autor: Bo­ris De­žu­lo­vić


Fe­no­men je u me­di­ci­ni po­znat kao an­te­ro­grad­na am­ne­zi­ja. Za raz­li­ku od kla­sič­ne, re­tro­grad­ne am­ne­zi­je, kod ko­je se pa­ci­jent ne sje­ća ni­če­ga od pri­je tra­u­me ko­ja ju je pro­u­zro­ko­va­la, kod an­te­ro­grad­ne am­ne­zi­je to mu se do­ga­đa do­slov­no sva­ki dan: ne mo­že za­pam­ti­ti vi­še od ne­ko­li­ko po­sled­njih tre­nu­ta­ka, mo­zak ih ni­je u sta­nju iz krat­ko­roč­ne me­mo­ri­je po­hra­ni­ti u du­go­roč­nu, pa ih istog ča­sa bri­še, one­mo­gu­ća­va­ju­ći stva­ra­nje no­vih sje­ća­nja. Obo­lje­lom od an­te­ro­grad­ne am­ne­zi­je sva­ko je ju­tro po­če­tak ži­vo­ta, sva­ko­ga da­na po­no­vo ot­kri­va se­be, i oko se­be ču­de­sni no­vi svi­jet.
An­te­ro­grad­na am­ne­zi­ja spa­da u raz­mjer­no ne­is­tra­že­ne taj­ne ljud­skog mo­zga. Pr­vi do­ku­men­to­va­ni slu­čaj bio je onaj iz 1957, kad se Ame­ri­ka­nac Hen­ri Mo­li­son zbog epi­lep­si­je pod­vrg­nuo lo­bek­to­mi­ji, pa iz­gu­bio spo­sob­nost pam­će­nja vi­še od ne­ko­li­ko po­sled­njih mi­nu­ta. Još je, me­đu­tim, rje­đi i ne­is­tra­že­ni­ji fe­no­men ko­lek­tiv­ne an­te­ro­grad­ne am­ne­zi­je. Naj­po­zna­ti­ji ta­kav, i naj­bo­lje do­ku­men­to­vo­van, jeste slu­čaj jed­nog ma­log evrop­skog na­ro­da, Hr­va­ta, či­ja isto­rij­ska me­mo­ri­ja tra­je je­dva ne­ko­li­ko mje­se­ci.
U ja­nu­a­ru 2015, re­ci­mo, na hr­vat­skim pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma – no­ta be­ne, s re­kord­nom iz­la­zno­šću – po­bi­je­di­la je kan­di­dat­ki­nja stran­ke ko­ja je sa­mo de­vet mje­se­ci ra­ni­je zbog ko­rup­ci­je pra­vo­sna­žno osu­đe­na kao zlo­či­nač­ka or­ga­ni­za­ci­ja. Je­su li to Hr­va­ti neo­bič­no to­le­rant­ni na mi­to i ko­rup­ci­ju?
Ne, na­pro­tiv: sa­mo ne­dje­lju da­na pred iz­bo­re ob­ja­vlje­ni su re­zul­ta­ti is­tra­ži­va­nja Tran­spa­ren­si in­ter­na­še­na­la, pre­ma ko­jem Hr­va­ti svo­ju dr­ža­vu vi­de jed­nom od naj­ko­rum­pi­ra­ni­jih na svi­je­tu – od svih pod­ruč­ja jav­nog ži­vo­ta da­le­ko naj­ko­rum­pi­ra­ni­ji­ma pri tom sma­tra­ju­ći upra­vo po­li­tič­ke stran­ke – pa ipak su se­dam da­na ka­sni­je hlad­no­krv­no iza­bra­li kan­di­dat­ki­nju stran­ke pra­vo­sna­žno osu­đe­ne zbog ko­rup­ci­je.
Me­di­cin­skim la­i­ci­ma pri­zor je mo­rao bi­ti nad­re­a­lan, ali ri­ječ je bi­la o škol­skom pri­mje­ru an­te­ro­grad­ne am­ne­zi­je: u iz­bor­nom sto­že­ru HDZ-a u kon­gre­snoj dvo­ra­ni za­gre­bač­kog Hi­po cen­tra – kao u ne­koj pa­ro­di­ji Ro­me­ro­ve No­ći ži­vih mr­tva­ca – Ja­kov Se­dlar, Zlat­ko Vi­tez, Bo­ži­dar Alić, Ma­te Gra­nić, Zdrav­ko To­mac, Mi­ro­slav Tuđ­man, Lu­ka Be­bić i Vla­di­mir Šeks skan­di­ra­ju: „Pro­mje­ne! Pro­mje­ne!”.
