Pi­še: Ili­ja R. Mi­lja­nić


Mo­der­ni mon­te­ne­gri­ni „re­žim­skog ko­da”, ko­ji su svo­je­vre­me­no od­la­zi­li kod pa­pe da ih uve­de u „lo­vo­rov bu­kvar”, opet nam ovih da­na po ko zna ko­ji put otva­ra­ju sta­re ra­ne i ši­re mr­žnju me­đu bra­ćom. Pri­sje­ti­mo se ka­da su ne ta­ko dav­no uz po­moć za­pad­nih pla­ne­ra or­ga­ni­zo­va­li pre­nos po­smrt­nih osta­ta­ka kra­lja Ni­ko­le i di­je­la uže po­ro­di­ce, a sve ka­ko bi oskr­na­vi­li sr­bo­va­nje ko­je je kralj iz du­bi­ne svo­je du­še za­go­va­rao i is­ti­cao u svim svo­jim pi­sa­nim dje­li­ma...
No­vi cr­ve­ni pro­le­te­ri po­dje­le su oži­vje­li i pod­me­ta­nji­ma iz­me­đu di­na­sti­ja Pe­tro­vić i Ka­ra­đor­đe­vić, a oti­šli su ta­ko da­le­ko da ne pre­za­ju da u Mon­te­ne­gru uve­du na­ci­o­nal­ni pra­znik mla­dih sa je­zi­kom „tu­pan­či­gri­li­com la­tin­skog no­mi­na­ti­va” na re­la­ci­ji Beč–Rim. Mon­te­ne­gri­ni se na­da­ju da će even­tu­al­nim otrg­nu­ćem od ru­ske i srp­ske „fo­bi­je” is­pe­gla­ti sve opljač­ka­no, ši­ri­ti epo­pe­je za­lu­ta­lih vjer­ni­ka ko­ji pra­vo­slav­ni Bo­žić če­sti­ta­ju svim hri­šća­ni­ma, ši­ri­ti brat­stvo i je­din­stvo me­đu bi­jed­ni­ci­ma pra­znih ru­ku, oba­ra­ti Hi­po­kra­ta kad za­tre­ba...
Do­če­ka­smo da­nas u Mon­te­ne­gri­ji da la­žni po­što­va­o­ci li­ka i dje­la kra­lja Ni­ko­le Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša skr­na­ve Ko­sov­ski za­vjet ko­ji je vi­je­ko­vi­ma svje­tlio na Obi­li­ća po­lja­ni u zlat­ne da­ne i meg­da­ne svih Cr­no­go­ra­ca, u to vri­je­me na­ci­o­nal­nih Sr­ba. Obi­li­ća po­lja­na je od­u­vi­jek bi­la mje­sto na ko­jem su obi­lje­že­na va­žna zbo­ro­va­nja i nad­me­ta­nja Cr­no­go­ra­ca, is­ti­ca­ni kul­tur­ni i sport­ski do­ga­đa­ji, a naj­bo­lji me­đu nji­ma oki­će­ni Obi­li­ća me­da­lja­ma. Ne pre­za­ju­ći od či­nje­ni­ce da svo­jim ne­po­čin­stvi­ma skr­na­ve dje­la pre­ga­la­ca ko­ji su stva­ra­li po­šte­nu i ju­nač­ku Cr­nu Go­ru, no­vi Cr­no­gor­ci iz Ti­to­vih ko­mi­te­ja da­nas bez­u­slov­no po­ti­ru pro­šlost i kre­i­ra­ju je po svo­joj vo­lji.
Ovih da­na u po­sje­ti Mon­te­ne­gru bo­ra­vio je rat­ni zlo­či­nac Ha­šim Ta­či, ko­ji je vje­ro­vat­no do­šao da se u Ne­ma­nji­ća gra­du za­hva­li re­žim­skim mon­te­ne­gri­ni­ma na po­dr­šci. U pri­ja­telj­skoj dobrodošlici za­bo­ra­vlje­ni su bo­žu­ri sa Ko­so­va Po­lja, za noć po­cr­ve­nje­li od ri­je­ka kr­vi, ko­je su iz­vi­ra­le iz ko­sov­ske rav­ni­ce da oča­ra­ju vi­te­ški boj: srp­ske voj­ske pro­tiv moć­ne tur­ske ca­re­vi­ne.
