Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić


Fran­cu­ski sa­ti­rič­ni ča­so­pis „Šar­li eb­do“ pla­tio je vi­so­ku ci­je­nu svo­jim no­vi­nar­skim slo­bo­da­ma. De­mo­ni s ljud­skim li­kom, na­sta­li u la­bora­to­ri­ji no­vog svjet­skog po­ret­ka to­ta­li­tar­ne „de­mo­kra­ti­je“, de­set­ko­va­li su, na ve­o­ma okru­tan na­čin, re­dak­ci­ju ovog ča­so­pi­sa. Ta­ko su ne­vi­nom kr­vlju is­cr­ta­li još je­dan or­na­ment zla. Obo­ga­ti­li nje­go­ve isto­rij­ske ko­ri­je­ne i isto­rij­sko na­sle­đe kao sa­tan­ske svo­ji­ne i ni­hi­li­stič­ke ide­o­lo­gi­je. I iz­no­va sta­vi­li Bož­je tvo­re­vi­ne (do­bro­tu i lju­bav) na ve­o­ma ozbilj­na is­ku­še­nja. Po­vod te­ro­ri­stič­kom zlo­dje­lu bio je sa­ti­rič­ni pri­kaz po­sla­ni­ka Mu­ha­me­da, ute­mi­lji­va­ča islam­ske re­li­gi­je i vje­re, te uje­di­ni­te­lja svih Ara­pa.
No, sva­ki po­vod ima i svoj uzrok. U kon­kret­nom slu­ča­ju baš taj uzrok ima du­bo­ke i slo­je­vi­to son­di­ra­ne ko­ri­je­ne, ni­ma­lo jed­no­stav­ne za smi­sle­no i ra­ci­o­nal­no ob­ja­šnje­nje. Evi­dent­no je ipak da Sje­di­nje­ne Ame­rič­ke Dr­ža­ve, za­jed­no sa svo­jom po­ni­znom ro­bi­njom za­pad­nom Evro­pom, već odav­no dr­sko, te­ro­ri­stič­ki ori­gi­nal­no, mal­tre­ti­ra­ju mu­sli­man­ski svi­jet, na­ro­či­to po­je­di­ne ze­mlje. Na­gri­za­ju ih iz­nu­tra, igra­ju­ći na kar­tu unu­tra­šnjeg ne­je­din­stva me­đu nji­ma. Ka­da i ako to ne us­pi­je, ra­za­ra­ju ih bom­ba­ma i ra­ke­ta­ma, ne bi­ra­ju­ći me­te. Ne šte­de ne­vi­ne lju­de, dje­cu, že­ne, star­ce, ob­ja­šnja­va­ju­ći da mr­tve gla­ve u ro­đe­noj ku­ći, na rod­nom og­nji­štu, na spr­že­noj ze­mlji otadž­bi­ne i do­mo­vi­ne, do­no­se sre­ću, de­mo­kra­ti­ju, ljud­ska pra­va... Oni­ma ko­ji pre­ži­ve. Stra­šno i mor­bid­no- u isti mah. Ti or­ga­ni­zo­va­ni la­žo­vi, ti pre­va­ran­ti i sa­ta­ni­ni dvoj­ni­ci, ta ne­za­si­ta ban­da te­ro­ri­stič­ka, sa im­pe­ri­jom zla na če­lu ko­lo­ne smr­ti, ne pre­za da uni­šti sve što se mr­da, da bi ostva­ri­la cilj- pu­nu vla­sti­tu zad­nji­cu. Ta po­hlep­na i ne­za­si­ta ne­man ne ta­ma­ni sa­mo Mu­sli­ma­ne, sa­mo arap­ski svi­jet. Nji­ho­vi otrov­ni i po­ga­ni pip­ci po­ku­ša­va­ju da svo­jim uje­dom otru­ju i osta­tak svi­je­ta, pri­je svih onaj pra­vo­slav­ni. Mo­gu li Bil Klin­ton i Ba­rak Oba­ma ob­ja­sni­ti šta ura­di­še Ira­ku, Li­bi­ji, Si­ri­ji? Ka­ko za­vr­ši­še Sa­dam Hu­se­in i Mo­a­mer Ga­da­fi? Ko za­pa­li ko­li­jev­ku ru­skog pra­vo­sla­vlja i ru­ske dr­ža­ve- ki­jev­sku Ru­si­ju? Ko uga­si srp­sko du­hov­no og­nji­šte, Ko­so­vo i Me­to­hi­ju? Ko ono u mo­joj Cr­noj Go­ri, 1999. go­di­ne, ra­zo­ri ži­vo­pi­snu va­ro­ši­cu Mu­ri­no? I umo­ri, na prav­di Bo­ga, tek za­met­nu­le ži­vot­ne kli­ce, cvr­ku­ta­ve dječ­je gla­so­ve. Sje­ti­te se, zlo­či­nač­ka ne­ma­ni, ba­nja­luč­kih be­ba iz pr­ve po­lo­vi­ne de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Tek is­pi­lje­ne iz Stvo­ri­te­ljo­ve utro­be, umo­ri ih va­ša po­ga­na ru­ka. Is­klju­či­ste im do­tok ki­se­o­ni­ka do nji­ho­vih si­ću­šnih plu­ća. I ta­ko pla­ti­še ka­znu za “zlo­či­ne ko­je ne­sreć­ne be­be, pu­ca­ju­ći iz in­ku­ba­to­ra, po­či­ni­še nad Mu­sli­ma­ni­ma i Hr­va­ti­ma” u ta­da, ne ma­lom i va­šom za­slu­gom, vo­đe­nom gra­đan­skom ra­tu u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni.