Ne­do­sta­ja­li su, eto, sa­mo Pa­ša­lić, Ca­nju­ga, Mi­las, Kr­pi­na i još mo­žda dvo­ji­ca-tro­ji­ca, pa da sa­stav Tuđ­ma­no­va VONS-a iz de­ve­de­set osme bu­de kom­ple­tan. Da ni­je Ko­lin­de u dru­gom kru­gu pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra, ja ne bih ni znao da, re­ci­mo, Zlat­ko Vi­tez još po­sto­ji: tek valj­da stro­gi evrop­ski pro­tiv­po­žar­ni pro­pi­si spri­je­či­li su da se te ve­če­ri na le­di­ni pred Hi­po cen­trom za­vr­te ra­žnje­vi s vo­lo­vi­ma, a dru­štvo unu­tra sve­jed­no je or­no skan­di­ra­lo „Pro­mje­ne, pro­mje­ne”!
Bi­lo ko­me ko ne pa­ti od an­te­ro­grad­ne am­ne­zi­je, da ga Se­dlar, Vi­tez, Šeks, To­mac i Gra­nić u oči gle­da­ju i skan­di­ra­ju „pro­mje­ne!”, bi­lo bi ja­sno da ga otvo­re­no za­je­ba­va­ju. Ni ko­mu­ni­sti ni­je­su bi­li ta­ko okrut­nog smi­sla za hu­mor: kad je ono­mad dru­go­vi­ma ko­nač­no do­sa­di­lo, pa su dru­ga Ti­ta na kra­ju dru­gog de­se­to­go­di­šnjeg man­da­ta pro­gla­si­li „pred­sjed­ni­kom Re­pu­bli­ke bez ogra­ni­če­nja tra­ja­nja man­da­ta”, u Sa­ve­znoj Skup­šti­ni ba­rem ni­ko ni­je skan­di­rao „Pro­mje­ne! Pro­mje­ne!“.
A to­li­ko žu­đe­ne pro­mje­ne na­stu­pi­le su istu ve­če. Već u pr­vom obra­ća­nju hr­vat­ska je pred­sjed­ni­ca u po­li­tič­ki je­zič­ni stan­dard uve­la po­sve no­vi vo­ka­tiv „Hr­va­ti­ce i Hr­va­ti”, a on­da – pro­mje­ne!, pro­mje­ne! – pro­gla­si­la Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu „dru­gom do­mo­vi­nom hr­vat­skog na­ro­da” i na­ja­vi­la ma­te­rin­sku pa­žnju za „Hr­va­te u Voj­vo­di­ni i Sr­bi­ji”, da bi već sju­tra­dan, jed­na­kom valj­da ma­te­rin­skom pa­žnjom za Sr­be u Hr­vat­skoj, sve hr­vat­ske gra­đa­ne pred­sjed­nič­kim de­kre­tom pro­gla­si­la Hr­va­ti­ma: „Po me­ni je Hr­vat i onaj ko ži­vi u Hr­vat­skoj, a pra­vo­slav­ne je vje­ro­i­spo­vi­je­sti i Sr­bin po na­ci­o­nal­no­sti.”
Kao da je ne­ko ras­tvo­rio sva vra­ta i pro­zo­re, val pro­mje­na za­plju­snuo je ta­ko Hr­vat­sku, i u jav­ni pro­stor hra­bro su za­ko­ra­či­li no­vi ne­ki, mo­der­ni mla­di lju­di, po­sve neo­p­te­re­će­ni pro­šlo­šću. „Bo­gu hva­la da je po­bi­je­di­la go­spo­đa Gra­bar Ki­ta­ro­vić, pro­tiv ove pro­tiv ud­ba­ške, sr­bo­fil­ske i čet­nič­ke stru­je”, hra­bro ta­ko pred ka­me­ra­ma HTV-a re­ci­ti­ra mla­di glu­mac Bo­ži­dar Alić, dok hr­vat­ska mla­dost iza nje­go­vih le­đa pje­va „Zo­vi, sa­mo zo­vi”, „Mo­ju do­mo­vi­nu“, „Vi­lu Ve­le­bi­ta” i osta­le naj­no­vi­je hi­to­ve. „Mi mo­ra­mo re­ći isti­nu o Hr­vat­skoj od 1945. do 1990.”, do­da­je ove su­bo­te u Spli­tu HDZ-ov mla­di lav To­mi­slav Ka­ra­mar­ko: „Pred na­ma je no­vi Do­mo­vin­ski rat!”
