Pi­še: Bo­ri­vo­je Ćet­ko­vić


Na ne­dav­no odr­ža­noj sjed­ni­ci Skup­šti­ne (27.12.2014.) po­sla­nik LP pi­tao je pre­mi­je­ra, ka­da će, mo­žda kao Vla­din pred­log, da uđe u skup­štin­sku pro­ce­du­ru za­kon o pro­gla­še­nju ni­štav­no­sti od­lu­ka tzv. Pod­go­rič­ke skup­šti­ne iz 1918. go­di­ne či­jim ak­ti­ma su uki­nu­ti cr­no­gor­ska dr­ža­va, je­zik, di­na­sti­ja i cr­kva”?
Po­sla­nik je dao i de­talj­no obra­zlo­že­nje: „uče­sni­ci tzv. Pod­go­rič­ke skup­šti­ne ko­ji su do­ni­je­li ovu od­lu­ku ni­je­su bi­ra­ni na re­gu­lar­nim iz­bo­ri­ma, ni­ti je bi­lo omo­gu­će­no slo­bod­no de­mo­krat­sko bi­ra­nje iza­bra­nih ti­je­la i po­sla­ni­ka”. I da­lje: „pri­li­kom iz­bo­ra ni­je­su uva­že­ni Za­kon o iz­bo­ru na­rod­nih po­sla­ni­ka, kao i njen Ustav, te pre­ma to­me oni ni­je­su ima­li le­gi­ti­mi­tet da do­no­se od­lu­ke o dr­žav­no-prav­nom sta­tu­su Cr­ne Go­re”. Ni­je­sam mje­rio vri­je­me po­sla­ni­ko­vog iz­la­ga­nja (to je po­sao pred­sje­da­va­ju­ćeg), ali oči­gled­no je bi­lo da je i u vre­me­nu pre­kar­da­šio – za svo­je „do­ka­ze” do­bio je vi­še ne­go što je pred­vi­đe­no skup­štin­skim po­slov­ni­kom. Odu­še­vljen po­sla­ni­ko­vim iz­la­ga­njem Ran­ko ga ni­je pre­ki­dao – i sam je pri­znao da ra­do slu­ša ova­kve i slič­ne pri­če o Pod­go­rič­koj skup­šti­ni.
Od­go­vor „go­spo­da­rev” bio je kra­tak i ja­san: „isto­ri­ja je da­la naj­bo­lji od­go­vor na od­lu­ke Pod­go­rič­ke skup­šti­ne” – „gra­đa­ni su na re­fe­ren­du­mu 21. ma­ja 2006. go­di­ne od­lu­či­li po naj­vi­šim evrop­skim stan­dar­di­ma, od­go­vo­ri­li svo­jom od­lu­kom o ne­za­vi­sno­sti, kao i me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca br­zim pri­zna­njem na­še dr­ža­ve i pri­je­mom u UN, OEBS i re­le­vant­ne svjet­ske i evrop­ske po­li­tič­ke i eko­nom­ske or­ga­ni­za­ci­je”.
Pi­ta­nje i od­go­vor ne­ću da ko­men­ta­ri­šem – bi­la bi to za­lud­na ra­bo­ta. Po­sla­ni­ko­ve ocje­ne odav­no i do­bro su po­zna­te. Ho­ću sa­mo da pri­mi­je­tim: sa­da­šnja „go­spo­da­re­va” pri­ča o Pod­go­rič­koj skup­šti­ni u od­no­su na ono šta je o njoj go­vo­rio 2006. go­di­ne zvu­či od­mje­re­no, su­zdr­ža­no – ni­je po­mi­njao, ka­ko je to znao ne­ka­da da ka­že, sr­bi­jan­sku oku­pa­tor­sku voj­sku ko­ja je 1918. go­di­ne i omo­gu­ći­la tzv. Pod­go­rič­ku skup­šti­nu. Ne­će „go­spo­dar” da se sa­da za­mje­ri svo­jim no­vim jol­da­ši­ma (pri­ja­te­lji­ma) To­mi, Alek­san­dru i Ivi­ci, ko­ji sva­kim da­nom sve vi­še na nje­ga po­li­tič­ki li­če.
