Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Pr­vi u vo­du uska­če Ne­boj­ša Ste­fa­no­vić, pra­ća­ka se i ba­ca­ka dok to­pli­nom ti­je­la i lju­ba­vlju ka pre­mi­je­ru ne za­gri­je vo­du na pri­jat­nih, banj­skih, dva­de­set pet ste­pe­ni. Uko­li­ko, pak, poč­ne da mo­dri i tr­ne tre­ba smo­či­ti i Vu­li­na, ali ovlaš, i suv dje­lu­je kao da mu je is­te­kla ga­ran­ci­ja, a mo­kar bi iz­gle­dao kao ono­mad ka­da se po­sva­đao i po­tu­kao s vo­do­ko­tli­ćem u to­a­le­tu vla­de…
Ve­li­mi­ra Ili­ća dr­ža­ti što da­lje od vo­de! Kao ma­li je gre­škom po­pio jed­nu ča­šu i od ta­da ima na­pa­de muč­ni­ne i pa­ni­ke čim ugle­da sla­vi­nu. Ako baš in­si­sti­ra or­ga­ni­zo­va­ti mu pli­va­nje za fla­šom u BIP-u!
Mi­ni­star od­bra­ne da mo­bi­li­še dva­de­se­tak ne­pli­va­ča ko­ji će bi­ti tak­ma­ci pre­mi­je­ru. P. S. Ne one svo­je ke­ra­mi­ča­re što i ova­ko po­ska­ču u vo­du kad se po­na­pi­ja­ju, pa poč­nu da pro­zi­va­ju mi­ni­stra: „Bra­ca- plo­či­ca, Bra­ca ne­ma fu­gu, Bra­ca- fu­šer“…
Uko­li­ko se ipak pot­kra­de ne­ki pli­vač, Ma­ja Goj­ko­vić da mu iz­rek­ne tri opo­me­ne i uda­lji ga sa Ade.
Pre­mi­jer uska­če u vo­du, dva­de­set mi­nu­ta za njim pu­sti­ti i one ne­pli­va­če, ni­ka­ko ra­ni­je! Ka­me­re da sni­ma­ju ta­ko da se ne vi­di Zo­ra­na Mi­haj­lo­vić pod vo­dom! Po ka­zni je od­re­đe­na da tr­če­ći no­si pre­mi­je­ra na ra­me­ni­ma, ali ta­ko da dje­lu­je kao da on raz­va­lju­je kra­ul, raz­bi­ja­ju­ći ru­ka­ma led pred so­bom.
Me­di­ji da iz­vi­je­ste ka­ko je tem­pe­ra­tu­ra vo­de mi­nus tri­de­set ste­pe­ni, ma­da su­bjek­tiv­ni osje­ćaj go­vo­ri da je u plu­su, ali to je pod­la iz­mi­šljo­ti­na koč­ni­ča­ra re­for­mi. Za­bra­ni­ti su­bjek­tiv­ni osje­ćaj ubu­du­će! Spe­ci­jal­nim efek­ti­ma do­da­ti i po­me­nu­ti led u ka­dar- is­ko­ri­sti­ti se­kven­ce fil­ma „Za­le­đe­no kra­ljev­stvo“, ali bez onih ani­mi­ra­nih li­ko­va, jer te­ško će­mo ob­ja­sni­ti ir­va­sa i Sne­ška Be­li­ća ko­ji go­vo­re, ma­da će bo­to­vi da­ti sve od se­be, ali mo­žda ne­ko po­sum­nja da je za­i­sta ri­ječ o ve­li­koj arap­skoj in­ve­sti­ci­ji?!
Na svim te­le­vi­zi­ja­ma sa na­ci­o­nal­nom fre­kven­ci­jom uklju­či­ti dr Na­du Ma­cu­ru u pro­gram, ko­ja će us­hi­će­no ob­ja­sni­ti da je pre­mi­je­ru sa­vje­to­va­la da se pri­je sko­ka u vo­du ob­u­če slo­je­vi­to, po­ne­se fla­ši­cu vo­de, ki­šo­bran i do­bro ras­po­lo­že­nje, ali je on od­go­vo­rio: „Hva­la, dok­tor­ka, ali ne­mam vre­me­na da mi­slim na se­be - Sr­bi­ja zo­ve“!
