- PIŠE: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Ko­je su to stav­ke bon­to­na ko­je Žak Ta­ti u Go­spo­di­nu Ilou va­že u slo­bod­no, ali struk­tu­ri­sa­no vri­je­me pra­zni­ka u Fran­cu­skoj. Za­pra­vo, ti­me Ta­ti do­ka­zu­je da hu­mor eg­zi­sti­ra u na­ma sa­mi­ma, da ga stva­ra­mo i da je sa­mo pi­ta­nje se­lek­tiv­no­sti uti­sa­ka i na­či­na nji­ho­vog po­sma­tra­nja ka­ko bi do­šao do iz­ra­ža­ja ne sa­mo za­to da bi iza­zi­vao smi­jeh već i da bi nam po­mo­gao da se­be po­sma­tra­mo i u onom svi­je­tlu ko­je naj­če­šće ne pri­mje­ću­je­mo. Iz­dva­ja­nje iz­vje­snih fa­za u po­na­ša­nju ili mon­ta­ža raz­li­či­tih uti­sa­ka da bi se do­šlo do pu­ne sin­te­ze uvi­jek je po­ve­za­no sa unu­tra­šnjim rit­mom ko­ji ima funk­ci­ju se­lek­ci­je ali i na­gla­ša­va­nja od­re­đe­nih efe­ka­ta. Po­mo­ću nje­ga se i po­sti­žu one pro­mje­ne u sa­moj struk­tu­ri ka­da se na­pu­šta lo­gi­ka i ka­da ap­surd po­či­nje da do­mi­ni­ra re­a­li­stič­nim si­tu­a­ci­ja­ma. Ako je Ilo bez ob­zi­ra da li su to sa­o­bra­ćaj­ne gu­žve na dru­mu, ha­le u ko­ji­ma se pri­pre­ma­ju iz­lo­žbe i saj­mo­vi, tu­ri­stič­ke raz­gled­ni­ce ili po­sje­te po­zna­tim re­sto­ra­ni­ma svu­da spo­lja isti, nje­go­va moć te sim­bo­lič­ne ko­mu­ni­ka­ci­je sa svi­je­tom je iz fil­ma u film sve im­pre­siv­ni­ja i ve­ća. To su fil­mo­vi na iz­gled la­ki, ali ko­ji se ne mo­gu slo­bod­no im­pro­vi­zo­va­ti jer su struk­tu­ral­no ta­ko kom­po­no­va­ni da u nji­ma i ne­ma me­đu­ka­dro­va ni pro­sto­ra ko­ji bi bio ma­nje pod­re­đen toj po­tre­bi za iz­ra­ža­va­njem kroz smi­jeh i iro­ni­ju. Upra­vo u tim oštrim za­pa­ža­nji­ma je Ta­ti na­la­zio in­spi­ra­ci­ju za svo­je ko­me­di­je.
Ko­mič­ni taj­ming u fil­mu je ri­go­ro­zno kon­tro­li­san, kao i ras­po­re­đi­va­nja u pro­sto­ru i na­knad­na sin­hro­ni­za­ci­ja zvu­ko­va (čak je i če­sto po­na­vlja­ni zvuk vra­ta smje­šan zbog Ta­ti­je­vog pa­met­nog pre­tva­ra­nja tog zvu­ka u mu­zi­ku). Ta­ti ko­ri­sti po­zna­te ob­li­ke ge­go­va, kao što je ki­to­nov­sko opo­na­ša­nje za­lu­đe­ni­ka za vje­žba­njem, a po­tom ga one­o­bi­ča­va na­či­nom sni­ma­nja i mon­ta­že, če­sto se pre­ba­cu­ju­ći sa jed­nog ge­ga na dru­gi ko­ji kre­će u bli­zi­ni. Kao i Mar­so­o­va pan­to­mi­ma, Ta­ti­je­va ko­mi­ka se ne­po­sred­no in­si­pi­ri­še Berg­so­no­vim po­stu­la­ti­ma iz stu­di­je „O smi­je­hu”: po­na­vlja­nje, obrt, in­ter­fe­ren­ci­ja. Po Berg­so­nu ele­men­ti ži­vot­ne me­ha­ni­ke ra­si­ja­no­sti i ne­e­la­stič­no­sti či­ne bit­ne osno­ve te­o­ri­je smi­je­ha, a sve ih pro­na­la­zi­mo u struk­tu­ri Ta­ti­je­vog ge­ga, kao i u li­ku go­spo­di­na Iloa ko­ji go­to­vo po pra­vi­lu re­a­gu­je me­ha­nič­ki, bi­lo da ski­da še­šir ne­ko­me u po­zdrav, ili da ho­da ras­kli­ma­ta­no sa­pli­ću­ći se na sve stra­ne. Da je Ta­ti po shva­ta­nju smi­je­ha po­u­zda­no berg­so­no­vac po­tvr­đu­je i dru­gi ele­ment nje­go­ve ko­mi­ke – od­nos pre­ma oko­li­ni ko­ja ga okru­žu­je. Sve to film „Od­mor go­spo­di­na Iloa” či­ni oso­be­nim u raz­vo­ju film­ske ko­me­di­je. Sta­ri si­ste­mi su do­ži­vje­li svo­ju pot­pu­nu tran­sfor­ma­ci­ju, iz­mi­je­njen im je smi­sao ili su ko­ri­šće­ni tek kao pod­sti­caj za one funk­ci­je sin­te­tič­kog smi­je­ha ko­je re­di­telj­sku in­di­vi­du­al­nost Ža­ka Ta­ti­ja pot­pu­no ve­zu­ju za mo­der­no vri­je­me i svi­jet ko­ji po­ku­ša­va da ga sli­je­di, da mu se pri­la­go­đa­va ili ga ap­sor­bu­je kroz svo­je na­vi­ke i sam ži­vot. Ta­ti­je­va hro­ni­ka o vre­me­nu pre­va­zi­la­zi sa­mo vri­je­me ču­va­ju­ći u svo­jim do­sjet­ka­ma i op­ser­va­ci­ja­ma je­dan fi­ni ko­men­tar bez dra­stič­no­sti i gru­bo­sti, ali sa vri­jed­no­sti­ma iz ko­jih ni­je ni­kad bi­la uklo­nje­na ili obez­vri­je­đe­na isti­ni­tost. To nje­go­vom hu­mo­ru obez­bje­đu­je auten­tič­nost i iz­u­zet­nost. Ovaj film do­nio mu je ne­ko­li­ko po­zna­tih me­đu­na­rod­nih na­gra­da. Osno­vao je sop­stve­no pred­u­ze­će za pro­iz­vod­nju fil­mo­va, u ko­me je re­a­li­zo­vao ne­ko­li­ko autor­skih fil­mo­va – sa­ti­ra na na­še vri­je­me. Zbog fi­nan­sij­skih te­ško­ća vra­tio se po­no­vo ka­ba­reu na­stu­pa­ju­ći u te­a­tru i na te­le­vi­za­ji. Film je bio i u No­mi­na­ci­je za Oska­ra: Žak Ta­ti i An­ri Mar­ke za sce­na­rio. KRAJ