Na­ci­o­na­li­zam je če­sto iz­ra­žen u je­zi­ku, za­to što u osje­ća­nji­ma, pri­je sve­ga la­i­ka, ali i ne­kih struč­nja­ka, glav­no obi­ljež­je na­ci­je, nje­ne su­ve­re­no­sti i sa­mo­stal­no­sti, ga­rant nje­nog op­stan­ka u ne­kim vi­đe­nji­ma, je­ste sop­stve­ni je­zik „ko­ji se ne di­je­li sa dru­gi­ma” , pri če­mu se čak po­mi­nje i „kra­đa je­zi­ka”, re­kao je uva­že­ni lin­gvi­sta Ran­ko Bu­gar­ski, re­dov­ni pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du, u svom iz­la­ga­nju na „Nje­go­še­vim da­ni­ma” u Ko­to­ru, ob­ja­sniv­ši pret­hod­no šta zna­či po­jam na­ci­je, a oda­tle i šta je na­ci­o­na­li­zam uop­šte. Ova­kve sku­po­ve sma­tra do­bro­do­šlim „u ovoj si­tu­a­ci­ji ka­da smo ma­nje-vi­še po­di­je­lje­ni po svo­jim na­ci­o­nal­nim okvi­ri­ma, mno­go vi­še ne­go što smo bi­li, jer smo sad i je­zič­ki zva­nič­no ra­sjep­ka­ni”.
- Lin­gvi­stič­ki i ko­mu­ni­ka­cij­ski gle­da­no, mi i da­lje go­vo­ri­mo istim je­zi­kom. Ka­da svi mi ko­ji go­vo­ri­mo ova, sad če­ti­ri raz­li­či­ta je­zi­ka, ra­zu­mi­je­mo se sto po­sto bez pre­vo­đe­nja, to je to si­gur­no, u sva­kom smi­slu, je­dan je­zik. Uto­li­ko su ova­kvi sku­po­vi do­bro­do­šli, ako se i ovaj glas mo­že ja­sni­je ču­ti, jer smo pre­pla­vlje­ni dru­gim i druk­či­jim gla­so­vi­ma, ko­ji nas i da­lje di­je­le, i da­lje nas uče da ne­ma za­jed­nič­kog je­zi­ka. Na­ci­o­na­li­zmi na ovom pro­sto­ru su ak­tiv­ni, ne­gdje vi­še ne­gdje ma­nje, a ko­li­ko je to štet­no ima­li smo pri­li­ke da se uvje­ri­mo kroz do­ga­đa­je ko­ji su se de­si­li pri­je 25 go­di­na i vi­še na ovoj te­ri­to­ri­ji, gdje je je­zik od­i­grao ma­lo je re­ći ne­ga­tiv­nu ulo­gu. Je­zik je ja­ko pod­gri­jao at­mos­fe­ru me­đu­sob­nog za­zi­ra­nja, ne­po­vje­re­nja, čak i me­đu­na­ci­o­nal­ne mr­žnje. Ako po to­me su­di­mo, bo­jim se da nam se još uvi­jek lo­še pi­še, jer ono što se mo­žda ma­lo pri­mi­ri­lo u pe­ri­o­du ne­po­sred­no po­sli­je ra­to­va, opet je po­če­lo da se uvla­či u jav­nu sce­nu, jav­ni dis­kurs. Ako bi se na­sta­vi­le te ten­den­ci­je, bo­jim se da se ni­če­mu do­brom ne mo­že­mo na­da­ti - upo­zo­ra­va uva­že­ni pre­da­vač na vi­še uni­ver­zi­te­ta u Evro­pi, SAD i Austra­li­ji.
