-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

U ova­ko te­škoj si­tu­a­ci­ji srp­ska Vr­hov­na ko­man­da 9. no­vem­bra 1915. iz­da­la je za­po­vi­jest da se ar­ti­lje­ri­ja i ko­mo­re svih tru­pa upu­te u Peć i da­lje ka Ro­ža­ja­ma i u slu­ča­ju da to­po­vi ne mo­gu da se pre­ba­ce pre­ko al­ban­skih pla­ni­na, na­re­đu­je se da se ko­la spa­le, a to­po­vi za­ko­pa­ju ili ba­ce u du­bo­ke vi­ro­ve Dri­ma. To­po­vi sta­rog ti­pa „de banž”, da otvo­re va­tru na pr­ve neprijateljeve dje­lo­ve ko­ji se po­ja­ve i da utro­še svu mu­ni­ci­ju, a po­tom da sta­re to­po­ve de­mo­li­ra­ju i ba­ce u ur­vi­ne. Sve to uči­ni­lo je da na­glo po­ra­ste broj voj­ni­ka ko­ji se pre­da­ju.
Austri­jan­ci i Njem­ci ni­je­su pre­la­zi­li Ko­so­vo po­lje, ali su Bu­ga­ri pri­ti­ska­li pre­ma Pri­zre­nu, Pri­le­pu i Bi­to­lju i srp­ski front se ugi­bao na toj stra­ni.
Zbog ogra­ni­če­ne ko­li­či­ne hra­ne (de­vet obro­ka u sve­mu, od ko­jih se mo­ra­lo da­ti i mno­go­broj­noj bje­ža­ni­ji ko­ja ide uz voj­sku), zbog pri­ti­ska Bu­ga­ra i zbog sum­nji­vog dr­ža­nja ne­kih al­ban­skih ple­me­na i, naj­zad, zbog bli­ske zi­me i opa­sno­sti od ve­li­kih sme­to­va pre­ko al­ban­skih i cr­no­gor­skih pla­ni­na, srp­ska Vr­hov­na ko­man­da iz­da­la je za­po­vi­jest 12. no­vem­bra 1915. go­di­ne, za marš pre­ko Al­ba­ni­je i Cr­ne Go­re:
„1. Pr­va, Dru­ga, Tre­ća ar­mi­ja, i tru­pe Od­bra­ne Be­o­gra­da od­stu­pi­će prav­cem od Pe­ći, pre­ko Žlje­ba, Ru­go­ve na An­dri­je­vi­cu, Pod­go­ri­cu ka Ska­dru. Pr­va ar­mi­ja, kao za­štit­ni­ca, za­tva­ra­će prav­ce od Mi­tro­vi­ce, No­vog Pa­za­ra i Sje­ni­ce, za­u­zi­ma­ju­ći zgod­ne po­lo­ža­je oko Ro­ža­ja.
2. Tru­pe No­vih obla­sti, prav­cem od Đa­ko­vi­ce i Pri­zre­na, na Ljum ku­lu, Spas ka Ska­dru.
3. Ti­moč­ka voj­ska i dru­gi od­re­di prav­cem od Ljum ku­le uz Cr­ni Drim ka Stru­gi, a po­tom ka El­ba­sa­nu, ka Dra­ču.”
Vr­hov­na ko­man­da kre­nu­la je 13. no­vem­bra 1915. pre­ko Ljum Ku­le ka Ska­dru i od tog da­na ni­je ima­la ve­zu sa glav­nim sna­ga­ma Srp­ske voj­ske.
U to vri­je­me uhva­ćen je je­dan ne­pri­ja­te­ljev ra­dio-te­le­gram ko­ji ja­vlja da su nje­mač­ke tru­pe za­vr­ši­le ope­ra­ci­je u Sr­bi­ji i da se nje­ne tru­pe vra­ća­ju sa Ko­so­va ka Du­na­vu. Tim po­vo­dom voj­vo­da Mi­šić uzeo je ini­ci­ja­ti­vu i po­zvao sve ko­man­dan­te ar­mi­ja na sa­vje­to­va­nje u Peć. Taj sa­sta­nak je odr­žan 13. no­vem­bra oko pod­ne.
Pr­vi je do­šao voj­vo­da Mi­šić sa svo­jim na­čel­ni­kom šta­ba, pu­kov­ni­kom Ha­dži­ćem. Mi­šić je bio oma­len, su­vo­njav, vi­tak, ma­li br­ko­vi i ko­sa žu­ta, oči ze­len­ka­ste, lu­ka­ve, iz njih je iz­bi­jao neo­bi­čan duh. Dok je ho­dao ma­hao je slo­bod­no ru­ka­ma, uda­ra­ju­ći se kor­ba­čem po či­zma­ma. Re­če na­čel­ni­ku šta­ba: „Mi smo pr­vi. Da li će osta­li do­ći?” Ha­džić, uvi­jek ot­men, re­zer­vi­san, sle­že ra­me­ni­ma i ne od­go­vo­ri ni­šta.