Kad iz­ro­ni po­sle sko­ka, ka­me­re hva­ta­ju su­zu u nje­go­vom oku, istu kao na Ko­so­vu, s tim što spi­ker mo­ra pr­stom da je pra­ti na ekra­nu dok mu se sli­va niz obraz, ka­ko bi je gle­da­o­ci raz­li­ko­va­li od ka­plji­ca vo­de.
Ka­ko zbog ra­ni­je za­ka­za­nih oba­ve­za pre­mi­jer ne­ma vre­me­na da pli­va či­ta­vih tri­de­set i tri me­tra, Da­čić će s oba­le gra­nom gu­ra­ti krst ka pre­mi­je­ru, ali ta­ko da se ne vi­di ka­ko je do nje­ga do­pli­vao već po­sle me­tar i po! Na­pro­tiv, u te­le­vi­zij­skom pre­no­su tre­ba na­gla­si­ti ka­ko se ove go­di­ne, na lič­ni za­htjev pre­mi­je­ra, za ča­snim kr­stom pli­va osam ki­lo­me­ta­ra i ka­ko je tak­ma­ci­ma dao se­dam ki­lo­me­ta­ra i de­ve­sto me­ta­ra pred­no­sti, ali uza­lud…
Na­kon što pr­vi do­pli­va do kr­sta te­škog po­la to­ne i s la­ko­ćom ga uzme u ru­ku, pre­mi­jer pri­mje­ću­je tri­de­se­tak lju­di ko­ji se da­ve na sre­di­ni je­ze­ra, pli­va ka nji­ma (Zo­ra­na će mo­ra­ti da ubr­za i str­pi se još ma­lo pod vo­dom) no­se­ći krst u jed­noj ru­ci, a dru­gom za­ma­hu­ju­ći po tri do če­ti­ri me­tra.
Kad do­pli­va do njih pre­mi­jer, ih uzi­ma u na­ruč­je, ne­ke sta­vlja na le­đa, dje­cu na ra­me­na, auto­bus ko­jim su se su­no­vra­ti­li u je­ze­ro hva­ta u zu­be i gra­ci­o­zno­šću He­di La­mar, a br­zi­nom Džo­ni Vajs­mi­le­ra pli­va ka oba­li. Mi­kro­fo­ni bi­lje­že dra­ma­ti­čan raz­go­vor: „Pu­sti­te nas, ni­smo za­lu­ži­li da nas spa­si­te, mi smo gla­sa­li za opo­zi­ci­ju! Pu­sti­te nas, i tre­ba da se po­da­vi­mo ko ma­či­ći“, na šta pre­mi­jer od­go­va­ra, ne is­pu­šta­ju­ći auto­bus iz zu­ba: „Sve vam opra­štam, ja sam pre­mi­jer svih gra­đa­na, opro­sti­će vam i Bog vje­ro­vat­no, sa­da je naj­va­žni­je da ne pa­ni­či­te mi­sle­ći na pla­te i pen­zi­je, sa­mo se čvr­sto dr­ži­te! Kad stig­ne­mo na oba­lu, ne spo­mi­nji­te da sam vas ja spa­sio, ne že­lim da se o to­me pri­ča! Zgrij­te se, po­pij­te čaj, po­pu­ni­te pri­stup­ni­ce i ba­ci­te ne­ki tvit, even­tu­al­no Fej­sbuk sta­tus, ali me ne po­mi­nji­te! Do­volj­no je da na­pi­še­te: ne­ki Alek­san­dar Vu­čić, ne mo­ra­te- pre­mi­jer!
Po iz­la­sku na oba­lu osam mi­li­o­na odu­še­vlje­nih gle­da­la­ca i ne­što na­ših ak­ti­vi­sta ve­se­lo po­zdra­vlja: „Bog se ja­vi“, a još osam od­go­va­ra: „Ali Vu­čić ni­je imao vre­me­na da ga pri­mi! Dok je on pre­mi­jer, ne­će u Sr­bi­ji vo­di­ti glav­nu ri­ječ ni am­ba­sa­do­ri, ni taj­ku­ni, a va­la ni Bog! Nek za­ka­že, pa kad do­đe na red, oko Vas­kr­sa, re­ci­mo“…
dva­u­je­dan.rs