Pro­fe­sor Bu­gar­ski je član i sa­rad­nik vi­še do­ma­ćih i me­đu­na­rod­nih na­uč­nih i struč­nih usta­no­va, kao i član Evrop­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti (Salc­burg) i eks­pert Sa­vje­ta Evro­pe za re­gi­o­nal­ne i ma­njin­ske je­zi­ke. Sma­tra da je De­kla­ra­ci­ja o za­jed­nič­kom je­zi­ku, do­ne­se­na pri­je pet mje­se­ci, po­zi­ti­van po­mak, pa ej pri­rod­no da je i on je­dan od pot­pi­sni­ka.
-Ta De­kla­ra­ci­ja ne­će sa­ma po se­bi ri­je­ši­ti išta bit­no u na­šim dru­štvi­ma, ali će da­ti lju­di­ma ne­ke no­ve ide­je, da se ču­je i ne­što dru­go, po­red ono­ga či­me nas „dri­lu­ju” po­li­tič­ke i po­je­di­ne aka­dem­ske eli­te. De­kla­ra­ci­ja se po­zi­va na zdrav ra­zum, po­zi­va nas da otvo­ri­mo i oči i uši i vi­di­mo je­zič­ku stvar­nost, ko­ja nam se u is­kri­vlje­nom ogle­da­lu pred­sta­vlja kroz ne­a­de­kvat­ne je­zič­ke po­li­ti­ke u svim ovim dr­ža­va­ma. Sa sta­no­vi­šta De­kla­ra­ci­je, po­li­ti­ča­ri gri­je­še uto­li­ko što ne do­zvo­lja­va­ju lju­di­ma da vi­de je­zič­ku stvar­nost, da se svi od­lič­no spo­ra­zu­mi­je­va­ju i da je to u su­šti­ni i da­lje je­dan je­zik, a oni, ču­va­ju­ći svo­ju moć i pri­vi­le­gi­je, iz­ra­sle u ve­li­koj mje­ri upra­vo na raz­dva­ja­nju, svo­je je­zič­ke po­li­ti­ke usmje­ra­va­ju pro­tiv per­cep­ci­je i zdra­vog ra­zu­ma obič­nih lju­di ko­ji zna­ju da to ni­je isti­na - ka­že Bu­gar­ski.
-U po­pu­lar­nom tu­ma­če­nju po­sto­ji ve­za iz­me­đu je­zi­ka, na­ci­je i dr­ža­ve, me­đu­tim, ta for­mu­la se ni­kad se ni­je ostva­ri­la u ozbilj­nom vi­du, to je ide­o­lo­ški pro­gram još od kra­ja 18. vi­je­ka, od ro­man­ti­zma i po­sli­je na­ci­o­na­li­zma. Ako je je­zik naj­va­žni­je ogle­da­lo na­ci­je, on­da će i na­ci­o­na­li­zam po­tra­ži­ti upo­ri­šte u je­zi­ku kao do­kaz isti­ni­to­sti svo­jih po­stav­ki. Je­zič­ki na­ci­o­na­li­zmi kod na­ših na­ro­da – hr­vat­ski, srp­ski i ne­ki dru­gi je­zič­ki na­ci­o­na­li­zmi, ni­su uvi­jek ve­ćin­ski na­ci­o­na­li­zmi, ne­go ima i ma­njin­ski na­ci­o­na­li­za­ma ko­ji mo­gu da bu­du kon­tra­pro­duk­tiv­ni. Jed­na na­ci­o­nal­na ma­nji­na in­si­sti­ra na svo­jim pra­vi­ma za svo­ju dje­cu da se ško­lu­ju od osnov­ne ško­le do uni­ver­zi­te­ta is­klju­či­vo na je­zi­ku te na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne, ne sma­tra­ju­ći se oba­ve­znim da uče i je­zik dr­ža­ve (al­ban­ska ma­nji­na ra­ni­je, u ne­kim di­je­lo­vi­ma i aspek­ti­ma i ma­đar­ska ma­nji­na) - re­kao je u svom iz­la­ga­nju u Cr­kvi Sv. Du­ha.
