Po­sto­ji li zbi­lja mo­guć­nost iz­bo­ra? Da se po­mje­riš iz klin­ča u ko­ji si za­pao, da nač­neš za­be­to­ni­ra­ni mje­hur zu­bi­ma i pro­glo­đeš pro­rez do svje­žeg va­zdu­ha? Mo­že­te ići na bez­broj kur­se­va, pro­či­ta­ti vi­še bi­bli­o­te­ka, unaj­mi­ti astro­lo­ga, gre­ba­ti su­za­ma iko­ne - opet će­te se pi­ta­ti “ko­li­ka je mo­ja slo­bo­da da ras­po­la­žem sna­gom, i imam li sna­ge da ras­po­la­žem slo­bo­dom iz­bo­ra?”. Isti­na je, kao i uvi­jek, vr­lo pre­vr­tlji­va. Na­pad­no gad­na, ako će­mo pra­vo - to­li­ko bli­ska la­ži­ma, pa to tek umi­je da za­bo­li. Mo­guć­nost iz­bo­ra je od­vaj­ka­da su­že­na... jer će ti je ogra­ni­či­ti oni ko­ji ras­po­la­žu re­sur­si­ma. Jer ćeš je i sa­mom se­bi ogra­ni­či­ti, za­to što si na­čet broj­nim ne­da­ća­ma i zar­đao od so­li iz sil­nog zno­je­nja. Stvar­nost u prak­si ka­že, ne­što zbi­lja mo­žeš da oda­be­reš sam, osta­lo ti uzmu dru­gi... pa ne­ka­ko u svo­joj od­lu­ci, na pu­tu ka sop­stve­nim ci­lje­vi­ma, poč­neš da za­vi­siš od tu­đih po­gle­da. Na­pra­viš li ne­što, sru­ši­će te. Pre­tvo­riš li ne­što, sru­ši­će te. Za­že­liš li, sru­ši­će te. Sru­šiš li se, zga­zi­će te. Uvi­jek tan­cuj na jed­noj no­zi. Ako su ti oba sto­pa­la na ze­mlji - vje­ruj, sru­ši­će te.
Da se vra­ti­mo iz­bo­ru... Ni­je var­ka kad go­vo­re da mo­žeš od­re­di­ti put ko­jim bi do ci­lja do­šao. Upra­vo je cilj, a ne drum, ono što se kur­va tvo­jom sud­bom. Če­sto se po­mje­ra. Alo­ci­ra. Naj­vje­ro­vat­ni­je i ne bu­de na kra­ju sta­ze, iako si pri­de po­lo­mio sve što te na pu­tu odr­ža­va­lo. I vid, i mla­dost, i ko­sti. Ska­ku­tav je taj sve­o­če­ki­va­ni cilj, pa se obič­no de­si da ode u za­gr­ljaj dru­gom, uglav­nom ne­koj bu­da­li, ko­ja se čak i ne tru­di.
A če­mu to na­še du­še stre­me? Ka če­mu stri­je­lu oda­pi­nju? Šta tač­no ci­lja­ju? Šta oče­ku­ju da­na­šnji mo­der­ni muž­ja­ci s tor­bi­ca­ma (što tvi­tu­ju), a šta žen­ke sa za­o­štre­nim oč­nja­ci­ma (što fej­sbu­če)? Kao kru­nu ulo­že­ne sna­ge, ne­pro­spa­va­nih no­ći, a go­di­na kr­vo­glad­nog sa­nja­nja - na­met­nuo se ta­ko ja­san od­go­vor, da je bez­o­bra­zno la­gan. Kad bi­ste se u ovom mo­men­tu po­sve­ti­li tu­ma­če­nju, tra­že­nju rje­še­nja... se­lek­ci­o­nom i me­to­dom svo­đe­nja do­šli bi­ste i sa­mi do istog za­ključ­ka - kao on­da kad je ba­ba si­nu, a opet gle­da­ju­ći da se­bi ugo­di, bi­ra­la naj­bo­lju sna­hu. Že­li­te kom­for. Ni­šta vi­še od to­ga. Kom­for. Izo­lo­van i vje­čan. Onu si­li­nu od uži­va­nja, gdje bi vam se sva­ki dio ti­je­la pre­tvo­rio u du­pe. Da vas obo­ža­va­ju i na­gra­đu­ju zbog to­ga što po­sto­ji­te. Da ži­vi­te pod­ma­za­ni lo­jem, a da glib ne pri­ja­nja. Da ima­te to­li­ko pro­sto­ra pu­nog luk­su­za da se sta­di­o­ni is­pu­ne... i da baš ta­da oda­be­re­te da se vi­še ni­ka­da ne kre­će­te. Da to­vi­te ego, dok se du­ša u sa­lu ne uda­vi. Jer, ko­me tre­ba sa­vjest kad se ci­lja do­mog­ne?
