Isto­ga da­na, 30. av­gu­sta 2015. go­di­ne i u is­toj TV emi­si­ji, po­sled­njoj iz se­ri­ja­la „Ju­tro iz gra­do­va” na Jav­nom ser­vi­su (TV1) pri­ka­zan je re­no­vi­ra­ni glav­ni kuč­ki put u du­ži­ni od oko 23 ki­lo­me­tra, a iz­vje­sna Ne­la u ime Gra­da Pod­go­ri­ca na­ja­vi­la je da će „za ko­ji dan bi­ti ob­ja­vljen kon­kurs za idej­no rje­še­nje i iz­grad­nju spo­me­ni­ka ve­li­kom voj­vo­di Mir­ku Pe­tro­vi­ću” (ve­li­kom gre­šni­ku i naj­ve­ćem zlo­čin­cu nad Ku­či­ma u nji­ho­voj du­goj isto­ri­ji). Eto ka­ko Mon­te­ne­gri­ni ukr­šta­ju pu­te­ve do­bra i pu­te­ve zla, pu­te­ve do­bro­čin­stva i pu­te­ve zlo­čin­stva. Re­če­no je da je re­no­vi­ra­nje kuč­kog pu­ta (na­no­še­nje no­vog slo­ja as­fal­ta) ko­šta­lo 1.200.000 eura. Dvi­je tre­ći­ne to­ga nov­ca da­li su kuč­ki do­ma­ći­ni or­ga­ni­zo­va­ni u Fond za ob­no­vu Ku­ča, od če­ga je je­dan od njih, Ra­den­ko Živ­ko­vić, sam upla­tio jed­nu tre­ći­nu. Pre­o­sta­lu tre­ći­nu nov­ca iz­dvo­jio je Glav­ni grad, što je ma­nje od oče­ki­va­nog, s ob­zi­rom na to da po­me­nu­ti kuč­ki do­ma­ći­ni – ugled­ni pri­vred­ni­ci svo­jim do­pri­no­si­ma uve­li­ko pu­ne bu­džet Glav­nog gra­da. Pro­pu­šte­no je da se ka­že da je isto­vre­me­no me­ha­ni­za­ci­ja pri­vred­ni­ka La­ko­vi­ća udvo­stru­či­la ši­ri­nu po­sto­je­ćeg pu­ta za Do­nju Vr­bi­cu kroz ka­me­njar u du­ži­ni pre­ko jed­nog ki­lo­me­tra.
Glav­ni put kroz Ku­če obi­lje­žen je sa dvi­je kraj­nje pu­ne li­ni­je i sre­di­šnjom is­pre­ki­da­nom, a obi­lje­že­ni su i pje­šač­ki pre­la­zi, pa je sa­da je­di­ni ta­kav put ko­ji po­ve­zu­je glav­ni grad sa van­grad­skim mje­snim za­jed­ni­ca­ma. Po usta­lje­noj prak­si, na­ža­lost, umje­sto da je ka­nal za vr­bič­ki vo­do­vod is­ko­pan pri­je re­no­vi­ra­nja pu­ta, to se ra­di sa­da pa su mo­gu­ća ma­nja ili ve­ća ošte­će­nja na pu­tu.
Sve da je slu­čaj­nost to što su u is­toj TV emi­si­ji „upa­ko­va­ni” glav­ni kuč­ki put i spo­me­nik ko­lja­ču Ku­ča Mir­ku, ne­iz­bje­žan je uti­sak da je to ura­đe­no cilj­no, jer zna se da na sa­mi po­men ime­na Mir­ko „srdž­ba Ku­ča ve­li­ka je”, pa Ku­če tre­ba ko­rum­pi­ra­ti (pod­mi­ti­ti) ka­ko se ne bi bu­ni­li...