O Pod­go­rič­koj skup­šti­ni 1918. (zva­nič­ni na­ziv je Ve­li­ka Na­rod­na Skup­šti­na) pi­sa­li su mno­gi: isto­ri­ča­ri, sa­mi nje­ni uče­sni­ci, pi­sci, pu­bli­ci­sti, po­li­ti­ča­ri i dr. O njoj je pi­sa­no, a i da­nas se pi­še – pro (za) i con­tra (pro­tiv); ocje­ne auto­ra za­vi­si­le su i od nji­ho­vih po­li­tič­kih i ide­o­lo­ških opre­dje­lje­nja. Oni ko­ji po­ri­ču le­ga­li­tet i le­gi­ti­mi­tet Pod­go­rič­ke skup­šti­ne i sva­ki njen zna­čaj na­vo­de da je nje­nom od­lu­kom Cr­na Go­ra iz­bri­sa­na sa po­li­tič­ke kar­te Evro­pe. Me­đu­tim, stva­ri ne sto­je ta­ko. Kao pr­vo, da vi­di­mo ka­ko gla­si Od­lu­ka Ve­li­ke Na­rod­ne Skup­šti­ne: „Ve­li­ka Na­rod­na Skup­šti­na u Cr­noj Go­ri, kao vje­ran tu­mač že­lja i vo­lje cje­lo­kup­nog srp­skog na­ro­da u njoj, vjer­na isto­rij­skim pre­da­nji­ma i za­vje­ti­ma svo­jih pre­da­ka, ko­ji su se za njih vje­ko­vi­ma he­roj­ski bo­ri­li, jed­no­gla­sno po­i­me­nič­nim gla­sa­njem od­lu­ču­je: da se kralj Ni­ko­la I Pe­tro­vić – Nje­goš i nje­go­va di­na­sti­ja zba­ci sa Cr­no­gor­skog pri­je­sto­la; da se Cr­na Go­ra sa brat­skom Sr­bi­jom uje­di­ni u jed­nu je­di­nu dr­ža­vu pod di­na­sti­jom Ka­ra­đor­đe­vi­ća, te ta­ko uje­di­nje­na stu­pi u za­jed­nič­ku otadž­bi­nu na­šeg tro­i­me­nog na­ro­da Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca; da se iza­be­re Iz­vr­šni na­rod­ni od­bor od 5 li­ca, ko­ji će ru­ko­vo­di­ti po­slo­vi­ma, dok se uje­di­nje­nje Sr­bi­je i Cr­ne Go­re ne pri­ve­de kra­ju; i da se o ovoj skup­štin­skoj od­lu­ci iz­vi­je­sti biv­ši kralj Ni­ko­la Pe­tro­vić, Vla­da kra­lje­vi­ne Sr­bi­je, pri­ja­telj­ske Spo­ra­zum­ne si­le i sve ne­u­tral­ne dr­ža­ve”. (Iz­vor: Jo­van R. Bo­jo­vić: Pod­go­rič­ka skup­šti­na 1918, do­ku­men­ti, Deč­je no­vi­ne, 1989.)
Od­lu­ka je do­ne­se­na na sjed­ni­ci odr­ža­noj 13. no­vem­bra 1918. u Pod­go­ri­ci, da­kle u vri­je­me ka­da Cr­na Go­ra ni­je po­sto­ja­la kao dr­ža­va – pre­sta­la je da po­sto­ji još od ja­nu­a­ra 1916. go­di­ne.