Od­mah na­kon Ju­li­jan­ske no­ve go­di­ne – Ob­re­za­nje Go­spod­nje (bi­la za­bra­nje­na kod ko­mu­ni­sta), Mon­te­ne­gri­ni do­če­ku­ju ko­sov­skog na­mje­sni­ka od­go­vor­nog za sto­ti­ne hi­lja­da pro­tje­ra­nih pra­vo­sla­va­ca (Sr­ba i Cr­no­go­ra­ca) i osta­lih kao i za vi­še de­se­ti­na hi­lja­da zvjer­ski ubi­je­nih i mu­če­nih Sr­ba... Ne­po­zna­ni­ca je da li su u sr­dač­nom raz­go­vo­ru re­žim­ski Mon­te­gri­ni smje­li još ne­što da pro­go­vo­re osim da se iz­vi­ne „za ge­no­cid i sve ne­pri­jat­no­sti ko­je su im na­ni­je­li za­jed­no sa sa­da po­koj­nim Mi­lo­še­vi­ćem i bra­ćom iz Sr­bi­je”...
Uz ru­čak im se, mo­žda, pot­kra­la po­ne­ka zdra­vi­ca za br­zo na­pre­do­va­nje Mon­te­ne­gra pre­ma Bond­stil ka­te­dra­li uz sr­dač­no ko­ke­ti­ra­nje od Ja­dran­sko-jon­skog avan­tu­ri­zma uz na­du da Ru­si­ja ne­će pre­ži­vje­ti na­met­nu­te sank­ci­je. Ne­po­zna­ni­ca je i da li im je na um pa­lo i ne­ko­li­ko hi­lja­da ise­lje­ni­ka sa Ko­so­va i Me­to­hi­je, ko­ji su svo­je do­mo­ve za­mi­je­ni­li ze­mu­ni­ca­ma u ko­ji­ma uglav­nom ži­ve. Mo­žda je cr­no­gor­ski vla­da­lac za­mo­lio Ta­či­ja da ne­volj­ni­ci­ma prog­na­ni­ma sa sve­te srp­ske ze­mlje iz­gra­di ne­ko­lio so­li­te­ra u rav­noj Me­to­hi­ji. A s ob­zi­rom na to da je Me­to­hi­ja svo­je­vre­me­no bi­la u sa­sta­vu Cr­ne Go­re, eto šan­se da „kur­si­sti”, na­pra­ve ve­le­lep­ni so­li­ter za prog­na­ne Sr­be i Cr­no­gor­ce, baš u Me­to­hi­ji sa dvo­kril­nim vra­ti­ma na ula­zu, ne­kad ze­mlje Car ju­nak, da­nas sa li­ko­vi­ma, Agi­ma Če­kua i Ha­ši­ma Ta­či­ja.
Po­sr­nu­li na­rod kao da je za­bo­ra­vio pro­šlost i još sla­vi la­žne vla­da­re i ame­rič­ke mi­lje­ni­ke... Na­rod ko­ji je pre­ži­vio vi­še de­mo­graf­skih ka­ta­stro­fa na­sr­će na „čo­ko­lad­ne gre­be­ne”, a u Nje­go­še­vom opje­va­nom No­vom gra­du po­kraj mo­ra se pro­la­ma­ju va­lo­vi i sti­je­ne od po­smo­der­nih Kru­ša. Ka­žu ne­ki no­vo­kom­po­no­va­ni pro­ro­ci sa po­dr­škom ško­lar­ca iz li­pe nji­ho­ve da do­bit­ni­ci br­zo­po­te­znih or­de­na ola­ko de­val­vi­ra­ju u ta­šti­ni ne­zna­nja ...
Na ne­sre­ću cr­no­gor­skih ve­li­ka­na ne­ma vi­še pre­ga­la­štva be­smrt­nih ha­ram­ba­še Mi­lo­ša Kri­vo­ka­pi­ća, Si­ma Vu­jo­vi­ća Ko­đo­ši­je, Nik­ca od Ro­vi­na – To­ma­no­vić Cu­ce, tri Vu­ka sa Bar­jak­ta­rom Pi­mom i svih dru­gih svje­ti­o­ni­ka slav­ne pro­šlo­sti za sva vre­me­na lu­ne i lu­če.