-Autor: Mi­ljen­ko Jer­go­vić

Kao sa­svim ma­lo di­je­te dje­lo­va­nje na­ci­o­na­li­zma naj­pri­je ćeš uoči­ti na dru­gi­ma, a ne na se­bi i na svo­ji­ma. Ono što se tvo­ji­ma bu­de do­ga­đa­lo, ma­kar to bio i otvo­re­ni te­ror, do­ži­vlja­va­ćeš kao zlo, ne­prav­du, mr­žnju, ali ne nad na­ro­dom i za­jed­ni­com ko­joj pri­pa­daš, ne­go nad tvo­jim ro­di­te­lji­ma i ro­đa­ci­ma, nad to­bom. Ka­da si di­je­te, ne iden­ti­fi­ku­ješ se sa za­jed­ni­com, ne­go s po­ro­di­com. Pr­va svi­jest o za­jed­ni­ci – ba­rem u vi­še­na­ci­o­nal­nom dru­štvu – ra­đa se pre­ko svi­je­sti o dru­gim i druk­či­jim. Na nji­ma ćeš pr­vi­ma vi­dje­ti ka­ko i či­me dje­lu­je na­ci­o­na­li­zam.
Na­ša za­jed­ni­ca, ili nje­zi­ni di­je­lo­vi, pi­ja­ni te­tak i su­sjed, pri­je­vre­me­no pen­zi­o­ni­sa­ni ud­baš, u tre­nu­ci­ma sna­žne emo­ci­o­nal­ne po­ne­se­no­sti bi­va­li su op­sjed­nu­ti či­nje­ni­com da mu­sli­ma­ni ne je­du svi­nje­ti­nu. Pa bi se gnje­vi­li kad svi­nje­ti­nu ne bi htio je­sti ni in­že­njer K., ina­če član par­ti­je i bez­vjer­nik, ali čo­vjek mu­sli­man­skog ime­na. Go­vo­ri­li bi, i to sa­svim ozbilj­no, da ga tre­ba pri­ja­vi­ti u ko­mi­tet. I valj­da iz­ba­ci­ti iz par­ti­je ako na li­cu mje­sta, pred po­seb­no sa­sta­vlje­nom ko­mi­si­jom, ne oglo­đe svinj­sku gla­vu.
Ka­sni­je su na­stu­pi­le ša­le o svinj­ci­ma u mu­sli­man­skom kom­ši­lu­ku, o krm­ci­ma ko­ji su se oče­ša­li o dža­mij­ski zid, o tvor­nič­koj men­zi u ko­joj bi zli ku­var, Sr­bin ili Hr­vat, sve­jed­no, umje­sto bilj­nog mr­sa u za­jed­nič­ki ka­zan uba­ci­vao svinj­sku mast. Ta­kve bi ša­le kod ve­ćeg di­je­la pri­sut­nih iza­zi­va­le ne­la­go­du. Lju­di bi skla­nja­li po­gle­de. Ro­di­te­lji bi od­vo­di­li dje­cu. Osim što se za­zi­ra­lo od ove vr­ste ju­na­če­nja – na­ci­o­na­li­zam je, na­i­me, u ono do­ba bio ka­žnjiv – lju­de je uz­ne­mi­ra­va­lo to po­di­za­nje ne­vi­dlji­vog zi­da iz­me­đu njih i nji­ho­vih bli­žnjih, su­sje­da, po­zna­ni­ka i pri­ja­te­lja mu­sli­ma­na, zi­da ko­ji je bio na­či­njen od le­gen­de o svi­nja­ma. Le­gen­de za­sno­va­ne na to­me što mu­sli­ma­ni ne je­du svi­nje­ti­nu.
Mo­gao si ne je­sti šta god si htio ora­he, ce­ler, mo­gao si čak ne je­sti i me­so – već ta­da se zna­lo za ve­ge­ta­ri­jan­ce – ali sa­mo je ne­je­de­nje svi­nje­ti­ne bi­lo va­žno pi­ta­nje, ne­što či­me će se svi­njo­jel­ci iza le­đa ba­vi­ti svi­njo­ne­jel­ci­ma.