Na­i­me, 12/25. ja­nu­a­ra na­ve­de­ne go­di­ne pot­pi­sa­na je na Ce­ti­nju Od­red­ba za po­la­ga­nje oruž­ja cr­no­gor­ske voj­ske. Ma­da cr­no­gor­ski isto­ri­ča­ri, i pri­je, a i sa­da, ne­ra­do ko­ri­ste ri­ječ ka­pi­tu­la­ci­ja, mo­ra se pri­zna­ti da je pot­pi­si­va­njem ove Od­red­be Cr­na Go­ra iz­gu­bi­la svo­ju dr­ža­vu, ne­sta­la sa po­li­tič­ke kar­te Evro­pe i pa­la u te­ško austro­u­gar­sko rop­stvo.
Po­seb­no je pi­ta­nje ko su kriv­ci za ka­pi­tu­la­ci­ju cr­no­gor­ske voj­ske, ko­ja će osta­ti upam­će­na da joj je dva da­na na­kon slav­ne Moj­ko­vač­ke bit­ke (he­roj­ski je bra­ni­la od­stup­ni­cu di­je­lu sr­bi­jan­ske voj­ske), na­re­đe­no da po­lo­ži oruž­je. Glav­nog kriv­ca za ne­sta­nak Cr­ne Go­re sa evrop­ske po­li­tič­ke kar­te kralj Ni­ko­la i iz­bje­glič­ka vla­da vi­dje­li su u zva­nič­noj Sr­bi­ji – srp­ska vla­da i Pa­šić op­tu­žu­ju se za ha­ran­gi­ra­nje kod sa­ve­znič­kih si­la pro­tiv Cr­ne Go­re i kra­lja Ni­ko­le. Ovo mi­šlje­nje pri­hva­ta­ju i isto­ri­ča­ri ko­ji na­gi­nju cr­no­gor­skom go­spo­da­ru – nje­ga i nje­go­vu vla­du oslo­ba­đa­ju od­go­vor­no­sti za ka­pi­tu­la­ci­ju cr­no­gor­ske voj­ske sva­lju­ju­ći kri­vi­cu na Pe­tra Pe­ši­ća, srp­sku vla­du i sa­ve­zni­ke.
No, bez ob­zi­ra na umi­je­ša­nost Sr­bi­je na bi­lo ko­ji na­čin u ka­pi­tu­la­ci­ju Cr­ne Go­re, to kra­lja Ni­ko­lu ne oslo­ba­đa od isto­rij­ske od­go­vor­no­sti za ovaj sra­mot­ni čin. Bio je vr­hov­ni ko­man­dant cr­no­gor­ske voj­ske i vi­še­de­ce­nij­ski go­spo­dar Cr­ne Go­re iz ku­će Pe­tro­vi­ća, ko­ja, ka­ko je on sam znao da to ka­že – „ni­je zna­la da bje­ži”...
Od­mah ne­kon odr­ža­va­nja sjed­ni­ce Pod­go­rič­ke skup­šti­ne pri­sta­li­ce kra­lja Ni­ko­le ni­je­su se mi­ri­le sa nje­nom od­lu­kom. Ni­je­su gu­bi­li vri­je­me, or­ga­ni­zo­va­li su se i ka­ko tvr­de nji­ho­vi po­li­tič­ki pro­tiv­ni­ci, uje­di­ni­te­lji, od­lu­či­li su da „po­dig­nu oru­ža­ni usta­nak i da pu­tem oruž­ja, a po­mo­ću Ita­li­je, obo­re od­lu­ku Ve­li­ke Na­rod­ne Skup­šti­ne i pro­tje­ra­ju Sr­bi­jan­ce iz Cr­ne Go­re, te da do­ve­du kra­lja Ni­ko­lu i nje­go­vu di­na­sti­ju na cr­no­gor­ski pre­sto”.
