Ne­spo­sob­ni i ne­ka­dri za sa­blju i dže­fer­dar, pro­da­li obraz i svoj i pra­đe­dov­ski pa gu­ra­ju svoj na­rod pod to­bo­že zašti­tu tu­đih to­po­va i bom­bar­de­ra
Ne da Ri­sto Ći­rov ni obra­za ni ime­na, ne da svoj ko­ri­jen ni rod­nu Mo­ra­ču da knji­ži ne­krst
„Cr­nu Go­ru po­ko­rit ne mo­gu, ma ni­ka­ko da je sa­svim mo­ja“ vi­kao je Omer-pa­ša La­tas na svo­je voj­nič­ke ne­u­spje­he. Ta­man mu se uči­ni eto tu je, a ono ne­đe u go­ri za­di­me dže­fer­da­ri, si­jev­nu sa­blje i eto be­la­ja, i opet ni­je sa­svim nje­go­va. A go­ra kao go­ra, zva­li je k’o i da­nas „cr­na“ a cr­na ni­je bi­la, no svi­je­tla da svje­tli­ja ni­je mo­gla bi­ti. No­si­li je na ple­ći­ma sna­žni gor­šta­ci, bra­ni­li sa­bljom i dže­fer­da­rom, a kad se dže­fer­dar pot­pa­li, tre­šti sa bri­je­ga na bri­jeg, sa br­da na br­do, sa ka­me­na na ka­men. Je­kom do­zi­va i usnu­le da pot­pa­le svo­je pu­ške i kre­nu u boj. I eto ti „Tur­kom po me­di­ji mu­ka“ a tu je ne­vo­lja i za sil­nog Ome­ra. Spar­tom su tu svi­je­tlu go­ru pro­zva­li a ima­li su i ra­šta. „Iskra iz ka­me­na“ osvje­tlja­va­la je Sr­bi­nu put u slo­bo­du ko­ja tad bje­še iz­ma­kla da­le­ko. Isti­na, i Spar­ta je osta­la ne­ka­ko da­le­ko u po­za­di­ni ali joj je duh osvje­tlja­vao vr­ho­ve Lov­će­na, Dur­mi­to­ra i Ko­mo­va, kao da ga je na te vr­ho­ve no­sio lič­no Le­o­ni­da, a pri­hva­ta­li or­li i so­ko­li sa nji­ho­vog ka­me­na.
No, ono što se ne da­de Omer-pa­ši, to sad uzi­ma­ju da­na­šnji cr­no­gor­ski go­spo­da­ri. Za­u­zda­li i uz­ja­ši­li ra­ju pa će­ra­ju, će­ra­ju ne pre­sta­ju, i uće­ru­ju je tu­đi­nu u ru­ke i bo­ga­mi su pri­ma­kli kra­ju. Ne­spo­sob­ni i ne­ka­dri za sa­blju i dže­fer­dar, pro­da­li obraz i svoj i pra­đe­dov­ski pa gu­ra­ju svoj na­rod pod to­bo­že zšti­tu tu­đih to­po­va i bom­bar­de­ra.
„U fu­ka­re oči od spla­či­ne“ re­če pje­snik, pa ne vi­de šta ti­me uti­ru. Utr­li sve ono što da­nas zo­vu to­bo­že eko­no­mi­jom. No, ima i go­re. Za­ti­ru svoj kor­jen, spr­da­ju se sa svo­jim je­zi­kom, ko­ji su, ve­le, obo­ga­ti­li sa tri po­spr­di­ce, htje­doh re­ći – slo­va, no mi mi­sao za­čas iz­ma­če. I ta­kav pod­jar­mi­še pod ge­o­graf­sku od­red­ni­cu, ga­ze­ći mu po kor­je­nu ko­ji je do­se­gao u pra­i­sto­ri­ju. Za­tri­je­še, sve što im na put sta­je. Na red do­šli i Vuk i Nje­goš. Ne­sta­ju iz škol­skih pro­gra­ma i udž­be­ni­ka, ski­da­ju im ta­ble sa uli­ca i do­mo­va kul­tu­re. Iz­ba­cu­ju iz bi­bli­o­te­ka. Sve to po­či­ni­še, i Cr­na Go­ra opet ni­je sa­svim nji­ho­va. Iako su im Ame­ri­kan­ci i Evro­pa na nju da­li ta­pi­ju, ne mo­gu da je uknji­že na svo­je ime. Do­du­še, svo­je ime su uknji­ži­li na stub sra­ma, pa će po­tom­ci da se ga­de na nji­hov po­men, ako Bog da. Sad im se, eto, pred uknji­žbu is­pri­je­či­la Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva. Sa Bo­gom su raš­či­sti­li pri­je ne­go na cr­kvu uda­ri­še. Ne da Ri­sto Ći­rov ni obra­za ni ime­na. Ne da svoj kor­jen ni rod­nu Mo­ra­ču da knji­ži ne­krst. Nje­go­vo pre­o­sve­šten­stvo ne da cr­kvu ni­ti išta što je Bo­ži­je i što nje­go­vu na­ro­du pri­pa­da. Ne da je unu­či­ći­ma od Sa­ta­ne. Jer, da je to ta­ko tre­ba­lo, Bo­ži­jom Vo­ljom Sa­ta­ni bi bi­la da­ta či­ta­va va­se­lje­na. Ali, Bo­ži­ja je dru­ga­či­ja. Da je dru­ga­či­ja zna i „po­li­cij­ski či­nov­nik `preosvešte­ni Mi­raš Dedejić`“. Tru­di se ne­sre­ćan kao i sva­ka pot­ku­plje­na iz­da­ji­ca. Di­gli se oni Bje­lo­polj­ci go­re na sje­ve­ru, pa oni Ko­to­ra­ni do­lje na ju­gu, i ne da­ju Sa­ta­ni ni uli­cu da opo­ga­ni a ka­mo­li nji­ma be­sje­de da dr­ži. Ne da­ju lju­di svoj kor­jen, ne pro­da­ju svo­ju vje­ru ni za obi­la­tu tu­đin­sku ve­če­ru. Ne da­ju svo­je vla­di­ke ni svo­ga Ra­da To­mo­va da se nji­me po­i­gra­va­ju. Vla­di­ka Ra­de im je i uzor i sve­tac i za­kle­tva.
Po­če­la je da se bu­ni Cr­na Go­ra. Di­ći će se ona opet u pu­nom sja­ju, a ni­je joj se to jed­nom de­si­lo u du­goj isto­ri­ji. Za­si­ja­će opet Srp­ska Spar­ta. Pro­bu­di se, pro­bu­di se maj­ko i vra­ti sa­ma se­bi.
Ak­so Šće­kić,
su­di­ja u pen­zi­ji
Be­o­grad