Ako se iko za­be­zek­nuo od re­če­nog, daj da mu po­mog­ne­mo... pa, na pri­mjer, pred­sta­vi­mo cje­lo­kup­ni raz­voj ljud­skih te­žnji u sed­mi­cu da­na. Kre­nu­će­mo od pr­vo­bit­nog čo­vje­ka... i od po­ne­djelj­ka. Ta­da ni­je imao že­lja, sa­mo da po­vre­me­no je­de, po po­tre­bi sa­kri­je od pre­da­to­ra i tu­ma­ra oko­li­nom. U uto­rak se oso­vio na no­ge i za­že­lio da na­pra­vi dom, što je i uči­nio. U to vri­je­me na­sta i pr­va po­ro­di­ca. U sri­je­du je već na­u­čio da tvo­ri i stva­ra, pa je že­lio da se usu­di vi­še. U če­tvr­tak se ro­di­la umjet­nost i pod­gri­ja­la na­u­ka, pa je čo­vjek htio da ople­me­ni sve oko se­be. U pe­tak je gle­dao u ne­bo, tra­že­ći Bo­ga. Ta­da su na­sta­li naj­go­ri ra­to­vi i osva­ja­nja... pa je sa­mo že­lio mir. Su­bo­tu je pre­spa­vao do po­dne­va, da se opo­ra­vi od bo­le­sti i su­ko­ba. Za­že­lio je opet da mo­že ko­mot­no da lu­ta, i stva­ra ču­da. U ne­de­lju mu kom­ši­je re­kle da mo­ra vi­še da kr­ka, da se pre­svla­či če­šće i da ne smi­je da se raz­li­ku­je od dru­gih. Od ta­da ju­ri za ne­po­treb­nim stva­ri­ma, mi­li­ja mu je svje­tlost re­flek­to­ra od sun­ca, ima iste že­lje ko mu­va ba­le­ga­ra i pre­stao je da lu­nja. Sad se sa­mo tru­di, i tru­di... ma muč­ki us­pi­nje da se do­ko­pa tro­na. Ovo je vri­je­me u kom smo okru­že­ni pre­sto­lo­na­sled­ni­ci­ma. A ca­re­vi­ne se pra­ve od kar­to­na i am­ba­la­ža.
Ma, la­žu te bre! Trud se če­sto ne is­pla­ti. Tek za ne­ko­li­ci­nu, sno­vi se ostva­ru­ju, ve­ći­na osta­je da pre­ži­va u ko­šma­ri­ma. Ne učim te ja da se ne po­sve­tiš či­nje­nju! Ta­man po­sla... ka­žem ti sa­mo da ne­ma tog pra­vo­li­nij­skog pla­na ko­ji kad tad ne za­kri­vu­da. Sve oko te­be, a po­go­to­vo u te­bi, je pre­pu­no pre­či­ca... a tek što ima za­vr­zla­ma i stran­pu­ti­ca. Šta on­da či­ni­ti? Upra­vo to - či­ni što če­šće i či­ni ra­zno. Ne­kud, ne­kad i ne­ka­ko mo­ra da upa­li. Opet, mo­ra li? I da li je svr­ho­vi­tost ci­lja zbi­lja to­li­ko pri­vlač­na?
Zna­di, uvi­jek će ne­za­slu­žni do­bi­ti vi­še. I on­da se po­ku­njiš... a ne bi tre­ba­lo. Jer i onaj sreć­ko­vić, sno­va ostva­re­nih, ne mo­že da pre­ži­vi bez vo­de i va­zdu­ha. Ne­čeg, što je i te­bi da­to. Eto, vi­diš pri­ja­te­lju, istu plat­for­mu sa njim di­je­liš. Imaš sve da sa­svim mir­no spa­vaš. Slo­bod­no sa­njaj, bi­raj pu­te­ve i ko­ra­čaj... sa­mo, ni­ti jed­noj, od ove tri rad­nje ne po­kla­njaj pre­vi­še sr­ca. Jer, kao što vi­diš, svi že­le pot­pu­no bez­ve­zne stva­ri.
Sva­ko od nas, ve­le, ima kri­la... sa­mo tre­ba da ih iz­ra­ste­mo. A ka­ko čo­vje­ku ni­je da­to da le­ti, da li je on­da bo­lje da ih, umje­sto va­ni, iz­ra­ste iz­nu­tra? Lak­še se kre­ćeš u gu­žvi, ne­ma za­pi­nja­nja, a opet osje­ćaš ši­ri­nu u le­đi­ma.
Na kra­ju, tre­ba re­ći da je na­pro­sto sve pro­sto. Ne­ko­me se po­sre­ći. I to uglav­nom šlja­mu, gma­zo­vi­ma i um­no du­šev­nom ot­pa­du. Zvi­je­zde im se po­ve­žu... ili već ne­ki dru­gi neo­bja­šnji­vi k.rac. Kraj pri­če. A sad bez pla­ka­nja.
Kre­ni vi­ju­ga­vo, ne pla­ni­raj. Pre­ska­či, za­dr­ži se da osmo­triš, pa na no­vi ka­men sko­či. Ko ve­li da tre­ba se dr­žiš uta­ba­nih sta­za? Na­u­či da ti mi­sli i usta bu­du pu­na pra­vo­vre­me­nih ri­je­či i do­bro is­ko­va­nih re­če­ni­ca. Svi za­vi­si­mo od for­mu­la­ci­je. Jer, ako se­bi je­zik du­še ne raz­ja­sniš i nji­me ne ovla­daš, oče­ku­ješ li bo­ga­ti da ti ne­ko dru­gi pra­vo­pis ži­vo­ta po­da­ri? Bi­će te­ško, ali bo­lje da sam pro­baš... i ne ži­viš vi­še ži­vot u po­šta­pa­li­ca­ma.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić