Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić

Sko­ro da ne po­sto­ji pri­mjer u Cr­noj Go­ri da se ne­ki po­li­ti­čar po­vu­kao sa po­li­tič­ke sce­ne ka­da je po­sta­lo ja­sno da je po­tro­šen i oni­ma ko­ji ne­ma­ju bla­ge ve­ze o po­li­ti­ci. Po­tro­še­ni po­li­ti­ča­ri ne od­u­sta­ju ni ka­da is­cr­pe ide­je ko­je su ih do­ve­le na li­de­r­ske po­zi­ci­je, ni ka­da gu­be na iz­bo­ri­ma. Po­tro­še­ni po­li­ti­ča­ri tro­še i one po­li­ti­ča­re iz svog okru­že­nja ko­ji bi, po ras­po­lo­že­nju jav­nog mnje­nja, mo­gli do­ni­je­ti to­li­ko že­lje­ne pro­mje­ne u Cr­noj Go­ri, ali tro­še i par­ti­je na či­jim se čel­nim po­zi­ci­ja­ma na­la­ze. Tu vr­stu se­bič­no­sti i oglu­ši­va­nja o sop­stve­nu od­go­vor­nost tre­ba do­ve­sti u sfe­ru lič­nog mo­ra­la. Kri­vi­cu za sve pro­ma­ša­je i ne­u­spje­he pre­ba­cu­ju na dru­go­ra­zred­ne i tre­će­ra­zred­ne po­li­ti­ča­re, ili u tu­đe dvo­ri­šte. To je i oče­ki­va­no ka­da je po­li­ti­ka u Cr­noj Go­ri po­sta­la na­ju­no­sni­ji bi­znis. Re­zul­ta­ti gra­đan­ske li­ste na ne­dav­no odr­ža­nim lo­kal­nim iz­bo­ri­ma u Her­ceg No­vom i ne­kih slič­nih li­sta na dru­gim iz­bo­ri­ma, opo­mi­nju da su ne­ki ak­tu­el­ni li­de­ri na po­li­tič­koj sce­ni Cr­ne Go­re po­tro­ši­li ne sa­mo se­be ne­go i par­ti­je na či­jem se če­lu na­la­ze. Mo­žda će mi ne­ko za­mje­ri­ti za­što ih ne na­bro­jim po­i­me­ni­ce, ali ra­ču­nam ako se iole ra­zu­mi­ju u po­li­ti­ku i ako u nji­ma po­sto­ji zr­no od­go­vor­no­sti, da bi se mo­ra­li sa­mi pre­po­zna­ti i od­re­di­ti ko­li­či­nu lič­ne od­go­vor­no­sti za sop­stve­na tu­ma­ra­nja na po­li­tič­koj sce­ni. Sa­mo se po­sta­vlja pi­ta­nje ko­ja je to gra­ni­ca do ko­je su sprem­ni ići u tra­si­ra­nju na­ših su­no­vra­ta i ko­ja je to do­nja gra­ni­ca to­le­ran­ci­je gra­đa­na Cr­ne Go­re da sve ovo ni­je­mo po­sma­tra­ju. Taj­nu vječ­nog op­sta­ja­nja na jed­nim te istim funk­ci­ja­ma na­ši po­li­ti­ča­ri no­se sa­kri­ve­nu u ne­kim nji­ma zna­nim oda­ja­ma, ili če­ka­ju bunt na­ro­da da ih odu­va s po­li­tič­ke sce­ne. Bunt obič­no do­la­zi ka­da se to naj­ma­nje oče­ku­je, a ne­za­do­volj­stvo se iz da­na u dan aku­mu­li­ra u na­ro­du ko­ji sve vi­še po­sta­je svje­stan svih pre­va­ra i la­žnih obe­ća­nja. Ha­la­plji­vost, ja­jar­luk i ne­mo­ral oku­pi­ra­li su na­še vri­je­me. Ka­da te dže­lat ubje­đu­je da će ti po­sli­je gi­ljo­ti­ne bi­ti bo­lje, kao što je to slu­čaj u na­šoj dr­ža­vi, a ti to pri­hva­tiš i gle­daš, ne pre­o­sta­je ti ni­šta dru­go bez da osta­neš bez gla­ve. Za­to je pred na­ma lak iz­bor ako ho­će­mo da sa­ču­va­mo ži­vu gla­vu.
Fran­cu­ski pred­sjed­nik Šarl de Gol pod­nio je ostav­ku 1968. go­di­ne, na­kon što u jav­no­sti ni­je pri­hva­će­na ide­ja o de­cen­tra­li­zmu. Pra­vi­ti po­re­đe­nje na­ših po­li­ti­ča­ra sa Šar­lom de Go­lom u naj­ma­nju ru­ku je neo­zbilj­no. Ali, htio sam po­sla­ti po­ru­ku svi­ma ko­ji od­lu­ču­ju o iz­bo­ru li­de­ra po­li­tič­kih par­ti­ja i ko­ji re­dov­no iz­la­ze na iz­bo­re, da do­bro raz­mi­sle ko­me da­ju po­vje­re­nje. Ako ak­tu­el­ni po­li­ti­ča­ri na­sta­ve sa sa­da­šnjom prak­som ob­ma­nji­va­nja gra­đa­na, ni­je da­le­ko dan ka­da će svi bi­ti odu­va­ni s po­li­tič­ke sce­ne, pa čak i oni ri­jet­ki za ko­je se mo­že re­ći da još ni­je­su po­tro­ši­li ni se­be ni ide­je za ko­je se bo­re. No, ako je to za do­bro Cr­ne Go­re i nje­nih gra­đa­na, sreć­no bi­lo.