A sa­da ste za­bri­nu­ti nad sud­bi­nom fran­cu­skih no­vi­na­ra. Pa­li­te svi­je­će za­du­šni­ce, ogor­če­ni na ter­ror i te­ro­ri­ste. Ogor­če­ni na va­šu du­hov­nu dje­cu, ko­ja su se is­pi­li­la iz va­ših te­ro­ri­stič­kih nje­da­ra. Ta­mo gdje vi, od­lu­kom vla­da va­ših dr­ža­va, ubi­ja­te i ma­sa­kri­ra­te ne­vi­ne i ne­ja­ke, to je po va­šem shva­ta­nju mo­ra­la, čoj­stva i vi­te­štva, pro­sto ci­vi­li­za­cij­ska te­ko­vi­na pr­vog re­da. A gdje to či­ne po­je­din­ci i gru­pe uma­kle va­šem no­žu, iz­be­zu­mlje­ne i osve­te želj­ne nad bi­lo kim i bi­lo ka­da (kao u “Šar­li Eb­dou”), to­me se svim sred­stvi­ma mo­ra sta­ti na put. Sti­di se, im­pe­ri­jo zla, zbog ta­kve ljud­ske, od­no­sno ne­ljud­ske hi­po­kri­zi­je. Sti­di se zbog dvo­stru­kih ar­ši­na pre­ma ne­vi­nim žr­tva­ma. Po­kaj se, ako mo­žeš, im­pe­ri­jo!
Ve­li­ki na­rod­ni marš uli­ca­ma Pa­ri­za ljud­ski je čin. Ne­vo­lja je, i to ne ma­la, što se ta­kvi ili slič­ni mar­še­vi, ne odr­ža­va­ju u spo­men svim ne­vi­no stra­da­li­ma, ma gdje to bi­lo. Bi­ra­nje ko­je žr­tve za­slu­žu­ju, a ko­je ne za­slu­žu­ju svi­je­ću za­du­šni­cu, svi­je­ću po­kaj­ni­cu, pred­sta­vlja vrh ne­soj­stva i mo­ral­nog slo­ma čo­vje­ko­vog.
Eto, na mar­šu u Pa­ri­zu, u ime dr­ža­ve Cr­ne Go­re i nje­nih gra­đa­na, uče­stvo­vao je mi­ni­star spolj­nih po­slo­va. I ne­ka. Afe­rim! Ljud­ski je to. I hri­šćan­ski. No, evo od­mah neo­bja­šnji­vog li­ce­mjer­stva. U Pa­riz na po­kla­nja­nje fran­cu­skim žr­tva­ma tre­ba i mo­že- u Mu­ri­no na po­kla­nja­nje žr­tva­ma sop­stve­nog na­ro­da, ni Luk­šić, ni­ti bi­lo ko iz cr­no­gor­ske vla­sti, od 1999. go­di­ne do da­nas ne ode. Krv mu­rin­ske dje­ce, bo­žu­ra Lim­ske do­li­ne, ne­vi­no zga­že­nih i umo­re­nih zli­ko­vač­kom ru­kom im­pe­ri­je, osvje­tlja­va­će za vi­jek vje­ko­va cr­no­gor­ska br­da i do­li­ne, a Ko­mo­ve, Dur­mi­tor i Lov­ćen u sta­me­ni kre­men ka­men po­no­sa i slo­bo­dar­stva ve­za­ti. Vla­sti do­la­ze i pro­la­ze. Čast i bru­ka ži­ve do­vi­je­ka.