Uvi­jek pred iz­bo­re nas na­đu, ali obič­nu po­tvr­du ne mo­gu da iz­va­dim, a ja adre­su, na­ci­o­nal­nu pri­pad­nost, vje­ro­i­spo­vi­jet i dr­ža­vljan­stvo ni­je­sam mi­je­nja­la osam­de­set dvi­je go­di­ne
Zo­vem se Mi­li­ca Si­mu­no­vić, ro­đe­na sam u pro­šlom vi­je­ku, dav­ne 1934. go­di­ne. Vi­še od osam de­ce­ni­ja sam pro­ži­vje­la u Cr­noj Go­ri i tru­di­la se da ne obru­kam ni pret­ke ni po­tom­ke, ni ze­mlju ni na­rod ko­jem pri­pa­dam. One­mo­ća­la sam, pa zi­mi bje­žim u grad, kod dje­ce i je­dva iš­če­kam lje­to i mo­je se­lo, za ko­je me ve­zu­je sve što je vri­jed­no u mom ži­vo­tu: uspo­me­ne, kom­ši­luk, gro­bo­vi bli­žnjih, isto­ri­ja... gdje sam svoj na svo­me.
E, pa, hva­la mo­joj mi­loj dr­ža­vi što nas sta­re ad­mi­ni­stra­tiv­nim mje­ra­ma ta­ko ola­ko ot­pi­su­je. Ne tre­ba mi sta­rač­ka na­dok­na­da! Zar sam ka­dra da se vu­čem od ka­ta­stra, no­ta­ra, su­da, pen­zi­o­nog, mi­ni­star­stva, op­štin­skih slu­žbi i ko zna ku­da da bih do­ka­za­la da sam ži­va, a da se moj po­koj­ni muž pre­se­lio na ona svi­jet pri­je tri­de­set šest go­di­na. Ka­kva je to dr­ža­va ko­ja o svo­jim gra­đa­ni­ma ni­šta ne zna. Svi ima­mo ma­tič­ni broj, upi­sa­ni smo u knji­ge ro­đe­nih i umr­lih, imo­vi­na nam je evi­den­ti­ra­na u ka­ta­star­skim knji­ga­ma, kre­di­to­ri su valj­da evi­den­ti­ra­li kre­di­ti­ra­ne... Valj­da je ne­gdje upi­sa­no i pre­bi­va­li­šte sva­kog od nas! Uvi­jek pred iz­bo­re nas na­đu, a ja adre­su, na­ci­o­nal­nu pri­pad­nost, vje­ro­i­spo­vi­jet i dr­ža­vljan­stvo ni­je­sam mi­je­nja­la osam­de­set dvi­je go­di­ne. I ne­ću upr­kos bi­ro­krat­skim mje­ra­ma mo­je dr­ža­ve.
Pi­šem ovo da bi se zna­lo da sam još, na­ža­lost, ži­va. Ži­vje­ću i kad mi uki­ne­te si­ro­tinj­sku sta­rač­ku na­dok­na­du za­to što ni­je­sam do­ka­za­la da sam upi­sa­na u sve knji­ge u ko­je bi tre­ba­lo da sam upi­sa­na. Ako ho­će­te, go­spo­do, vi me is­pi­ši­te, pro­gla­si­te biv­šom, ne­ži­vom. Ko zna, mo­žda sam i po­lu­mr­tva i ne tre­ba mi ni­ka­kav no­vac da bih ži­vje­la. U ovim go­di­na­ma bih mo­gla, na pri­mjer, da orem, ko­pam, ču­vam ov­ce ili, ne daj Bo­že, gu­slam o ju­na­ci­ma ko­ji do­no­se pro­pi­se o mal­tre­ti­ra­nju sta­rih i ne­po­slu­šnih. Šta će mi pa­re, da mi ih da­te, mo­gla bih se is­kva­ri­ti. Bo­lje da osta­nu va­ma, pa ih daj­te oni­ma ko­ji i ne mo­gu da se is­kva­re, jer su ta­kvi od po­vo­ja.
Hva­la, ze­mljo mo­ja, na to­li­koj bri­žno­sti za nas ko­ji smo na za­la­sku! Me­ni je sko­ro sve­jed­no šta će bi­ti. Upi­sa­na sam u sve knji­ge, ni­je­sam se ni­kad ogri­je­ši­la o pi­sa­ne i ne­pi­sa­ne nor­me, ali ako ve­li­te, uhap­si­te me i „u za­tvo­ru za­dr­ži­te do kra­ja apri­la, ako zi­ma bu­de du­ga i hlad­na“. Ne bri­nem, upi­sa­će me i u knji­gu umr­lih u mom rod­nom kra­ju, ali me­ni je va­žni­je što ovaj svi­jet ni­je­sam uka­lja­la i što ću oti­ći „svi­je­tla obra­za“. Mo­lim vas i da me iz­bri­še­te sa spi­ska gla­sa­ča, ne bih vi­še da gla­sam i ne­ću. Ne ha­jem za vlast i bi­ro­kra­ti­ju. Ko zna, mo­žda sam ja Eskim, slu­čaj­no ro­đen u Cr­noj Go­ri, pa ima smi­sla da mi se uki­ne „pen­zi­ja“. Ili sam po­gre­šno bi­ra­la da skon­čam ta­mo gdje sam po­ni­kla. Bi­lo ka­ko bi­lo, na­ši sta­ri bi re­kli: „Ko­ja fu­ka­ra pro­go­ni na­rod?“, a me­ni ma­la pa­met da skon­tam ko je da­nas fu­ka­ra, a ko ne i ko se za šta bo­ri. Iz­gle­da, za nas sta­re ni­ko, osim na­še dje­ce. Što bi, mi sta­ri smo, po sve­mu su­de­ći, biv­ši lju­di, zar ne? Je­di­na ne­vo­lja je što će svi mla­di i ma­nje mla­di, jed­nom osta­ri­ti, pa ako ih bu­du pro­ga­nja­li kao nas vla­sto­dr­šci da do­ka­zu­ju sve i sva­šta, bo­lje da se na vri­je­me pri­pre­me za bor­bu, olov­kom, sli­kom ili vi­kom, sve­jed­no.
Eto, ži­va sam, pa da se ja­vim da ne mo­gu da sku­pim sve do­ka­ze da mi se ne uki­ne sta­rač­ka mi­lo­sti­nja. Ne­ka je na čast dr­ža­vi Cr­noj Go­ri i za­go­vor­ni­ci­ma bi­ro­krat­skih mje­ra. Ne­ka ne bri­nu, umri­je­ću ja i bez nji­ho­ve po­mo­ći!
Mi­li­ca Si­mu­no­vić, Stu­bi­ca, Plu­ži­ne