M. D. PO­PO­VIĆ


I lin­gvi­sti po­di­je­lje­ni

Stru­ka lin­gvi­stič­ka, do­da­je pro­fe­sor, ob­u­hva­ta vr­lo va­žne so­ci­o­lo­ške, psi­ho­lo­ške, emo­tiv­ne kom­po­nen­te, ni­je to sa­mo stvar lin­gvi­stič­ke stru­ke, ma­da i lin­gvi­sti tre­ba da da­ju svoj sud o to­me, pri če­mu tre­ba vo­di­ti ra­ču­na da ne mi­sle svi lin­gvi­sti isto. Oni ko­ji su iz­ra­zi­ti­je na­ci­o­i­nal­no ori­jen­ti­sa­ni for­mi­ra­ju gru­pe ko­je se ti­pič­no po­ve­zu­ju sa po­li­tič­kim esta­bli­šmen­tom, jer je u obo­stra­nom in­te­re­su da svo­je po­lo­ža­je dru­štve­ne mo­ći gra­de na iz­gra­đi­va­nju svog i od­ba­ci­va­nju „tu­đeg” iden­ti­te­ta. Sa dru­ge stra­ne ima lin­gvi­sta ko­ji ma­lo ši­re gle­dau na to, ni­su usko ve­za­ni za svoj je­zik, ne­go ih za­ni­ma op­šta lin­gvi­sti­ka i dru­gi je­zi­ci, i ima­ju ši­re vi­di­ke i mo­guć­nost upo­re­đi­va­nja sa si­tu­a­ci­ja­ma u dru­gim di­je­lo­vi­ma svi­je­ta, sa ra­ni­jim si­tu­a­ci­ja­ma...
Ne mo­že se pro­sto re­ći: „Šta ka­že stru­ka?”, jer ima mno­go stru­ka re­le­vant­nih za to, a u okvi­ru sa­me lin­gvi­stič­ke stru­ke ima ra­znih ori­jen­ta­ci­ja, ob­ja­snio nam je prof. Bu­gar­ski.


Ma­ni­pu­la­ci­je ro­do­lju­bljem

Is­pi­tu­ju­ći ve­zu na­ci­o­na­li­zma sa srod­nim poj­mo­vi­ma, prof. Bu­gar­ski je us­po­sta­vio „li­ni­ju”, od ro­do­lju­blja (lju­bav pre­ma svom na­ro­du), pre­ko pa­tri­o­ti­zma (lju­bav pre­ma do­mo­vi­ni), na­ci­o­na­li­zma, do šo­vi­ni­zma i kse­no­fo­bi­je, od ko­jih su pr­va dva po­zi­tiv­na, dru­ga dva ne­ga­tiv­na, a na­ci­o­na­li­zam je u sre­di­ni kao ne­ka­kav an­tič­ki bog Ja­nus, ko­ji jed­nim li­cem gle­da uli­je­vo, a dru­gim li­cem ude­sno.
„Za­to je na­ci­o­na­li­zam vr­lo te­žak i ja­ko kom­pli­ko­van po­jam za is­pi­ti­va­nje, ana­li­zu i za ra­zu­mi­je­va­nje. Ov­dje tre­ba po­što­va­ti ne­ke poj­mov­ne raz­li­ke, ina­če ima­te po­no­vo ma­ni­pu­la­ci­je, kao što smo ima­li pri­li­ke da ču­je­mo od is­tak­nu­tih jav­nih lič­no­sti, pje­sni­ka u Sr­bi­ji: „Ja sam na­ci­o­na­list, za­to što vo­lim svoj na­rod i ne vi­dim šta ima spor­no u to­me” - vi­di­te tu či­stu ma­ni­pu­la­ci­ju - taj ko­ji vo­li svoj na­rod je ro­do­ljub, a na­ci­o­na­list je ipak ma­lo druk­či­je i slo­že­ni­je”, po­ja­snio je pro­fe­sor.