Usta­ni­ci su (ver­zi­ja uje­di­ni­te­lja) tre­ba­li pr­vo da po­zo­vu na pre­da­ju pred­stav­ni­ke vla­sti i voj­ske, a ako ne pri­hva­te ka­pi­tu­la­ci­ju, on­da va­ro­ši tre­ba za­u­ze­ti „si­lom oruž­ja”. I ze­le­na­ši (pri­sta­še kra­lja Ni­ko­le) ima­ju svo­ju pri­ču, svo­je raz­lo­ge i oprav­da­nje za­što je do­šlo do oru­ža­ne po­bu­ne. Ze­le­na­ši su od­bi­li da pri­hva­te Od­lu­ku Pod­go­rič­ke skup­šti­ne „da se kralj Ni­ko­la ni­ka­da vi­še ne­će vra­ti­ti u Cr­nu Go­ru i da će nje­na ne­za­vi­snost i nje­na slo­bo­da bi­ti za­ko­pa­ne za­jed­no sa kra­ljem Ni­ko­lom. Tra­ži­li su i da se na­đe ne­ka no­va plat­for­ma za uje­di­nje­nje!”
O ka­kvoj se „no­voj plat­for­mi” za uje­di­nje­nje ra­di­lo vi­dje­će se mno­go ka­sni­je – 12. ju­la 1941. go­di­ne.
Bi­lo ka­ko bi­lo na pra­vo­slav­ne Bo­žić­ne pra­zni­ke 1919. go­di­ne do­šlo je na Ce­ti­nju do oru­ža­nog su­ko­ba bje­la­ša i ze­le­na­ša – su­ko­ba ko­ji će još vi­še pro­du­bi­ti po­dje­le me­đu sa­mim Cr­no­gor­ci­ma.
Tra­ja­će taj „ne­sreć­ni rat” me­đu Cr­no­gor­ci­ma i po­sli­je 1918. go­di­ne u me­đu­rat­nom pe­ri­o­du, a kra­jem 1941. i po­čet­kom 1942. go­di­ne do­ve­šće i do po­dje­le na čet­ni­ke i par­ti­za­ne. On i da­lje tra­je – du­bo­ki ras­ko­li i po­dje­le i da­nas su pri­sut­ni me­đu na­ma – kraj im se ne na­zi­re!. A zna se: od tih di­o­ba „go­spo­dar” je naj­vi­še pa­za­rio. Stal­no ih pod­sti­če – kla­sne, so­ci­jal­ne pro­ble­me „gu­ra pod te­pih”, a u pr­vi plan sta­vlja pi­ta­nja iden­ti­te­ta.
Bo­žić­na po­bu­na (ze­le­na­ši ka­žu usta­nak) bio je pr­vi, ali ne­u­spje­li po­ku­šaj po­ni­šte­nja Od­lu­ke Pod­go­rič­ke skup­šti­ne. Što pri­sta­li­ce kra­lja Ni­ko­le ni­je­su ostva­ri­le 1919. go­di­ne, ostva­ri­le su (isti­na za ma­lo vre­me­na) 12. ju­li 1941. go­di­ne pe­trov­dan­skom De­kla­ra­ci­jom. Bi­lo je to dru­go po­ni­šte­nje, ostva­re­no uz po­moć Mu­so­li­ni­je­vih fa­ši­sta.
I re­fe­ren­du­mom 2006. go­di­ne „de­mo­krat­ski” spro­ve­de­nim, Od­lu­ka Pod­go­rič­ke skup­šti­ne je sta­vlje­na van sna­ge – te nje­no po­ni­šte­nje pu­tem za­ko­na, ka­ko re­če go­spo­dar je ne­po­treb­no – ima­lo bi sa­mo „sim­bo­li­čan zna­čaj”.
Umi­je „go­spo­dar” da pro­ci­je­ni tre­nu­tak. Sa­da ka­da se ujar­mio sa nji­ma tro­ji­com, ni­je bio red da po­mi­nje „mr­sku sr­bi­jan­sku oku­pa­ci­ju Cr­ne Go­re”.
Ta­ko je to sa „go­spo­da­rem” – mo­že i ova­ko i ona­ko! A do­kle će – to je dru­go pi­ta­nje!