Ma­lo za­tim sti­že ge­ne­ral Šturm sa svo­jim na­čel­ni­kom. Vi­sok, suv sa uz­dig­nu­tim ra­me­ni­ma i pro­si­je­dim br­ko­vi­ma, bri­žlji­vo iz­bri­jan i sa cvi­ke­rom na no­su. Prus po­ri­je­klom, ali ni­ko u nje­ga ni­je sum­njao. Od­li­čan voj­nik i ka­rak­ter. Šturm se ru­ko­va sa Mi­ši­ćem i Ha­dži­ćem. Sti­gao je i ge­ne­ral Živ­ko­vić „Gvo­zde­ni”, na­mr­šte­nog li­ca, stro­gog po­gle­da. On je ne­što ma­lo nad­vi­sio Štur­ma. U li­cu crn, s ma­lim bu­bu­lji­ca­ma, kr­va­vih oči­ju i ma­le špi­ca­ste, pro­si­je­de bra­de, uli­vao je strah i voj­ni­ci­ma i ofi­ci­ri­ma. Pra­tio ga je nje­gov na­čel­nik šta­ba Mi­lu­tin La­za­re­vić, ši­ro­kog li­ca i pa­met­nih oči­ju. Do­đe i voj­vo­da Ste­pa sa svo­jim na­čel­ni­kom šta­ba Pil­cem (Mi­lo­van Gr. Mi­lo­va­no­vić, ge­ne­ral­štab­ni pu­kov­nik), oma­le­nim, de­be­lju­ška­stim ge­ne­ral­štap­cem, Api­so­vim bli­skim dru­gom, ko­ji se dr­žao va­žno pre­ma svi­ma osim pre­ma Ste­pi, pre­ma ko­me je bio ve­o­ma pa­žljiv. Ste­pa je osred­njeg ra­sta, ma­lo zde­past, uvi­jek krat­ko oši­šan, sa krat­kim či­zma­ma. U nje­go­vim ze­len­ka­stim oči­ma na­zi­ra­li su se uvi­jek ne­ki plam i gnjev. Bio je naj­sta­ri­ji. On, Mi­šić i Živ­ko­vić kla­sni su dru­go­vi i bi­li su na ti kad ni­je­su raz­go­va­ra­li slu­žbe­no. (Bi­li su pi­tom­ci 11. kla­se Ar­ti­lje­rij­ske ško­le 1874–1880, a pro­iz­ve­de­ni za ofi­ci­re 1876. go­di­ne.)
Svi ko­man­dan­ti sje­do­še za po­du­ži sto, a na­čel­ni­ci šta­bo­va se sa­bi­še u ugao i sje­do­še na min­der­luk.
„Go­spo­do”, po­če Ste­pa svo­jim žen­skim gla­som, „pr­vo da utvr­di­mo da je ovaj skup po­te­kao usled pre­ki­nu­te ve­ze sa Vr­hov­nom ko­man­dom i zbog jed­nog uhva­će­nog ra­dio-iz­vje­šta­ja nje­mač­ke ko­man­de iz ko­ga se vi­di da je na­sta­la pro­mje­na u si­tu­a­ci­ji. Ne­ka go­spo­din voj­vo­da Mi­šić iz­ne­se svo­je mi­šlje­nje”.
„Go­spo­do”, po­če voj­vo­da Mi­šić da go­vo­ri svo­jim ba­ri­to­nom, si­gur­nim i ja­snim gla­som. „Po­što je nje­mač­ka voj­ska za­vr­ši­la svoj za­da­tak u Sr­bi­ji i spre­ma se da od­stu­pa, do­šao je tre­nu­tak da pre­du­zme­mo ofan­zi­vu, ko­ja je mno­go bo­lja i ča­sni­ja ne­go da ba­ca­mo to­po­ve i mu­ni­ci­ju u ri­je­ke. Me­to­hi­ja ima do­volj­no hra­ne još za ne­ko vri­je­me, a do­tle mo­že­mo da stu­pi­mo u ve­zu sa sa­ve­zni­ci­ma od So­lu­na. Ima­će­mo vre­me­na da po­pra­vi­mo ko­mu­ni­ka­ci­je s Cr­nom Go­rom i sa mo­rem.” (NA­STA­VI­ĆE SE)