Po­zna­ti srp­ski pi­sac, naj­mla­đi do­bit­nik Ni­no­ve na­gra­de Vla­di­mir Ar­se­ni­je­vić go­sto­vao je u Na­ci­o­nal­noj bi­bli­o­te­ci Cr­ne Go­re „Đur­đe Cr­no­je­vić” na Ce­ti­nju.
To­kom raz­go­vo­ra sa bi­bli­o­te­kar­kom Bran­kom Ka­lu­đe­ro­vić ovaj is­tak­nu­ti knji­žev­nik, pu­bli­ci­sta, ured­nik i pre­vo­di­lac go­vo­rio je pred ce­tinj­skom pu­bli­kom o svom stva­ra­la­štvu, no­vom ro­ma­nu „Ti i ja An­đe­la”, ali i o ra­ni­je ob­ja­vlje­nim knji­ga­ma.
Go­vo­re­ći o svom pr­vom ro­ma­nu, „U pot­pa­lu­blju”, ko­ji je ob­ja­vio 1994. go­di­ne i ko­ji je vr­lo br­zo pri­vu­kao pa­žnju či­ta­la­ca, ali i knji­žev­ne kri­ti­ke ko­ja mu je do­di­je­li­la Ni­no­vu na­gra­du za ro­man go­di­ne, Ar­se­ni­je­vić je ka­zao da se ova pri­ča od­vi­ja u po­sled­nja tri mje­se­ca tra­gič­ne 1991. go­di­ne ka­da se već raz­buk­tao rat u Hr­vat­skoj i ka­da je u Be­o­gra­du po­čeo ta­las mo­bi­li­za­ci­ja zbog če­ga su mla­di lju­di kre­nu­li da na­pu­šta­ju ze­mlju.
- U to vri­je­me u Be­o­gra­du je ja­ko bio pri­su­tan i he­ro­in, a sa njim je do­šao i AIDS ta­ko da su ja­ko mla­di, a če­sto i vr­lo ta­len­to­va­ni lju­di kre­nu­li ubr­za­no da umi­ru i ja sam u toj tu­rob­noj at­mos­fe­ri vi­dio da sam okru­žen lju­di­ma ko­ji umi­ru i lju­di­ma ko­ji od­la­ze. Sje­ćam se da je bi­lo uža­sa­va­ju­će što je u mom ime­ni­ku bi­lo vi­še pre­cr­ta­nih ime­na ne­go onih ko­je ni­je­sam pre­cr­tao i to je ne­ka­ko ušlo u ovu knji­gu kao ne­ka tu­žna umjet­nost dru­že­nja sa pri­ja­te­lji­ma na­ših pri­ja­te­lja ko­ji su po­sta­li ne­ka spo­na sa oni­ma ko­ji vi­še ni­je­su bi­li tu – is­pri­čao je Ar­se­ni­je­vić.
Za­čeo je da pi­še ta­ko što u jed­noj sve­sci po­čeo da za­pi­su­je cr­ti­ce o svo­joj oko­li­ni, a što je ka­sni­je po­sta­lo osnov ro­ma­na „U pot­pa­lu­blju” u ko­jem je, ka­ko je re­kao, uspio da te­ma­ti­zu­je „ži­vu muč­ni­nu” ko­ja se ta­da de­ša­va­la obič­nom čo­vje­ku.
- Ka­da je bi­lo iz­vje­sno da će iz­da­vač­ka ku­ća „Rad” štam­pa­ti ro­man, tra­ži­li su mi da na­pi­šem bi­o­graf­sku bi­lje­šku, a ka­ko je, osim lič­ne, ni­je­sam imao, ni­je­sam že­lio da fin­gi­ram ne­go sam na­pi­sao: „Vla­di­mir Ar­se­ni­je­vić ro­đen 1965. u Pu­li. Ži­vi i ra­di u Be­o­gra­du”. To je ona pr­va i po­sled­nja re­če­ni­ca u re­al­noj bi­o­gra­fi­ji, a sre­di­na će se, sma­trao sam, po­pu­nja­va­ti vre­me­nom. Za me­ne je već sa­ma či­nje­ni­ca da će ne­ko ob­ja­vi­ti tu knji­gu bi­la ve­li­ko ostva­re­nje, a da je ro­man kan­di­dat za Ni­no­vu na­gra­du sa­znao sam u Grč­koj, jer sam u to vri­je­me ra­dio kao tu­ri­stič­ki vo­dič za agen­ci­ju „Kon­ti­ki”. Dok sam če­kao tu­ri­ste da ih ras­po­re­dim po ho­tel­skim so­ba­ma pri­šao mi je je­dan čo­vjek i pi­tao: „Je­ste li ovo vi?” i pru­žio mi no­vi broj NIN-a u ko­jem je uz li­stu fi­na­li­sta Ni­no­ve na­gra­de bi­la i mo­ja sli­ka. Mo­ram pri­zna­ti da je moj ste­pen ne­zna­nja o de­fi­ni­ci­ji Ni­no­ve ili bi­lo ko­je dru­ge knji­žev­ne na­gra­da kod nas bio to­li­ki da poj­ma ni­je­sam imao da se na­gra­da do­dje­lju­je za ro­man go­di­ne. Sje­ćam se da me je ka­sni­je u Be­o­gra­du ka­da je ob­ja­vlje­no da je ro­man „U pot­pa­lu­blju” do­bio na­gra­du, u