Ko­lin­da Gra­bar Ki­ta­ro­vić tek što je iza­bra­na za pred­sjed­ni­cu Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske, a po­tvr­di­la je da po­sje­du­je mno­ge ste­re­o­ti­pe o Hr­va­ti­ma ko­je ima­ju mno­gi Sr­bi, kao što je do­ka­za­la i da ga­ji broj­ne ste­re­o­ti­pe o Sr­bi­ma ko­je je­dan pro­sje­čan Hr­vat, na ve­li­ko lič­no za­do­volj­stvo, nje­gu­je već de­ce­ni­ja­ma. Jed­na na­ci­ja ko­ja je po­bi­je­di­la u ra­tu uz po­moć naj­moć­ni­jih si­la svi­je­ta do­ko­pa­la se re­sur­sa i bo­gat­sta­va o ko­ji­ma ve­ći­na po­li­tič­kih pre­da­ka ni­je sa­nja­la u naj­lu­đim sno­vi­ma, ne­ka­žnje­no iz­vr­ši­la ge­no­cid pri­je se­dam de­ce­ni­ja i pri­je dva­de­set go­di­na naj­ve­će et­nič­ko či­šće­nje u Evro­pi dru­ge po­lo­vi­ne 20. vi­je­ka... Stu­pi­la u EU, a da ni­je mo­ra­la da se po­ni­zi i uči­ni ustup­ke ko­je su dru­gi mo­ra­li... Da­nas o ne­dav­nom ra­tu go­vo­ri kao o naj­ve­ćoj tra­u­mi... A u stva­ri je taj rat za ve­ći­nu nje­nih gra­đa­na isto­vre­me­no i onaj naj­slav­ni­ji čas ko­ji čo­vjek do­ži­vi jed­nom u ži­vo­tu, a na­ci­ja sto­lje­ći­ma pam­ti kao svo­je „zlat­no do­ba“. Ni­je sje­ća­nje na tra­u­mu za one sto­ti­ne hi­lja­da ko­ji su men­tal­no i da­lje u ra­tu (a isto­vre­me­no ni­su pre­tr­pje­li lič­ne i po­ro­dič­ne žr­tve) uzrok gnje­va ko­ji re­dov­no is­po­lja­va­ju. Su­o­ča­va­nje sa sa­da­šnjo­šću je to što lju­ti, fru­stri­ra, one­spo­ko­ja­va... Za­to su u sva­koj iz­bor­noj kam­pa­nji pred­met Sr­bi, srp­ski zlo­či­ni stvar­ni i kon­stru­i­sa­ni, „pri­jet­nja“ Sr­bi­je, ali i na­vod­na haj­ka na onu ne mno­go broj­nu, ali uti­caj­nu bu­lu­men­tu biv­ših ko­no­ba­ra, pro­pa­lih mor­na­ra, se­o­skih za­bu­ša­na­ta, ne­u­spje­lih fra­ta­ra i bes­po­sli­ča­ra ko­ji mo­ra­ju da iza­đu na uli­cu da bi se sma­tra­li bra­ni­te­lji­ma. Za­to ne­ka­da­šnji iz­bor gra­đa­na Spli­ta go­vo­ri o svjet­skim ban­ka­ma ko­je kon­tro­li­šu Sr­bi, za­to je po­koj­ni vr­hov­nik bez po­sle­di­ca da­vao ra­si­stič­ke iz­ja­ve, za­to sa­da u Evrp­skom par­la­men­tu po­no­sno sje­di po­ne­ko ko bi jed­na­ko ve­se­lo sje­dio u sa­bo­ru ko­ji je sa­zvao An­te Pa­ve­lić...
Na tek za­vr­še­nim pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma u Hr­vat­skoj va­žna pi­ta­nja su bi­la gra­ni­ce Hr­vat­ske, Go­to­vi­na, ći­ri­li­ca, pra­va Hr­va­ta iz­van gra­ni­ca, Sr­bi­ja, Sr­bi... Po­sle pr­o­gla­še­nja po­bjed­ni­ka - i Voj­vo­di­na...
