Vje­ko­vi­ma oko nas na Bal­ka­nu ve­li­ki (ve­li­ke si­le) ne­što mu­te, od­no­sno že­le da nas, sa­vre­me­no re­če­no, de­fi­ni­tiv­no iz­mik­si­ra­ju i pre­tvo­re u amorf­nu ma­su. U to­me smo se raz­li­či­to po­na­ša­li, ali na raz­ne na­či­ne bra­ni­li i u to­me i me­đu so­bom su­ko­blja­va­li i mi­ri­li.
U sva­kom slu­ča­ju, da­va­li smo ogrom­ne žr­tve za op­sta­nak i slo­bo­du. U ta­kvim uslo­vi­ma se za­met­nu­la kli­ca ono­ga po če­mu su nas pre­po­zna­va­li, a sil­ni, moć­ni i osi­o­ni na­ro­di – dr­ža­ve i nji­ho­ve eli­te, pe­žo­ra­tiv­no na­zi­va­li Bal­kan­ci­ma, a sta­nje na­šeg du­ha bal­ka­ni­zmom.
Na­še je da vi­di­mo gdje smo da­nas i šta nam je či­ni­ti na ve­li­koj, po­la­ri­zo­va­noj, voj­noj i po­li­tič­koj ge­o­po­li­tič­koj sce­ni. Pri to­me se opa­sno ru­ko­vo­di­ti sa­mo stvar­nim krat­ko­roč­nim i za­mi­šlje­nim du­go­roč­nim uti­li­ta­ri­zmom. Mno­go to­ga je var­lji­vog. Kra­jem 20. vi­je­ka iz­gle­da­lo je da je svi­jet jed­no­po­la­ran i da nam je sud­bi­na za­pe­ča­će­na za­pad­nim si­la­ma, na če­lu sa SAD, što su na­ši ru­ši­te­lji so­ci­ja­li­zma do­ži­vlja­va­li kao ne­u­mit­nu vo­lju me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce. U sa­vre­me­nim okol­no­sti­ma voj­no-po­li­tič­ka jed­no­po­lar­nost se iz­mi­je­ni­la. Ve­li­ka Ru­si­ja je usta­la na obje no­ge. Ki­na je u sva­kom po­gle­du po­sta­la me­đu­na­rod­ni džin ko­ji i da­lje is­tra­ja­va i op­sta­je na so­ci­ja­li­stič­kim po­zi­ci­ja­ma. Ni­je za pot­cje­nji­va­nje ni na­ma ne­do­ku­či­va i mi­stič­na In­di­ja i njen sve ve­ći zna­čaj na me­đu­na­rod­noj sce­ni. Uz sve to, Za­pa­du i nje­go­vom NA­TO-u, Ru­si­ja je ve­li­ki trn u oku, a to po­ja­ča­va i fak­tič­ka po­dr­ška ko­ju kon­ti­nu­i­ra­no do­bi­ja od Ki­ne, kao sve gla­sni­jeg i za­htjev­ni­jeg me­đu­na­rod­nog či­ni­o­ca.
U ta­kvim me­đu­na­rod­nim okol­no­sti­ma, Cr­noj Go­ri, vi­še da­nas ne­go ju­če, pru­ža se istin­ska mo­guć­nost da obez­bi­je­di voj­no-po­li­tič­ku ne­u­tral­nost i eko­nom­sko i dru­go part­ner­stvo sa svim ze­mlja­ma ko­je to že­le na prin­ci­pu rav­no­prav­no­sti. Po­zna­to nam je da to sa­da­šnja ak­tu­el­na vlast do­ži­vlja­va kao ne­pri­jat­nost, jer se ista za­vje­to­va­la na po­kor­nost i ne­se­bič­nu oda­nost za­pa­du, bez če­ga joj ne bi bio za­ga­ran­to­van op­sta­nak s ob­zi­rom na na­še op­šte­na­rod­no si­ro­ma­štvo i ne­za­do­volj­stvo.
Vlast u svo­joj ostra­šće­no­sti op­tu­žu­je Ru­si­ju ka­ko po­ma­že i pod­sti­če ma­sov­ni bunt na­ro­da pro­tiv ak­tu­el­ne vla­sti u Cr­noj Go­ri. Mi, ko­ji ni­je­smo umi­je­ša­ni u sve to, vje­ru­je­mo ak­tu­el­noj vla­sti da je Ru­si­ja pro­tiv na­šeg učla­nje­nja u NA­TO i da su sprem­ni da nam pru­že vi­še­stru­ku po­dr­šku na tom pla­nu. Vlast to zna, pa za­klju­ču­je po ana­lo­gi­ji, jer je is­pa­lo da je ne sa­mo po­dr­ža­va­la, ne­go i re­a­li­zo­va­la sve ono što nam je Za­pad, is­pr­va sub­ver­ziv­no, a ka­sni­je otvo­re­no pla­si­rao, pre­po­ru­či­vao i uči­nio na pla­nu raz­bi­ja­nja Ju­go­sla­vi­je, i to na raz­ne na­či­ne, a na­ro­či­to pri­li­kom agre­siv­nog bom­bar­do­va­nja 1999. go­di­ne (tre­ba se sa­mo pod­sje­ti­ti da je to bam­bar­do­va­nje na­ša ta­da­šnja i da­na­šnja – „pa­tri­o­ti­zmom“ na­dah­nu­ta – vlast, me­di­cin­skom ter­mi­no­lo­gi­jom, na­zi­va­la NA­TO in­ter­ven­ci­jom, pa zbog to­ga da­nas ne tre­ba da ču­di nje­no „ča­sno“, još ta­da oče­ki­va­no, dje­la­nje).
U na­šem isto­rij­skom pam­će­nju, po­red ne­sum­nji­vih po­dr­ški ko­je smo u pro­šlo­sti ima­li od Za­pa­da, ima­li smo i mno­go ne­pri­jat­no­sti u dva svjet­ska ra­ta, a i ra­ni­je. Zbi­lja, Ru­si­ju je Cr­na Go­ra do­ži­vlja­va­la kao svo­ju vje­kov­nu za­štit­ni­cu, na mo­ral­nom, kul­tur­nom, pro­svjet­nom, eko­nom­skom i po­li­tič­kom pla­nu. Isti­na, bi­lo je su­štin­skih ne­spo­ra­zu­ma, kao onaj 1948. go­di­ne, ali ni­ka­da voj­nih pre­ten­zi­ja na naš su­ve­re­ni­tet i te­ri­to­ri­jal­ni in­te­gri­tet. Zbog sve­ga to­ga su Cr­na Go­ra i Cr­no­gor­ci vi­še od dru­gih na­ro­da is­po­lja­va­li ve­li­ku lju­bav pre­ma Ru­si­ji, pa i on­da ka­da za to ni­je bi­lo ra­ci­o­nal­nih raz­lo­ga.
Sa­rad­nju sa svi­je­tom, da­nas je mo­gu­će za­sni­va­ti bez ika­kvih uslo­vlja­va­nja na voj­nom sa­ve­zni­štvu – bez ob­zi­ra sa ko­je stra­ne ono do­la­zi­lo.
Uvje­re­ni smo da na­ma ne od­go­va­ra svr­sta­va­nje u NA­TO, jer je ono u vri­je­me Hlad­nog ra­ta, a i da­nas, bi­lo usmje­re­no pro­tiv Ru­si­je, nje­ne eko­nom­sko-po­li­tič­ke mo­ći i ne­sum­nji­ve po­zi­ci­je ve­li­ke si­le.Vla­di­slav Vu­ko­vić