re­dak­ci­ji NIN-a do­če­ka­la jed­na za­i­sta uz­bu­đe­na at­mos­fe­ra oku­plje­nih no­vi­na­ra, jer za­pra­vo ni­ko ni­je imao poj­ma ko sam ja. Ras­pi­ti­va­li su se u knji­žev­nim ča­so­pi­si­ma, pa su pi­ta­li pi­sce, ali ap­so­lut­no ni­ko ni­je znao ko sam, jer ja ni­ka­kvog kon­tak­ta sa knji­žev­nim svi­je­tom do tad ni­je­sam imao. Ni­no­va na­gra­da je, na­rav­no, sjaj­na u tom smi­slu što ona pred­sta­vlja ogro­man ka­ta­pult i za­i­sta mo­že da vas iz­ba­ci ja­ko vi­so­ko, ali i ne mo­ra, i to je ono što ona uvi­jek do­ka­zu­je. Me­đu­tim, ka­da se spo­ji ne­ko­li­ko ele­me­na­ta on­da ona ima tu ve­o­ma ve­li­ku moć. U mom slu­ča­ju se spo­ji­lo za­i­sta mno­go tih eks­klu­ziv­nih ele­me­na­ta, em sam bio pre­mlad za do­bit­ni­ka Ni­no­ve, na­gra­de jer je ona uglav­nom do­dje­lji­va­na pi­sci­ma u ze­ni­tu nji­ho­ve ka­ri­je­re, em sam na­gra­du do­bio za pr­vi ro­man što je pre­se­dan, em je ta knji­ga iz­mi­ca­la ono što je bio op­šti sen­zi­bi­li­tet srp­ske pro­ze tog vre­me­na – ka­zao je Ar­se­ni­je­vić.
Na­kon ve­li­kog uspje­ha knji­ge „U pot­pa­lu­blju” ko­ja je ujed­no i pri­vi ro­man te­tro­lo­gi­je „Clo­a­ca Ma­xi­ma”, i ko­ji je pre­ve­den na dva­de­set je­zi­ka, a na nje­go­vim mo­ti­vi­ma je za­sno­va­na isto­i­me­na po­zo­ri­šna pred­sta­va na­sta­la u pro­duk­ci­ji Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta, ko­ja je 1997. go­di­ne osvo­ji­la Ste­ri­ji­nu na­gra­du, Vla­di­mir Ar­se­ni­je­vić je na­sta­vio da pi­še ta­ko­đe uspje­šna dje­la, pa 1997. go­di­ne ob­ja­vlju­je ro­man „An­đe­la” kao dru­gi dio ci­klu­sa svo­je te­tro­lo­gi­je. Od ma­ja 1999. do sep­tem­bra 2000. bo­ra­vio je u Mek­si­ku gdje je svi­rao s in­ter­na­ci­o­nal­nim tek­sa­ško-bri­tan­sko-srp­skim pank ben­dom „Los Armstrings”, a 2000. go­di­ne iz­la­zi i nje­go­va tre­ća knji­ga „Mek­si­ko”. Če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je ob­ja­vlju­je ilu­stro­va­ni ro­man „Išma­il” ko­ji na­sta­je u sa­rad­nji sa strip cr­ta­čem Alek­san­drom Zo­gra­fom, a za­tim sli­je­de kom­po­zit­ni ro­man „Pre­da­tor” iz 2009. na­gra­đen Na­gra­dom za naj­bo­lju knji­gu u mre­ži jav­nih bi­bli­o­te­ka Sr­bi­je, zbir­ka ese­ja „Ju­go­la­bo­ra­to­ri­ja”, te ilu­stro­va­na no­ve­la „Mi­nut, put oko sve­ta za 60 se­kun­di”. Go­di­ne 2013. ob­ja­vlju­je ro­man „Let”, zbir­ku pri­po­vje­da­ka „Ovo ni­je ve­se­lo me­sto” 2014, a 2016. go­di­ne iz­la­zi no­vo iz­da­nje nje­go­ve pr­ve knji­ge „U pot­pa­lu­blju” i ri­mejk knji­ge „An­đe­la” pod no­vim na­zi­vom „Ti i ja, An­đe­la”.
Z.PE­TA­NO­VIĆ


Pi­še sce­na­rio o vr­šnjač­kom na­si­lju

- Ro­man „Ti i ja, An­đe­la” na­sta­vak je pri­če o rat­nim de­ve­de­se­tim go­di­na­ma. Ovaj ro­man mo­že da po­slu­ži kao upo­zo­re­nje na sva ta de­ša­va­nja, i na to da mi, ma ko­li­ko bi­li ne­za­do­volj­ni sva­ko­dne­vi­com, ga­ji­mo u pod­svi­je­sti osje­ćaj da to, ipak, ne­što što li­či na re­la­tiv­no nor­mal­nu stvar­nost – ka­zao je Ar­se­ni­je­vić ko­ji uz ko­lum­ne i ese­je ko­je re­dov­no ob­ja­vlju­je u štam­pa­nim i elek­tron­skim me­di­ji­ma u ze­mlji i re­gi­o­nu, tre­nut­no pi­še i sce­na­rio za film ko­ji će go­vo­ri­ti o vr­šnjač­kom na­si­lju u Sr­bi­ji.