­mog se­be po­re­ći, ni­ka­kve ko­ri­sti od to­ga, stva­ri su kre­nu­le svo­jim to­kom. O, ka­ko je svi­jet po­stao ne­iz­mje­ran! I ota­da se če­sto ja­vljao.
A ka­da je jed­no­ga da­na po­stao već ozbilj­na mom­či­na, no još uvi­jek ni­šta ne ra­zu­mi­je­va­ju­ći, do­go­di mu se da od­jed­nom za­le­pr­ša kri­li­ma, a ko­koš po­no­vo po­dig­ne gla­vu. Šta je sad to? Zar pra­vi bu­da­lu od nje­ga!? Ona se na to pri­gnu, a to ga još vi­še raz­dra­ži. Ne, ta­ko ne­što ni­je mo­gao do­pu­sti­ti. Od­jed­nom se ba­ci na nju i čvr­sto se uko­pa u nje­na bo­ga­to oper­ja­na le­đa. Na­sta ozbilj­na bit­ka pu­na ener­gi­je i pa­hu­lja. O ži­vo­te, u ka­kvoj je to div­noj ne­iz­mjer­no­sti za­vr­ši­lo!
Ne­ke ve­če­ri po­sli­je sve­ga spa­vao je on na svo­joj preč­ki i sa­njao: „To­ra­ri­ne Stre­li­či­ću u boj se kre­nu ljut…“ itd. A za­tim ga do­hva­ti ne­ka ru­ka i sve mu se smra­či. I na­sta mrak ne­iz­mje­ran.
Ko je uga­sio tu per­na­tu du­šu ko­ja je pje­va­la s naj­vi­ših zvo­ni­ka i ka­te­dra­la, na­ja­vlju­ju­ći ro­đe­nje mla­dog Sun­ca i pre­vlast du­hov­nog nad tam­nim si­la­ma pri­ro­de, Ham­sun nam se ni­gdje ne po­vje­ra­va. Mo­žda je u toj sli­ci pre­po­znao vla­sti­ti atri­but, sli­ku onog mla­dog Ham­su­na za ko­ga se vje­ro­va­lo da je be­smr­tan, sve dok ga ne­ka ru­ka ni­je gur­nu­la u ne­iz­mje­ran mrak.
Ne­po­zna­ta ru­ka je oči­to od­u­vi­jek vo­lje­la da iz­ne­na­da zgra­bi ovog per­na­tog uči­te­lja ugla­đe­no­sti, ka­kvim ga sma­tra Tal­mud, ne­sum­nji­vo sto­ga što je svo­ga go­spo­da­ra Fe­ba Hi­pe­ri­o­na uvo­dio u onaj svi­jet, na­ja­vlju­ju­ći ga pje­vom. I So­krat je jed­nom pod­sje­ćao Kri­to­na da pri­je ne­go što umre žr­tvu­je Esku­la­pu ovog gla­sni­ka da­na, što je ne­sum­nji­vo bi­lo u ve­zi sa drev­nim he­len­skim mi­tom o pi­je­tlu ko­ji od­la­zi na onaj svi­jet ka­ko bi na­ja­vio po­koj­ni­ko­vu du­šu, ko­ja će se otvo­ri­ti no­voj svje­tlo­sti, svje­tlo­sti ne­be­skog pre­po­ro­đe­nja.
(Autor je knji­žev­nik)