I ta­ko je pi­ta­nje svi­nje­ti­ne po­sta­lo sim­bo­lič­ki mo­žda i naj­va­žni­je, naj­sli­ko­vi­ti­je pi­ta­nje otvo­re­nog ili po­tmu­log, osvi­je­šte­nog ili ne­svje­snog na­ci­o­na­li­zma i ra­si­zma. Vje­ro­vao sam, sko­ro do ju­če, da je to ne­što što se te­ško mo­že ob­ja­sni­ti lju­di­ma ko­ji ni­su od­ra­sli u Bo­sni ili, ba­rem, u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji. Ni­ka­da, ali stvar­no ni­ka­da, ne bih po­mi­slio da će se jed­nom ra­ši­ri­ti svi­je­tom le­gen­da o svi­nje­ti­ni, ko­ja se ši­ri­la po me­mlji­vim sa­ra­jev­skim ma­ha­la­ma i po si­vim so­ci­ja­li­stič­kim ne­bo­de­ri­ma, me­đu lum­pen­pro­le­ta­ri­ja­tom kr­šćan­skih i hri­šćan­skih ime­na i me­đu po­ro­dič­nim ot­pad­ni­ci­ma ko­ji će, ba­ve­ći se ta­ko kom­šij­skim ga­stro­nom­skim sklo­no­sti­ma, umi­ra­ti po ko­šev­skim kli­ni­ka­ma od ci­ro­ze je­tre, za­mr­le od al­ko­ho­la i za­ma­šće­ne od cje­lo­ži­vot­ne po­tre­be za raz­li­ko­va­njem i za iden­ti­te­tom ko­ja se re­a­li­zo­va­la pre­ko sva­ko­dnev­ne kon­zu­ma­ci­je svinj­skog me­sa.
A on­da se, eto, ne­gdje pri vr­hun­ci­ma na­še ži­vot­ne pri­če, ka­da se svi­jet već pre­tvo­rio u glo­bal­nu ma­ha­lu i ka­sa­bu, i ka­da su na­še lo­kal­ne sra­mo­te po­sta­le glo­bal­na stvar, po­ja­vio Do­nald Tramp, s fan­ta­stič­nom pri­po­vi­je­šću o ame­rič­kom ge­ne­ra­lu Džo­nu Per­šin­gu, ko­ji je po­čet­kom dva­de­se­tog vi­je­ka, to­kom ra­ta na Fi­li­pi­ni­ma, na­re­đi­vao li­kvi­da­ci­je za­ro­blje­nih „te­ro­ri­sta” me­ci­ma umo­če­nim u svinj­sku krv. Pod­ra­zu­mi­je­va se, na­rav­no, da su „te­ro­ri­sti” s po­čet­ka vi­je­ka bi­li mu­sli­ma­ni, jer šta bi dru­go i mo­gli bi­ti. Na­sla­gao bi ih ge­ne­ral če­tr­de­set i de­vet, kao dr­va za zi­mu, i on­da bi na­re­dio svo­jim lju­di­ma da ih po­bi­ju tim kr­me­ćim me­ci­ma. A pe­de­se­tog bi pu­stio da svo­ji­ma do­ja­vi šta se do­go­di­lo.
Ovo je, sad sa­zna­je­mo, Do­nald Tramp pri­čao na svo­jim pred­iz­bor­nim sku­po­vi­ma, kao re­cept za rje­še­nje pro­ble­ma s isla­mi­stič­kim te­ro­ri­zmom u svi­je­tu. I sad je po­no­vo, upu­ću­ju­ći iz­ra­ze so­li­dar­no­sti sa žr­tva­ma na­pa­da u Bar­se­lo­ni, sa­sta­vio tvit, u ko­jem je po­no­vio istu pri­ču, i po­zvao Bar­se­lo­nu i svi­jet da pro­u­če dje­lo ge­ne­ra­la Per­šin­ga, usta­no­viv­ši da na­kon nje­go­vog ob­ra­ču­na s „te­ro­ri­sti­ma” sle­de­ćih „tri­de­set i pet go­di­na” ni­je bi­lo „ra­di­kal­nog islam­skog te­ro­ra” na Fi­li­pi­ni­ma.