Ko­li­ko i ka­ko re­žim­ski ne­va­ljal­ci ci­lja­no uno­se smut­nju u na­rod po­ka­zu­ju i ti­me što ne po­štu­ju­ći ni dr­žav­ne ni cr­kve­ne za­ko­ne ho­će da spo­je ne­spo­ji­vo, pa po­zi­va­ju da za istim sto­lom sje­de i raz­go­va­ra­ju o Cr­kvi po­po­vi i ras­po­po­vi – oni ko­je je Cr­kva raš­či­ni­la i iz Cr­kve is­klju­či­la, a ne­ke i pro­klet­stvu pre­da­la. Ti­me su već pro­iz­ve­li spon­ta­ne ko­li­ko ne­že­lje­ne to­li­ko ne­iz­bje­žne pro­te­ste vjer­ni­ka Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve (Bi­je­lo Po­lje, 7. sep­tem­bra, Ko­tor, 10. sep­tem­bra) pro­tiv pri­su­stva pro­klet­stvu pre­da­tog ras­po­pa Mi­ra­ša De­de­i­ća, „za­vla­di­če­nog” u ce­tinj­skoj po­li­ci­ji. Ras­pop Mi­raš ne­za­do­vo­ljan do­če­kom na sku­pu gdje mu mje­sto ni­je – sta­ri­ce že­ne bi­je!
Da li će Ku­či do­če­ka­ti po­di­za­nje spo­me­ni­ka Mir­ku kao po­tom­ci onih za ko­je je ska­dar­ski pa­ša Meh­met Bu­ša­tli­ja go­vo­rio da su mu „ključ svih br­da” ili će se mo­žda po­na­ša­ti kao da su po­tom­ci, ne daj Bo­že, onih Ku­ča ko­je je No­vak Ki­li­bar­da u svo­joj ima­gi­na­ci­ji vi­dio kao „di­vlji na­kot bez čoj­štva i ju­na­štva”, a kuč­kog voj­vo­du Mar­ka kao „ras­kre­če­nog Će­ta­lja”, osta­je da se vi­di.
Po ono­me ka­ko Ku­či či­ta­ju „zna­ko­ve po­red pu­ta”, ali i one na pu­tu, za oče­ki­va­ti je da će se to­ga da­na ve­ći­na Ku­ča upu­ti­ti glav­nim sta­rim-no­vim kuč­kim pu­tem ne pre­la­ze­ći pu­ne li­ni­je ni li­je­vo ni de­sno, ne­go dre­tom (pra­vo) na Kuč­ki pa­zar, u Pod­go­ri­cu, da ta­mo ko zna ka­ko „če­sti­ta­ju” Mir­kov spo­me­nik.
To što se me­đu „odo­bri­ko­vi­ći­ma i čest­git­ko­vi­ći­ma” ob­na­vlja­nja Mir­ko­vog spo­me­ni­ka u Skup­šti­ni Glav­nog gra­da na­šlo i dvo­je-tro­je če­lja­di iz Ku­ča, do­kaz je da ni­je umro duh Pu­na­na De­di­na – onog ko­ji se ru­gao svo­me kom­ši­ji Đu­lji Jo­va­no­vu, ko­ji je iza­brao tur­ska vje­ša­la za se­be, a ne tur­ski bar­jak na svo­je Ku­če (Čast i bru­ka ži­ve do­vi­je­ka).
Spo­me­nik „ve­li­kom” voj­vo­di Mir­ku u Pod­go­ri­ci, u ko­ju nje­go­va no­ga ni­ka­da ni­je kro­či­la, pred vra­ti­ma Ku­ča, ko­ji­ma je po­sje­kao 243 gla­ve, od ko­jih su „sa­mo 17 bi­le voj­nič­ke” (M. Mi­lja­nov), či­ju je tek ro­đe­nu dje­cu obez­gla­vlje­nu ba­cao u za­pa­lje­ne ku­će, mo­že bi­ti ob­no­vljen, ali ne mo­že op­sta­ti jer raz­lo­zi ko­ji su već jed­nom do­ve­li do nje­go­vog ru­še­nja, ne za­sta­ri­je­va­ju. Spo­me­nik Mir­ku bio bi spo­me­nik tir­jan­stvu! A zna se da „tir­jan­stvu sta­ti no­gom za vrat, to je ljud­ska du­žnost naj­sve­ti­ja”.
Mi­li­sav Po­po­vić,
Pod­go­ri­ca