No­vo­i­za­bra­na pred­sjed­ni­ca Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske je to­kom pr­vog da­na po iz­bo­ru dva­put go­vo­ri­la o Voj­vo­di­ni, kao o su­sjed­noj dr­ža­vi ko­ja se na­la­zi po­red Sr­bi­je. Zva­nič­na Sr­bi­ja ni­je re­a­go­va­la, baš kao ni ker­be­ri iz Bri­se­la i Va­šing­to­na. Ka­da je udru­že­nje gra­đa­na „Na­pred­ni klub“ iz­da­lo sa­op­šte­nje me­di­ji su po­če­li da zah­ti­je­va­ju ob­ja­šnje­nje. Od Hr­vat­ske ni­je sti­glo. Pre­mi­jer Vu­čić se osvr­nuo na sa­op­šte­nje ‘’Na­pred­nog klu­ba’’, ali je iz­ja­vio da se, upr­kos do­bro­na­mjer­no­sti onih ko­ji tra­že re­ak­ci­ju, zva­nič­na Sr­bi­ja ne­će ogla­si­ti. Sje­ti­mo se ka­da je pri­je ne­pu­ne tri go­di­ne za pred­sjed­ni­ka Sr­bi­je iza­bran Ni­ko­lić. Go­di­nu da­na su mu pod­me­ta­li sta­re ili kon­stru­i­sa­ne in­ter­vjue, ne­a­u­to­ri­zo­va­ne snim­ke, ko­lum­ne usta­šo­i­da pre­o­bu­če­nih u ame­rič­ke in­te­lek­tu­al­ce... Vi­še od go­di­nu da­na ve­za iz­me­đu Hr­vat­ske i pred­sjed­ni­ka Re­pu­bli­ke Sr­bi­je bi­la je uglav­nom ge­ril­ska. Do po­mi­re­nja je do­šlo ka­da je To­mi­slav Ni­ko­lić otr­čao na pro­sla­vu pri­je­ma Hr­vat­ske u Evrop­sku uni­ju. Ka­kvo je to bi­lo is­ku­stvo! Do­ma­ći­ni su ga bez ri­je­či pri­mi­li. On se ve­se­lio. Oni su pri­mlje­ni u Evrop­sku uni­ju iako ni­su Sr­bi­ma da­li obe­ća­ne auto­nom­ne ko­ta­re, iako ni­su pot­pu­no spro­ve­li Erdut­ski spo­ra­zum, iako ni­su vra­ti­li imo­vi­nu, sta­na­ra­ska pra­va (ko­ja je si­ro­ma­šni­ja Bo­sna i Her­ce­go­vi­na ve­li­kom ve­ći­nom vra­ti­la), upr­kos či­nje­ni­ci da ni­su re­gu­li­sa­li du­go­va­ne pen­zi­je, iako sud­ski pro­go­ne hi­lja­de ne­vi­nih Sr­ba, upr­kos to­me što su Sr­bi či­ni­li 30 od­sto žr­ta­va ra­ta (dvo­stru­ko vi­še od udje­la ko­ji su či­nili u sta­nov­ni­štvu Hr­vat­ske), a me­đu su­đe­nji­ma za rat­ne zlo­či­ne ni de­set od­sto ni­je po­sve­će­no zlo­či­ni­ma nad nji­ma...
Za­što nam se sve ovo de­ša­va? Za­što de­mo­krat­ska, slo­bod­na, na­pred­na, mi­ro­lju­bi­va i bo­ga­ta SR Nje­mač­ka ima od­nos pre­ma sa­vre­me­noj Hr­vat­skoj i Sr­bi­ji ko­ji je po ra­zli­ci sli­čan od­no­su ko­ji je Tre­ći rajh imao pre­ma NDH i Ne­di­će­voj Sr­bi­ji? S tom raz­li­kom što Ne­dić, za raz­li­ku od sa­vre­me­ne vla­de ne­za­vi­sne Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, ni­je imao ilu­zi­je o tom od­no­su. Ka­da je dva­put za ma­nje od jed­nog da­na spo­me­nu­la Voj­vo­di­nu kao ne­za­vi­snu, su­sjed­nu dr­ža­vu, Ko­lin­da Gra­bar Ki­ta­ro­vić ne­sum­nji­vo ni­je slu­čaj­no po­gri­je­ši­la, ni­ti je iz­ni­je­la ne­ku tač­ku jav­nog pro­gra­ma HDZ-a... Ona je Sr­bi­ji pre­ni­je­la tu­đu po­ru­ku. Po­ru­ku ko­ja je na­pi­sa­na još dav­ne 1958. ka­da su nje­mač­ka i ame­rič­ka oba­vje­štaj­na slu­žba omo­gu­ći­le gru­pi biv­ših na­ci­stič­kih sa­rad­ni­ka, pu­sto­lo­va i pro­tu­va da ob­ja­ve „Salc­bur­šku de­kla­ra­ci­ju“. Ta­da su tra­ži­li ne­za­vi­snu Voj­vo­di­nu, go­vo­ri­li o voj­vo­đan­skoj na­ci­ji, vje­kov­noj to­le­ran­ci­ji, ci­vi­li­za­ci­ji... Nji­ho­vim je­zi­kom da­nas go­vo­re Paj­tić, Ča­nak i ve­ći­na (od dr­ža­va EU fi­nan­si­ra­nog) NVO sek­to­ra u No­vom Sa­du. Pi­ta­nje Voj­vo­di­ne, pro­tiv­no vo­lji 98 od­sto nje­nih sta­nov­ni­ka, otva­ra­no je kad god je de­mo­krat­ska Sr­bi­ja tre­ba­lo da bu­de uci­je­nje­na (uoči Bri­sel­skog spo­ra­zu­ma, u vri­je­me po­čet­ka pre­go­vo­ra o sta­tu­su Ko­so­va...), za­to je do da­nas i odr­ža­na Paj­ti­će­va vla­da...
Za­ni­mlji­vo, ali auto­ri Salc­bur­ške de­kla­ra­ci­je (iako je bar je­dan od njih bio Hr­vat) ne spo­mi­nju lo­kal­ne Hr­va­te kao dio bu­du­će „voj­vo­đan­ske na­ci­je“... Ka­ko bi ih ina­če kao va­žnu ma­nji­nu, pri­je ne­ki dan, spo­me­nu­la no­va pred­sjed­ni­ca Hr­vat­ske?
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)


Pi­še: Če­do­mir An­tić