Ni­šta u Tram­po­voj le­gen­di ne od­go­va­ra stvar­no­sti. Po­čet­kom dva­de­se­tog vi­je­ka ni­ti je bi­lo ra­di­kal­nog islam­skog te­ro­ra, ni­ti je uop­šte i mo­glo bi­ti te­ro­ri­zma, osim ako pri­hva­ti­mo da su svi na­ci­o­nal­ni po­kre­ti za oslo­bo­đe­nje, ko­jim je ta­da­šnji svi­jet obi­lo­vao i ko­ji su se po­ku­ša­va­li oslo­bo­di­ti do­mi­na­ci­je onih pet-šest ve­li­kih im­pe­ri­ja, za­pra­vo bi­li te­ro­ri­stič­ki, pa su on­da te­ro­ri­sti bi­li baš svi, od Fi­li­pi­na­ca do Fi­na­ca, Po­lja­ka, Če­ha i Slo­va­ka, te da ne za­bo­ra­vi­mo Austral­ce ko­ji su ne­za­vi­snost ste­kli 1901. i Ka­na­đa­ne ko­ji su se ko­nač­no i pot­pu­no ot­ci­je­pi­li od Ve­li­ke Bri­ta­ni­je tek 1982. go­di­ne.
Na­rav­no da ne­ma isti­ne ni u pri­či o Džo­nu Per­šin­gu, jed­nom od naj­slav­ni­jih ame­rič­kih voj­ni­ka dva­de­se­tog vi­je­ka, voj­sko­vo­đi s broj­nih ra­ti­šta, he­ro­ju Pr­vog svjet­skog ra­ta, ko­ji ne sa­mo da ni­je bio sla­van po svom kr­vo­lo­štvu, ne­go mu je za­mje­ra­no što ni­je bio od onih vi­so­kih ofi­ci­ra ko­ji bi pred­vo­di­li voj­sku u ju­riš.
Sli­ka ko­ju Tramp nu­di ne­ko­ga bi mo­gla ne­u­god­no pod­sje­ti­ti na pri­zo­re ma­sov­nih li­kvi­da­ci­ja ko­je su ese­se­ov­ci pri­re­đi­va­li po is­toč­noj Evro­pi. Oni bi isto ta­ko lju­de po­sla­ga­li kao cje­pa­ni­ce, pa bi ih on­da, jed­nog po jed­nog ili sve sku­pa, smak­nu­li me­ci­ma ko­ji, isti­na, ni­su bi­li umo­če­ni u svinj­sku krv. Taj fan­ta­stič­ni, mit­ski do­da­tak, ko­ji me neo­do­lji­vo pod­sje­ća na dje­tinj­stvo i na kr­me­ću mi­to­lo­gi­ju ko­jom je bio op­sjed­nut go­ri dio na­še­ga kr­šćan­sko-hri­šćan­skog, srp­skog i hr­vat­skog svi­je­ta u Bo­sni, dok je kod dru­gih iza­zi­va­la sna­žnu ne­la­go­du i sram. Na­i­me, Tramp vje­ru­je u ono u što su vje­ro­va­li i ti sla­bo od­go­je­ni i ne­su­ži­vlje­ni zlob­ni­ci i ne­sreć­ni­ci iz na­ših bez­i­me­nih ma­ha­la i dje­tinj­sta­va, a to je da mu­sli­ma­ni ima­ju ne­ki mi­stič­ni ne­ga­tiv­ni od­nos sa svi­nje­ti­nom i svi­nja­ma. Ni­je im bi­lo shva­tlji­vo da je mu­sli­ma­ni­ma jed­no­stav­no za­bra­nje­no da je­du svi­nje­ti­nu, ni­ti da je to kroz bez­broj­ne ge­ne­ra­ci­je stvo­ri­lo kul­tu­ro­lo­šku i ci­vi­li­za­cij­sku tra­di­ci­ju, ko­ja se pre­no­si i pre­ko pre­hram­be­nih na­vi­ka, zbog ko­je ta­ko če­sto svi­nje­ti­nu ne je­du ni oni me­đu nji­ma ko­ji u Bo­ga ne vje­ru­ju i, za­pra­vo, ni­su prak­tič­ni, ne­go su sa­mo tra­di­cij­ski mu­sli­ma­ni. Umje­sto to­ga tre­ba­la im je mi­stič­na le­gen­da, ko­jom vi­še ni­su us­po­sta­vlja­li ni su­ge­ri­sa­li in­di­vi­du­al­ni od­nos čo­vje­ka s Bo­gom, ne­go in­di­vi­du­al­ni od­nos čo­vje­ka sa – svi­njom. Jer za­što bi, do vra­ga, bi­lo ko­jem mu­sli­ma­nu, fi­li­pin­skom ili ne­fi­li­pin­skom, mo­glo