Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Ko o če­mu, ja o go­di­na­ma. No, ipak u ovom užur­ba­nom tem­pu, va­lja se pri­sje­ti­ti 2014. ne zbog isto­ri­je ne­go nas sa­mih. Jer sva­ki dan je no­va go­di­na ne­ko­me zbog ne­če­ga.
Go­di­na za na­ma je bi­la sva­ka­kva: od le­de­ne ki­še, pre­ko ra­nog pro­lje­ća do ki­šnog lje­ta-je­se­ni – zi­me s lo­šom lje­ti­nom se­zo­nom i po­pla­va­ma.
Po­li­tič­ki je bi­la mu­sa­va, ali ge­ne­ral­no, ne baš go­di­na za sje­ća­nje, pa je osta­vi­mo za so­bom. Ne­ma­mo za či­me po­seb­nim ža­li­ti – sve što se do­go­di­lo osta­vi­lo je već tra­go­ve na na­ma i sa­da ta­kvi, na­o­ru­ža­ni no­vim is­ku­stvom ne­ma­mo pri­li­ke da če­ka­mo i oča­ja­va­mo. Jed­no­stav­no, mo­ra­mo ići da­lje, opre­mlje­ni ako ni­čim dru­gim, on­da vje­rom da će bi­ti bo­lje.
Na­i­me, ovo je bi­la već ko zna ko­ja go­di­na na­še kri­ze: fi­nan­sij­ske, eko­nom­ske, dru­štve­ne, kri­ze iden­ti­te­ta, kri­ze sje­ća­nja, kri­ze du­ha i kri­ze vje­ro­va­nja u sa­me se­be.
Upra­vo to nam se mo­žda i naj­vi­še obi­ja o gla­vu, na­i­me, ma­njak vje­re u se­be, to­li­ko već otvrd­nu­li i u svo­joj tje­sko­bi da se ni ne tru­di­mo da vje­ru­je­mo da ika­da i ika­ko mo­že bi­ti bo­lje.
Ne­ko­me od nas je ova go­di­na do­ni­je­la te­ške gu­bit­ke, ne­stan­ke oso­ba ko­je smo vo­lje­li, ne­ke je po­da­ri­la no­vim lju­ba­vi­ma, ne­ke je od nas osta­vi­la na cje­di­lu u smi­slu nov­ca, ne­ke je ko­li­ko-to­li­ko za­do­vo­lji­la, ali či­nje­ni­ca je da se osje­ća­mo po­ma­lo in­tro­ver­ti­ra­no, po­ma­lo okre­nu­ti se­bi i pro­mi­šlja­nju se­be, ne za­to što nas spolj­ni svi­jet ne za­ni­ma, ne­go za­to što se osje­ća­mo pre­sla­bi da bi­smo se nji­me ba­vi­li.
Uosta­lom, šta mo­že­mo uči­ni­ti na glo­bal­nom pla­nu osim to opso­va­ti i ko­men­ta­ri­sa­ti –od te­ro­ri­zma do glo­bal­nog za­gri­ja­va­nja. Na­pro­sto smo isu­vi­še ma­li da išta tu mo­že­mo pro­mi­je­ni­ti.
Ipak, ima jed­na no­vost, a to je da je ta na­ša in­tro­vert­nost za­pra­vo bit­na da na­po­kon spo­zna­mo se­be kao i naj­bit­ni­ju fi­gu­ru svi­je­ta u ko­jem ži­vi­mo. Da­lo nam je pri­li­ku po­put zi­me ogo­lje­lom sta­blu – da kon­cen­tri­še­mo vla­sti­te so­ko­ve, sop­stve­nu srž, onu unu­tra­šnjost, ka­ko bi što is­ku­sni­ji, što ople­me­nje­ni­ji do­če­ka­li du­go če­ka­no pro­lje­će, sva je pri­li­ka da će ka­sni­ti.
Naš ko­lek­tiv­ni spas ne po­sto­ji, osim u mi­to­vi­ma. Ali po­sto­je na­ši in­di­vi­du­al­ni pla­no­vi ko­ji nas dr­že na oku­pu, na­ša sva­ko­dne­vi­ca ko­ja nas dr­ži pri­ze­mlje­ne i na­še lju­ba­vi ko­je nas či­ne stal­no mo­ti­vi­sa­ni­ma za to da na­sta­vi­mo, is­tra­je­mo, osta­ne­mo, op­sta­ne­mo...
Da ni­je bi­lo ove kri­ze, si­gur­no ni sam ne bih mo­gao uvje­ri­ti se­be u ono što sam u sta­nju uči­ni­ti, bio bih, ako ni­šta dru­go, ma­nje sa­mo­po­u­zdan, a mo­žda vi­še sa­mo­do­pa­dan, tašt i gord.
Znam ka­ko je oni­ma ko­ji­ma je te­ško; mo­je im ri­je­či dje­lu­ju tek kao pu­ke – ri­je­či. Znam ka­ko je oni­ma ko­ji­ma je do­bro; mo­je im ri­je­či dje­lu­ju kao smi­je­šno br­blja­nje.
Tek onaj ko­ji je pro­šao is­ku­stvo kri­ze i is­ku­stvo do­bra, is­ku­stvo lo­še­ga i is­ku­stvo do­bro­ga, mo­že shva­ti­ti ko­li­ko je i jed­no i dru­go bit­no, ko­li­ko nas i jed­no i dru­go či­ni vi­še lju­di­ma.
Ka­kva god bi­la go­di­na za na­ma, da­la nam je još jed­nu pri­li­ku da se uči­ni­mo vi­še lju­di­ma, a da na­še ego­tri­po­ve po­ne­kad oka­či­mo mač­ku o rep, da na­šu ma­lo­du­šnost jed­no­stav­no osta­vi­mo ne­gdje pu­tem i da usta­ne­mo i kre­ne­mo da­lje.
Jer na­zad se iona­ko ne mo­že!