Sa­mo sta­ri­ji i mu­dri­ji za­bri­nu­to vr­te gla­va­ma, upla­še­ni za ne­ra­zum­nu mla­dost što go­lo­ru­ka ne­str­plji­vo ju­ri u rat pro­tiv kr­vo­žed­nih ko­mu­ni­sta.
– Ne zna­ju mla­di što je Ud­ba. Ne­će srp­ska Par­ti­ja tek ta­ko pu­sti­ti hr­vat­sku dr­ža­vu – vr­te gla­va­ma nji­ho­vi ro­di­te­lji. – Mo­žda je ipak tre­ba­lo naj­pri­je ići na la­ba­vu kon­fe­de­ra­ci­ju.
– Ali Hr­vat­ska je ne­za­vi­sna dr­ža­va već dva­de­set pet go­di­na, već dru­gu go­di­nu pu­no­prav­na čla­ni­ca Evrop­ske uni­je – opre­zno on­da do­da psi­hi­ja­tar.
– Eh, da jest – sa­ža­lji­vo ga on­da po­gle­da­ju Hr­va­ti.
– Ali iz va­ših usta u Bož­je uši.
Ka­ko se to i za­što do­ga­đa, na­u­ka po­u­zda­no ne zna. An­te­ro­grad­na am­ne­zi­ja još je, re­koh, ne­is­tra­že­ni mi­ste­rij, pa ka­ko ne zna ni ka­ko tač­no na­sta­je, ni­je me­di­ci­na na­či­sto ni ka­ko da joj do­sko­či. U mrač­nom psi­ho­lo­škom tri­le­ru Me­men­to, gle­da­li ste mo­žda, glav­ni ju­nak jed­na­ko ne mo­že za­pam­ti­ti vi­še od po­sled­njih ne­ko­li­ko mi­nu­ta, pa re­kon­stru­i­še svo­je sje­ća­nje vo­de­ći bi­lje­ške i sni­ma­ju­ći sva­ko­dne­vi­cu Po­la­ro­i­dom, čak i te­to­vi­ra­ju­ći va­žne in­for­ma­ci­je na vla­sti­to ti­je­lo.
Po­ku­ša­li su ta­ko i Hr­va­ti, te­le­vi­zij­skim ka­me­ra­ma sni­ma­li sve va­žni­je do­ga­đa­je, za­pi­si­va­li ime­na i da­tu­me u no­vi­ne, čak i te­to­vi­ra­li hr­vat­ske gr­bo­ve na nad­lak­ti­ce, ali sve dža­be: sva­ke ne­dje­lje na dan iz­bo­ra – lo­kal­nih, par­la­men­tar­nih, pred­sjed­nič­kih, sve­jed­no – oni se bu­de us­trep­ta­li od ne­str­plje­nja da okon­ča­ju ti­ra­ni­ju ko­rum­pi­ra­nih be­o­grad­skih ko­mu­ni­sta i za­o­kru­že HDZ.
Sva­ki put oni ta­ko iz­no­va ot­kri­va­ju se­be, i oko se­be Ju­go­sla­vi­ju, sva­ki iz­bo­ri nji­ma su „pro­mje­na!”, sva­ko ju­tro no­vi po­če­tak. „Sun­ce žar­ko sje­da i sko­ro će sje­sti” – u no­vu hr­vat­sku zo­ru pje­va Pe­tar Pre­ra­do­vić, pje­snik mla­đe ge­ne­ra­ci­je – „stal­na na tom svi­je­tu sa­mo mi­je­na jest”. Pre­ci­zni­je de­fi­ni­ci­je hr­vat­ske an­te­ro­grad­ne am­ne­zi­je ja ni­kad ni­je­sam čuo.
pe­šča­nik. net