-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Na­šav­ši ko­man­dan­ta pu­ka, sa­op­štih mu na­re­đe­nje. Pu­kov­nik Po­po­vić na­re­di ma­jo­ru Pa­vlo­vi­ću da sa svo­jim i če­tvr­tim ba­ta­ljo­nom po­đe i da što pri­je iz­bi­je na Cr­nu ču­ku. Ma­jor Pa­vlo­vić bio je kru­pan čo­vjek, ali je po­sled­njih mje­se­ci bo­lo­vao i ve­o­ma osla­bio.
„Go­spo­di­ne pu­kov­ni­če”, umi­je­šah se, „ja ću ra­do pri­mi­ti taj za­da­tak”.
Pu­kov­nik Po­po­vić pri­jat­no se osmjeh­nu i odo­bri taj pred­log kli­ma­ju­ći gla­vom: „Do­bro. Pre­u­zmi­te ko­man­du nad če­tvr­tim ba­ta­ljo­nom i kre­ni­te ta­mo.”
Od­ga­lo­pi­rah is­pred dva ba­ta­ljo­na da raz­gle­dam te­ren. Str­ma sta­za vo­di­la je ka Cr­noj ču­ki i išla ivi­com ve­li­ke pro­va­li­je. Kad je pret­hod­ni­ca ba­ta­ljo­na bi­la na sre­di­ni pu­ta ka vr­hu i u vr­hu pr­o­va­li­je, sa de­sne stra­ne se po­ja­vi­še pr­vi dje­lo­vi Austri­ja­na­ca i Nje­ma­ca. Išli su u prav­cu pro­va­li­je.
Vi­djeh opa­snost i ne­mo­guć­nost da se pro­vu­čem sa dva ba­ta­ljo­na iz­me­đu ne­pri­ja­te­lja i pro­va­li­je i na­re­dih da se če­te mog ba­ta­ljo­na raz­vi­ju na mje­stu gdje su se za­te­kle i da otvo­re va­tru ka­ko bi na­tje­ra­le ne­pri­ja­te­lja da se za­u­sta­vi, da se i on raz­vi­ja i da pri­mi bor­bu u iz­ne­na­đe­nju. Od­mah po­slah ađu­tan­ta da iz­vi­je­sti pu­kov­ni­ka i da pu­kov­nik iz­vi­je­sti ko­man­dat­na di­vi­zi­je da sa dru­ge stra­ne pro­va­li­je po­ša­lje ko­ju dru­gu je­di­ni­cu.
Pu­kov­nik Ter­zić je pri­mio iz­vje­štaj, odo­brio moj po­stu­pak i na­re­dio da je­dan ko­njič­ki eska­dron s dru­ge stra­ne ode i za­u­zme Cr­nu ču­ku. Eska­dron je iz­vr­šio taj za­da­tak i ubr­zo se po­ja­vio na ču­ki.
Sa svo­ja dva ba­ta­ljo­na upleo sam u bor­bu ne­pri­ja­te­ljev od­red ja­či­ne pu­ka pje­ša­di­je i di­vi­zi­o­na ar­ti­lje­ri­je i vo­dio bor­bu do mra­ka, šti­te­ći bok di­vi­zi­je sa te stra­ne.
Noć je pro­šla u mi­ru. U zo­ru dru­gog da­na do­đe na ko­nju pu­kov­nik Po­po­vić da obi­đe moj po­lo­žaj. Sta­jao sam kod dr­ve­ta i kad spa­zih pu­kov­ni­ka iza­đoh mu na ra­port i ob­ja­snih si­tu­a­ci­ju tru­pa. Ne­ko­li­ko pu­šča­nih me­ta­ka pro­zvi­žda iz­nad na­ših gla­va i pu­kov­nik vi­dje da se vo­di ozbilj­na bor­ba na toj stra­ni.
Ra­no uju­tru ne­pri­ja­te­lje­va ar­ti­lje­ri­ja otvo­ri va­tru na na­še po­lo­ža­je. Cr­ni, lju­bi­ča­sti, žu­ti di­mo­vi ras­pr­snu­tih šrap­ne­la cvje­ta­li su iz­nad po­lo­ža­ja. Ima­lo je gra­na­ta ko­je tri pu­ta eks­plo­di­ra­ju pri­li­kom uda­ra u ze­mlju. Sve je to osta­vi­lo ne­pri­ja­tan uti­sak na na­še pla­nin­ce. Iza de­be­log dr­ve­ta bio je po­sta­vljen te­le­fon i kraj nje­ga dva voj­ni­ka, te­le­fo­ni­sta Vla­sto i je­dan đak na­red­nik.