bi­ti va­žno je li me­tak ko­jim će bi­ti ubi­jen umo­čen u svinj­sku krv? Do­nald Tramp si­gur­no i za to ima ne­ko fan­ta­stič­no ob­ja­šnje­nje, ali ono što me­ne istin­ski fa­sci­ni­ra i op­či­nja­va – ot­pri­li­ke ona­ko ka­ko nje­ga ne­ga­tiv­no op­či­nja­va islam – je­ste ta po­sve ne­ču­ve­na či­nje­ni­ca, do­stoj­na Gar­si­je Mar­ke­za, Ro­ber­ta Bo­la­nja tih naj­ve­ćih knji­žev­nih iz­mi­šlji­va­ča i mi­sti­fi­ka­to­ra da­na­šnji­ce, da je Tram­po­va ima­gi­na­ci­ja jed­na­ka ima­gi­na­ci­ji ono­ga mog jed­nog sred­njo­bo­san­skog tet­ka, pre­mi­nu­log od ci­ro­ze, či­je ime, ni ka­sa­bu u ko­joj je ska­pao od sil­no­ga sra­ma i ne­la­go­de ne smi­jem ni spo­me­nu­ti. Ni­je ču­do da su pri­mi­tiv­ni lju­di, uže­glih du­ša i za­kr­žlja­le svi­je­sti, emo­ci­o­nal­no srod­ni, ali ka­ko ob­ja­sni­ti ta­kvu srod­nost i bli­skost u ob­li­ku i sa­dr­ža­ju na­ra­ci­je, u bo­ji i mi­ri­su svi­je­ta ko­ji im se pri­či­nja­va?
Do­nald Tramp je ne­ko iz ma­ha­la na­šeg dje­tinj­stva, i već me po­ma­lo strah da mi zbog te či­nje­ni­ce ne po­sta­ne drag. Ali iz­van sva­ke ša­le, za­ni­mlji­vo bi bi­lo is­tra­ži­ti šta je kul­tu­ro­lo­ški, je­zič­no i na sva­ki dru­gi na­čin uda­lje­ne lju­de mo­glo ta­ko zbli­ži­ti u le­gen­di o mu­sli­ma­ni­ma i svi­nji.
Ima u toj Tram­po­voj sto­ri­ji još ne­što: pri­ča o sva­kom pe­de­se­tom ne­pri­ja­te­lju ko­ji ne bi bio stri­je­ljan kr­me­ćim met­kom, ne­go bi ga ge­ne­ral Per­šing po­slao da svo­ji­ma ja­vi šta se do­go­di­lo i da ih do­bro is­pre­pa­da, ste­re­o­tip­na je u na­šoj na­rod­noj i ju­nač­koj epi­ci. Na istom je mo­de­lu za­sno­va­na i jed­na od naj­stra­šni­jih i mi­to­lo­ški naj­u­ti­caj­ni­jih le­gen­di Bal­ka­na, onoj o voj­sci ca­ra Sa­mu­i­la. Na­kon što je u bi­ci kod Stru­mi­ce po­tu­kao Sa­mu­i­lo­ve tru­pe, vi­zan­tij­ski car Ba­zi­li­je je na­re­dio da se osli­je­pi če­tr­na­est hi­lja­da nje­go­vih voj­ni­ka, ali da sva­kom sto­tom bu­de osta­vlje­no jed­no oko, da bu­de vo­dič sli­je­pih. Ka­da se pred Sa­mu­i­lom, ko­ji se sklo­nio u Pri­lep, na­šla nje­go­va sli­je­pa voj­ska, nje­mu je pre­pu­klo sr­ce. I to je za sle­de­ćih sko­ro hi­lja­du go­di­na bio kraj Sa­mu­i­lo­vom car­stvu, na či­ju gran­di­o­znu ne­sre­ću pra­vo po­la­žu i oko Sa­mu­i­la se spo­re da­na­šnji Bu­ga­ri s da­na­šnjim Ma­ke­don­ci­ma.
Le­gen­de slu­že to­me da na­rod­nom gnje­vu i sa­mo­sa­ža­lje­nju pru­že kon­kre­tan sa­dr­žaj, isti­nu ko­ja će bi­ti ne­po­re­ci­va, isti­nu ko­ja će bi­ti iz­nad sva­ke dru­ge isti­ne i iz­van mo­guć­no­sti pro­vje­re. Ni­je li on­da ču­de­sno sa­zna­nje da se me­đu ta­kvim na­šim isti­na­ma po­ja­vio i Do­nald Tramp? Još kad bi mu ne­ko tu­rio gu­sle u ru­ke, pa da svi­je­tu za­gu­sla svo­je tvi­to­ve…
jer­go­vic.com