U pe­tak sam pro­pu­sti­la šan­su da se obra­tim oku­plje­ni­ma na sku­pu po­vo­dom do­la­ska Ha­ši­ma Ta­či­ja u Cr­nu Go­ru. Za­to ova­ko pi­sa­nim pu­tem, ka­da ni­sam usme­no, ka­žem:
Kle­čim i mo­lim za opro­štaj sve Sr­be, Cr­no­gor­ce, Mu­sli­ma­ne, Al­ban­ce i osta­le prog­na­ne sa Ko­sme­ta, sve one ko­ji su iz­gu­bi­li svo­je naj­mi­li­je, sve one ko­ji­ma su ote­li bli­žnje, sve one či­ja gro­blja i da­nas ru­še, sve one ko­ji­ma su cr­kve za­pa­lje­ne da opro­ste na­ro­du Cr­ne Go­re što je ne­mo­ćan da spri­je­či svo­ju vlast da pro­sti­re cr­ve­ni te­pih pred vi­nov­ni­kom svih nji­ho­vih mu­ka.
Da­nas Ha­šim, ne­ko ga zo­ve i Ha­šiš, Ta­či slo­bod­no še­ta na­šom ze­mljom, slo­bod­no jer ga ču­va pre­to­ri­jan­ska gar­da na­šeg pre­mi­je­ra Mi­la Đu­ka­no­vi­ća i po­vre­đu­je osje­ća­nja ne sa­mo onih ko­ji ima­ju osje­ćaj za prav­du i hu­ma­nost, ne­go i one ko­ji po­red svo­jih og­nji­šta i ku­ći­šta na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji tra­že mi­lo­sti­nju od krv­ni­ko­vog pri­ja­te­lja u Cr­noj Go­ri.
Ima li po­ni­že­nju kra­ja?!
Za­to kle­čim na ko­lje­ni­ma i mo­lim opro­štaj zbog ne­mo­ći, zbog ne­slo­ge, zbog sve­ga što ne­do­sta­je gra­đa­ni­ma Cr­ne Go­re da bi mo­gli da se ubro­je u ci­vi­li­zo­va­ne na­ro­de ko­ji osu­đu­ju zlo­či­ne i na dru­gim kra­je­vi­ma Evro­pe i svi­jet, a ne na pra­gu od ku­će. Do­du­še, ima bo­le­ćih Cr­no­go­ra­ca, onih ko­je ra­ne tu­đeg ro­da bo­le, onih ko­ji su ovih da­na uz­vi­ki­va­li da su „Šar­li“, a ni­su Ko­sti­ći, Đu­ka­no­vi­ći, Vu­jo­vi­ći, Mi­li­ći... po­bi­je­ni i u ko­ma­di­ma pro­da­ti Ta­či­je­vim i Đu­ka­no­vi­će­vim pri­ja­te­lji­ma. Mo­lim na­šu bra­ću i se­stre da nam opro­ste što Cr­na Go­ra ni­je ma­sov­no iza­šla na uli­ce da ka­že ka­ko ko­sov­skom ka­sa­pi­nu ne­ma mje­sta u Cr­noj Go­ri sve ka­da bi vra­tio svih 250.000 prog­na­nih, jer ne­ma te isto­ri­je, ni po­li­ti­ke, ni oke­a­na ko­ji bi sprao krv sa ru­ku zlo­čin­ca i krv­ni­ka.
Kle­čim i mo­lim Go­spo­da za opro­štaj, jer pri­pa­dam dr­ža­vi u ko­joj su po­vla­šće­ni oni ko­ji se na­ro­da ne sti­de, a Bo­ga ne bo­je, a ja ne mo­gu da ih spri­je­čim.
Jer, na­ma da­nas ni­je naj­vi­še kriv Ta­či. On je ra­dio i ra­di po­sao za ko­ji je pla­ćen... kad je tre­ba­lo – ubi­jao je, kad su tre­ba­li or­ga­ni on im je na­ba­vljao, da­nas ka­da tre­ba da iz­i­gra­va dr­žav­ni­ka, on i to ra­di. Na­ma su kri­vi Mi­lo Đu­ka­no­vić, Igor Luk­šić i osta­la ame­rič­ka bo­ra­ni­ja. Oni su „dr­žav­ni­ci“ ko­ji ne pi­ta­ju gdje je ne­sta­lo sto­ti­ne Cr­no­go­ra­ca to­kom obi­la­ska „mi­lo­srd­nog an­đe­la“ i Ta­či­je­vih cr­nih troj­ki, oni ne pi­ta­ju za­što 30.000 po­to­ma­ka cr­no­gor­skih oslo­bo­di­la­ca ne­ma mje­sta u Ta­či­je­voj ma­fi­ja­škoj dr­ža­vi. Njih ne bri­ne ka­ko da­nas ži­ve Cr­no­gor­ci u pre­o­sta­lim pra­vo­slav­nim en­kla­va­ma. Ima­ju li hlje­ba, ogre­va, mo­gu li na Za­du­šni­ce da obi­đu sve­te gro­bo­ve, ima­ju li cr­kvu Bo­gu da se po­mo­li i iz­ja­da­ju... Zva­nič­na Cr­na Go­ra ne­ma ni­šta sa Cr­no­gor­ci­ma, gdje god da su, ako ne da­ju gla­so­ve ili po­rez. Mo­gu joj da­ti sa­mo po ko­jeg pla­će­nog pred­stav­ni­ka ko­ji će bla­go­slo­vi­ti Ta­či­je­vu šet­nju pred po­go­rel­ci­ma.
Zbog sve­ga ovo­ga, bra­ćo i se­stre prog­na­ni sa Ko­sme­ta, pri­mi­te opro­štaj, jer Cr­na Go­ra ni­je Mi­lo Đu­ka­no­vić, Cr­na Go­ra su oni ko­ji su se u pe­tak oku­pi­li pred vi­lom ‘’Go­ri­ca’’, i svi oni ko­ji su osta­li u svo­jim ku­ća­ma ili na rad­nim mje­sti­ma u stra­hu za svo­ju eg­zi­sten­ci­ju i ono ma­lo bu­duć­no­sti što im je osta­lo.

Pi­še: Ma­ri­na Jo­čić