U jed­nom tre­nut­ku če­ti­ri stra­šne eks­plo­zi­je pro­lo­mi­še se iz­nad na­ših gla­va i če­ti­ri cr­na obla­ka nad­ne­so­še se kao ave­ti iz­nad dr­ve­ća. Te­le­fo­ni­sta Vla­sta, ko­ji je ci­je­le no­ći bio na te­le­fo­nu, za­dri­je­mao je i gla­va mu se po­mo­li­la iza dr­ve­ta. Par­če gra­na­te ga je uda­ri­lo u gla­vu i nje­gov mo­zak se ra­suo po le­di­ni. Đak na­red­nik je, ra­njen, pu­zao na ru­ka­ma pre­ma va­tri i ka­da je na­i­šao na va­tru, ne zna­ju­ći, sta­vio je ru­ku u žar. Imao je tup iz­gled i ni­šta ni­je osje­ćao. Bio je te­ško kon­tu­zo­van. Da ne bi le­gao u va­tru, vik­nuh da ga tru­bač uhva­ti i sklo­ni. Ubr­zo je iz­dah­nuo ne do­la­ze­ći svi­je­sti. Na no­ga­ma no­ve ci­pe­le, a ko­vr­dža­va ko­sa po­kri­va­la je nje­go­vo bli­je­do­žu­to li­ce.
Efe­kat ovog plo­tu­na bio je po­ra­zan i svi se pri­pi­še iza de­be­log dr­ve­ća. U ta­ko stra­šnom po­lo­ža­ju po­ja­vi se pre­ko le­di­ne ađu­tant Le­vić, ko­ji je išao la­ga­no i ne­mar­no se kla­tio. Ja mu po­vi­kah da se br­zo sklo­ni iza hra­sta, oče­ku­ju­ći no­vi plo­tun, ali on ne­mar­no le­že na či­sti­ni. To nas sve ohra­bri. „Po­lo­ži­li ste is­pit”, vik­nuh iz za­klo­na.
U šu­mi, bli­zu se­la, za­ču se kuk­nja­va že­na. Jed­na gra­na­ta ubi­la je dje­ča­ka od šest go­di­na i po se­lu na­sta le­lek. Pred noć sti­že na­re­đe­nje da se tru­pe la­ga­no po­vu­ku sa po­lo­ža­ja i one u re­du od­stu­pi­še.
Dru­gog da­na uju­tru gru­pa ofi­ci­ra na vi­su iz­nad Bar­ba­tov­ca do­gle­di­ma po­sma­tra ka­ko u da­lji­ni ko­lo­ne Austri­ja­na­ca i Nje­ma­ca mar­šu­ju u su­sret bu­gar­skim ko­lo­na­ma, ko­je idu po­preč­nim pu­tem od Pro­ku­plja. Sre­ćom, Tre­ća ar­mi­ja se već bi­la iz­vu­kla iz te­ške si­tu­a­ci­je. (...)
U Pri­šti­ni se sle­gla ma­sa iz­bje­gli­ca. Tru­pe raz­li­či­tih je­di­ni­ca pro­la­ze. Voj­ni­ci se raz­i­šli po va­ro­ši i ku­pu­ju šta na­đu. U va­ro­ši je od­sio sta­ri kralj Pe­tar I. Na­rod go­vo­ri da kralj ne­će da od­stu­pa, osta­je sa na­ro­dom.
Oko pod­ne dva luk­su­zna auto­mo­bi­la do­đo­še u va­roš. U jed­nom je pred­sjed­nik Vla­de Pa­šić, a u dru­gom nje­go­va uža prat­nja. Auto­mo­bi­li se za­u­sta­vi­še pred zgra­dom u ko­joj je od­sio kralj. Na ula­zu Pa­ši­ća do­če­ka kra­ljev ađu­tant To­do­ro­vić i uve­de si­je­dog dr­žav­ni­ka.
(NA­STA­VI­ĆE SE)